Kultura

Vreme broj 516, 23. novembar 2000.

Skupština Udruženja književnika Srbije
Pitanje obraza

Udruženje književnika Srbije izgubilo je svaki smisao postojanja i jedini moralni gest Slobodana Rakitića bio bi da ukine ovo i ovakvo udruženje. Osim ako ne želi da napravi karantin, izgubljenu oazu za retku vrstu srpskih pisaca kojima je jedino zanimanje – članstvo u UKS-u

Ako ono što se zbivalo na skupštini Udruženja književnika Srbije ima bilo kakve veze sa književnošću, onda više niko nema povoda da uzme u ruke knjigu pisca koji je sudelovao u toj farsi, niti bi jedan od tih autora našao dobar razlog da sedne za svoj pisaći sto. Zašto bi neko čitao pisca koji mirno sluša višesatna nagvaždanja nakon što su pripadnici nekakve sumnjive organizacije nasrnuli na nekoga samo zato što je govorio nešto različito? Ti prizori su prejaki i za Antonija Isakovića, poznatog po tome što je razne neprijatne stvari dožvljavao kao inspiraciju za "pisanje lepih priča".

Uostalom, ništa se drugo nije ni moglo očekivati od onih koji su od Franucke 7 napravili zabran za promociju zavičajnih pesnika, mada ni to nije bio suštinski novum u odnosu na ono što su uradili njihovi prethodnici. Stvar je u intenzitetu. Pisci koji su zaposeli ovu zgradu samo su bledi epigoni onih koji su krajem osamdesetih začeli nemoguću mešavinu nadmene bahatosti i stegnute ugroženosti koja se pretvorila u duh Francuske 7. Razlika je jedino u stilu. Namere preteča bile su ovlaš prikrivene, mada je i u danima kada se publika tiskala ispred prepune sale, Borislav Mihajlović Mihiz glasno obećavao "ne samo verbalnu podršku ugroženoj braći iz Hrvatske". Bilo je to vreme protestnih večeri, kada su se prvi put čule reči-budnice o "preklanim grlima srpskog naroda".

Epska retorika tadašnjeg predsednika UKS-a Matije Bećkovića zagušena metaforama o "mrcu na Balkanu", "krvavim torbacima" ili "rasečenim plućima", podseća na lako večernje štivo u poređenju sa kasnijom scenografijom sveća, krstova, crnih zastava i poziva da rukovodstvo postane "odlučno srpsko i odlučno borbeno". Talas "nacionalno utemeljenih pisaca" preplavio je sve ono što je na trenutak zaustavio tadašnji predsednik UKS-a Jovan Hristić, iznedrivši kao svoje čedo novu upravu na čelu sa Slobodanom Rakitićem. Nakon poslednje skupštine, Rakitić je ponovo izabran za predsednika, ali je trebalo da prođe više od deset godina, pre nego što je duh Francuske 7 pronašao svoje otelovljenje u liku pripadnika "Obraza", "otačastvenog pokreta srbske istine", kako piše u njihovom proglasu.

Najmanje je važno to što ime Igora Miloša koji je na izlazu iz sale dobio udarace ne znači mnogo čak ni nekom obaveštenijem čitaocu, jer fizički napad na nekog ko misli drugačije označava kraj ovakvog Udruženja književnika Srbije.

Kao da se ništa nije dogodilo, većina onih koji su tog dana došli u Narodnu biblioteku mirno je nastavila da razglaba o prijemu novih članova, radu Odbora za međunarodnu saradnju, beogradskim susretima pisaca, problemima raznih komisija, izmenama i dopunama statuta, transformaciji UKS-a, izmenama i dopunama Zakona o autorskom pravu, formiranju Agencije za zaštitu autorskih prava, obnovi rada Fondacije UKS-a, raspodeli raznoraznih uredničkih mesta... i svemu onome bez čega bi se srpska književnost istog trenutka pretvorila u prah i pepeo. Ušuškani u anonimnosti, oni su spokojno uživali u blagodetima većine, jer su prethodno preglasali grupu onih koja je osporavala ovaj skup. Među njima je bio i Igor Miloš.

On je zajedno sa Nenadom Miloševićem, Radmilom Lazić i Ljiljanom Đurdić pokušao da ospori legitimitet skupštine prekidan žamorom, vikom, uvredama i glasnim neodobravanjem prepune sale Narodne biblioteke.

Ne može se reći da Slobodan Rakitić nije pokušavao da smiri atmosferu kojoj bi se poradovala klijentela kakvog noćnog svratišta ("Molim vas, pomozite mi da vodim ovu skupštinu"... "Naš kolega je želeo da stavi primedbe na dnevni red, omogućimo mu tri minuta da kaže šta ima, budimo tolerantni"... "Ako neko traži reč, ja ću mu dati"), ali se ne može prenebregnuti ni to da je sam Slobodan Rakitić potpirivao kafanski štimung svojim upadicama ("Gospođice Lazić, vi ste tipični boljševik"... ) i "vrcavim" dijalozima sa onima koji su kritikovali njegov rad ("Vi ste, Rakitiću, veoma lukavi", "Hvala na komplimentu"), u čemu je dobijao horsku podršku svojih pristaša ("Taaakooo je"... "Uuuaaaa"... "Napolje"... "Dosta"...). Ne može se, na kraju, reći ni da neki od onih koji su iznosili primedbe ("Danas se ne može održati redovna izborna skupština jer je ovoj upravi istekao mandat"... "Uprava ne postoji od 27. septembra 1999. godine i jedina mogućnost kontinuiteta UKS-a jeste sazivanje vanredne skupštine koju je zatražilo više od sto trideset pisaca"), nisu podlegli birtijskom dovikivanju koje je dovelo u pitanje feminium pristojnosti pojedinih govornica ("Obratio ti se sa 'gospođice', pička mu materina").

Kroz zaglušujući žamor samo se u jednom trenutku probio isečak dijaloga sa tragovima smisla, koji na svoj način govori o vrsti legaliteta na koju se poziva sadašnje rukovodstvo Udruženja književnika Srbije:

Radoslav Bratić (član uprave UKS): "Šta hoćete? Zna se da je skupština Uduženja književnika Srbije prošle godine produžila mandat ovoj upravi."

Igor Miloš: "Dokumet! Gde je dokument? Dajte da vidimo dokument."

Radoslav Bratić: "Dokument je..."

Predrag Bogdanović Ci (sekretar UKS-a): "Čim je (prethodna skupština) prihvatila sva obrazloženja uprave, time je automatski prihvatila taj nastavak rada."

Omanjoj grupi to je bio dovoljan razlog da napusti salu, ali je još pre toga Slobodan Rakitić prizvao ono što je označilo simboličnu smrt Udruženja književnika Srbije ("Ako neko ne traži reč i ne dobije reč i okupira govornicu, ja ću zvati obezbeđenje. Skupština će nastaviti rad i neće se prekinuti"), pravdajući se nakon toga da je to upozorenje bilo namenjeno "jednoj gospođi koja je htela da govori iako nije bila član udruženja". Obezbedenje je došlo, ali to nisu bili ljudi Narodne biblioteke već članovi nečega što se naziva "Obraz". Verbalna batina pretvorila se kasnije u fizičko nasilje.

Tog trenutka postao je bespredmetan svaki razgovor o transformaciji UKS-a i više niko od pisaca kome reč "etika" ne predstavlja samo poetsku figuru nema pravo da prekorači prag Francuske 7. Udruženje književnika Srbije izgubilo je svaki smisao postojanja i jedini moralni gest Slobodana Rakitića bio bi da zaključa vrata Francuske broj 7, osim ako ne želi da dalje neguje karantin, oazu za retku vrstu srpskih pisaca kojima je jedino zanimanje – oficijelno zvanje pisca, što ih spasava da se ne pretvore u ništavilo.

Slobodan Kostić

Svetislav Basara
Otužna groteska

Iako sam formalno iz UKS-a istupio prošle jeseni, tamo ne odlazim već godinama. Oduvek je to bila opskurna organizacija, ali u poslednjoj  deceniji stvar je otišla predaleko. UKS je manje-više otvoreno podržavao režim Slobodana Miloševića. Dolaskom beznačajnog pesnika Slobodana Rakitića na mesto predsednika sve je preraslo u otužnu grotesku. Mučne scene sa nedavne skupštine logično su ishodište endemskog anahronizma, vrištećeg kukavičluka i pokvarenjaštva u koje je UKS ogrezao. Ništa se tu ne može popraviti. Jedino što  preostaje jeste da se UKS neopozivo ukine.

prethodni sadržaj naredni

vrh