Tri minuta stvarnosti
Milja Jovanović, aktivistkinja Otpora, piše za "Vreme" o tome kako je
izgledalo biti deo MTV sazvežđa makar na jedno veče
Ne
postoji jednostavan način da izdvojim ono više "lično" ili
onaj "ličniji" osećaj i tumačenje svega što smo doživeli u
Stokholmu. OTPOR! nije lična stvar, pogotovo nije ovaj njegov aspekt koji
je dobio priznanje FREE YOUR
MIND. Ono što stvar čini još težom upravo i jeste ta kontradikcija
koja je imanentna u svakom mom razmišljanju o odnosu ostalih
i jednog u politickoj angažovanosti:
jedan je neophodan preduslov, ostali
su garant nepredvidljivosti dešavanja. Zato gotovo da i ne osećam
potrebu da se puta u Stokholm sećam na onaj način kako se sećate
odlazaka na more ili na ekskurziju, "radili smo to i to, videli ovo,
bili, prošli, sedeli, kupili, bilo nam je super". Osećaj da je nas
četvoro otišlo u Stokholm zaista samo i jedino kao trenutni i
kratkotrajni simbol naše male firme
i dalje je u meni toliko preovlađujući da sve ostalo (bilo dešavanja,
bilo osećaji), što nije predmet fokusirane i usmerene medijske pažnje,
shvatam kao nepomirljivo uzurpiranje smisla i značaja priznanja Otporu.
Istovremeno
i ipak, "najličniji" deo mojih razmišljanja na tom stejdžu u
Stokholmu je u tom momentu bio i "najjavniji" – kao da su se u
tom jednom trenutku sudarili svi aspekti pripadnosti Otporu, pa su mi kroz
misli "jurile" slike svih akcija, pregovora, razgovora, analiza,
hapšenja, problema sa štamparima, gubljenja ključeva od prostorija u
Knez-Mihailovoj, deljenja letaka, beskonačne zvonjave mobilnog telefona,
stajanja ispred policijske stanice u Majke Jevrosime, obećanja da ću
"doneti majicu čim ih bude bilo u prostorijama" – i tako u
beskonačnost – slike za koje znam da su zajedničke nama, "otporašima",
zbog kojih smo i uspeli u našem suludom planu kako da skinemo Miloševića.
Naravno da pored ovog osećaja saznanje da sedite blizu Riki Martina ili
Bekstrit Bojza ulazi u okvire normalnog; ja sam bila tu da odradim neki
posao, i tu smo mi (Otpor) i oni ("zvezde") bili i najsličniji.
Upravo ovaj momenat – kada su se ekskluzivnost, glamur i inercija mašinerije
MTV-jevog događaja jednostavno rastopili pred našim iskustvom života u
Srbiji, sažetog u tri minuta filma, pred svakim i pojedinačnim čovekom
u Srbiji koji je gledao MTV, pred "otporašima", pred mojim
prijateljima i porodicom – upravo taj momenat "ogledanja" i
uravnoteženja kontradiktornosti ostaće moje viđenje našeg "oslobađanja
uma": MTV i Srbija su iz međusobne koristi konačno pogledali jedno
drugog.
Na kraju krajeva, nagrada se
dodeljuje i sledeće godine – nema razloga da se previše uobrazimo.
