Vreme broj 517, 30. novembar 2000.

Neodgovorno igranje vatrom oko Preševa, Bujanovca i Medveđe plaćeno je ove nedelje s pet ljudskih života i dovelo je ceo region na ivicu rata

Mali grad Bujanovac, sedamnaest kilometara jugozapadno od Vranja, postao je ovih dana centar Srbije. U ovu varoš, koju bi prosečan Srbin s mukom našao na mapi, slili su se prošle nedelje svi najviši politički i vojni funkcioneri, počevši od šefa savezne države, preko saveznih i republičkih ministara, do načelnika Generalštaba. U gradu ima više vojske i policije nego civila: sveže obojena policijska borna kola tutnje ulicama, u pratnji džipova svih mogućih modela, dok se na gradskom trgu političari smenjuju držeći govore pred dvestotinak uvek istih posmatrača, koji sve govornike dočekuju i ispraćaju uz srdačan aplauz. U okolini, opustela sela vrve od tenkova i policije. Na putevima, na svakih četiri ili pet kilometara po neki pokvareni tenk, čija posada rezignirano čeka šleper. Tenkovi su uglavnom "pedeset četvorke", pola veka stari modeli koji bi bolje pristajali ispred Vojnog muzeja na Kalemegdanu nego na bojištu. Situacija je, po novinarskom šablonu, "mirna, ali napeta", odnosno "napeta ili mirna", već kako ko voli.

PO RECEPTU MATICE: Demarkaciona linija od koje počinje tampon-zona, odnosno "kopnena zona bezbednosti", u koju po kumanovskom Vojno-tehničkom sporazumu Vojska Jugoslavije ne sme da uđe, dok policija ima strogo ograničen pristup, nalazi se na svega pet kilometara od centra Bujanovca, i prolazi kroz selo Lučane, nekada nastanjeno gotovo isključivo albanskim stanovništvom. Danas u Lučanima nema civila: Albanci su pobegli na Kosovo, dok se poslednji srpski Lučanin, osamdesetogodišnji Obrad Ristić, iselio 24. decembra. U brdima oko sela su položaji ilegalne Oslobodilačke vojske Preševa, Bujanovca i Medveđe (UČPBM), na svega nekoliko stotina metara od poslednjeg policijskog punkta. Policajci su šćućureni iza improvizovane barikade napravljene od baštenskih ukrasa: cev "brovninga" viri iznad glave gipsanog anđela. Reporteri "Vremena" su u nedelju, 26. decembra, u neznanju prošli pored tog poslednjeg punkta i zašli nekoliko kilometara unutar tampon-zone. Lučane, kao i predeo uz put do susednog sela Končulj izgledali su potpuno pusti, ali je saobraćaja ipak bilo: u nekoliko navrata, pretekli su nas automobili sa lokalnim tablicama, puni žena i dece: poslednji zakasneli albanski civili žurili su ka Kosovu. Tek na ulazu u susedno selo Končulj shvatili smo, sa izvesnim zakašnjenjem, da smo krenuli grlom u jagode, okrenuli auto i vratili se nazad, živi i zdravi uprkos svojoj nesmotrenosti. Baš u Končuilju nalazio se kontrolni punkt sa koga je policija morala da se pod vatrom povuče četiri dana ranije. U noći između 22. i 23. novembra, napadom UČPBM-a na kontrolni punkt u Končulju, uz istovremeno osvajanje utvrđenih rovova u brdima, otpočela je kriza koja, i pored izvesnih znakova smirivanja, neće ni lako ni brzo biti rešena.

Problemi u tampon-zoni koja razdvaja položaje KFOR-a i Vojske Jugoslavije počeli su odmah nakon završetka rata na Kosovu, čim je ta zona definisana kumanovskim sporazumom. Reč je o pet kilometara širokoj teritoriji koja se proteže duž granice Kosova i uže Srbije u koju je i KFOR-u i VJ zabranjen pristup. Istim sporazumom se predviđa da zonom patrolira ograničen broj lako naoružanih srpskih policajaca: protivavionski topovi, minobacači, "zolje" i ostali teži rekviziti MUP-a strogo su zabranjeni. Niko, međutim, nije zabranio grupi Albanaca da osnuje UČPBM i krene da sistematski napada policiju duž otprilike dvadeset pet kilometara dugačkog dela zone unutar ove tri južne opštine. Taj pojas, koji se u albanskim medijima ponekad naziva "Zapadno Kosovo" i u kome živi oko 60.000 Albanaca UČPBM želi da pripoji Kosovu, uz isti recept koji je svojevremeno uspešno primenio matični UČK: stalnim napadima na policiju isprovocirati što žešće policijske represalije, a zatim koristiti eventualne civilne žrtve kao povod za uvlačenje NATO-a u svojstvu saveznika. Prošle nedelje, to im je zamalo i uspelo.

NEMOGUĆ POLOŽAJ: Komanda UČPBM-a nalazi se u selu Dobrosin na samoj granici Kosova, iza brda koje se vidi iz Lučana i Končulja. Na vrhu brda su utvrđeni rovovi koje je tokom rata sa NATO-om izgradila vojska, i koje je donedavno držala policija, iz kojih se odlično vidi cela dolina sve do Bujanovca. Policajci u rovovima, pripadnici posebnih jedinica iz Gornjeg Milanovca, očigledno nisu bili spremni za iznenadni napad minobacačima 21. novembra, a nepoznavanje terena im je otežalo povlačenje kroz šumski predeo i u mraku. Tokom povlačenja, jedan policajac je poginuo na licu mesta, dok su leševi još trojice uz posredovanje KFOR-a isporučeni dan kasnije; još se ne zna da li su ubijeni u napadu ili su prethodno bili zarobljeni. Izgleda da je policija bila iznenađena i loše organizovana tokom odbrane. Brojni policajci potvrdili su "Vremenu" da je koordinacija između lokalne policije i pojačanja iz drugih delova Srbije škripala još od ranije, uz međusobne optužbe za isturanje "onih drugih" u prve redove i slab moral. O lošoj organizaciji snaga bezbednosti u ovom području govori i podatak da se procene naših zvaničnika o broju i poreklu pripadnika UČPBM kreću od nekoliko stotina do nekoliko hiljada, uz najneverovatnije navode o njihovom naoružanju: nekoliko zvaničnika pominjalo je haubice i topove. "Teško je reći koliko ih stvarno ima", priznaje Dragan Mitić, komandir SUP-a Bujanovca.

Policajci na terenu kažu da su gađani iz streljačkog naoružanja, "zolja" i minobacača, ali niko nije pomenuo nikakve topove. "Mi jednostavno ne smemo da koristimo naoružanje kojim bismo mogli da im se suprotstavimo, a pištolji i automati su dobri samo za patroliranje u miru", kaže jedan visoki lokalni policijski izvor. On navodi da su policajci nedavno ispalili tri minobacačke granate kao odgovor na napad UČPM-a, ali da su odmah potom dobili oštro upozorenje od KFOR-a. "Rekli su nam da odmah prekinemo vatru i da znaju gde su nam položaji", kaže ovaj izvor. "Od tada više nismo pokušavali."

Američki kontingent KFOR-a, koji nadgleda granicu u ovom sektoru, demantuje optužbe iz Beograda da tolerišu infiltraciju pripadnika UČPBM-a preko svog sektora, i da ih čak logistički potpomažu. Amerikanci ukazuju na to da su u proteklih nekoliko meseci pojačali kontrolu granice i zaplenili više tovara naoružanja na putu za Dobrosin. To je sve tačno, ali je činjenica i da oružje kojim se puca na policiju potiče sa Kosova, baš kao i pojačanja za UČPBM. Teorijski, KFOR bi mogao da hermetički zatvori ovu granicu i preseče odstupnicu gerilcima, ali za tako nešto očigledno nedostaje politička volja. Uostalom, u vojno-tehničkom sporazumu nema ni reči o tome da je KFOR dužan da brine o bezbednosti unutar zone ukoliko njihovi vojnici nisu direktno ugroženi. Sa druge strane, svako kršenje sporazuma sa srpske strane moglo bi da predstavlja povod za kaznene mere. Problem je, dakle, u samom sporazumu, kojim se srpska strana stavlja u gotovo nemoguć položaj. Zauzimanjem Končulja i rovova iznad Dobrosina, UČPBM je to jasno pokazao: sa novih položaja, oni su u poziciji da ugroze ne samo Lučane, nego i Bujanovac i magistralni put koji prolazi kroz Vranje. Sem toga, ofanziva UČPBM-a počela je uoči najvećeg albanskog nacionalnog praznika, Dana zastave, koji se slavi 28. novembra. Neposredno nakon objavljivanja pobede, komanda UČPBM-a je najavila da će se na taj praznik njihova zastava zavijoriti u Bujanovcu, i time još više zaoštrila situaciju.

ANTIKLIMAKS: Tako su se nove vlasti u Beogradu, istovremeno sa teškoćama konsolidacije i pripremama za decembarske izbore, suočile sa krizom koju im je Miloševićev režim ostavio u nasleđe kao tempiranu bombu. Za sada, mora se priznati da je vlast pokazala da sa ovom vrstom problema uspeva da se nosi uspešnije nego prethodna. Uprkos ogromnom prilivu vojske i policije u predeo sa većinskim albanskim stanovništvom, za sada nema izveštaja o ozbiljnim problemima između snaga bezbednosti i civila. "Na Kosovu su nam bile odrešene ruke", vajka se jedan policajac u Bujanovcu, "a ovde ne smemo ni da ih pipnemo." Ovakvim odnosom uskraćena je prilika UČPBM-u da se poziva na civilne žrtve: Albanci se zaista iseljavaju iz tog područja, ali pre svega iz straha da se ne nađu u unakrsnoj vatri, a ne usled pritiska vojske i policije; dosad ih se, prema podacima UNHCR-a, iselilo oko 3000. U nedelju, 27. oktobra, kriza na jugu odnela je i petu žrtvu. Porodica Zećiri, koja se na traktoru selila na Kosovo naletela je između Velikog Trnovca i Lopardina na minu. Na licu mesta je poginuo desetogodišnji Faton, dok su trogodišnja Arbenita i petogodišnji Eden teško ranjeni.

U međuvremenu, ivica zone bezbednosti pretvorila se u veliki vojno-policijski poligon, po kome sve vrvi od ljudstva i tehnike, uključujući i Legijine Jedinice za specijalne operacije koji se vozaju unaokolo u američkim džipovima marke "hamer", praćene ne baš prijateljskim pogledima manje "specijalnih" kolega. U petak, vlada Srbije je postavila ultimatum KFOR-u da do ponedeljka natera UČPBM da se povuče, ili će vojska i policija sami isterati gerilce iz tampon-zone. U nedelju, dan pre isticanja ultimatuma, izgledalo je kao da rat samo što nije počeo. Kroz Bujanovac je prohujala prava invazija specijalaca, u pratnji načelnika resora javne bezbednosti Vlastimirira Đorđevića Rođe i kontroverznog Radeta Markovića, načelnika resora državne bezbednosti, i nekoliko državnih funkcionera, uključujući potpredsenika prelazne vlade Nebojše Čovića i koministra policije iz SPS-a Slobodana Tomovića. A tada je, nakon većanja u stanicu policije u Bujanovcu, došao antiklimaks. Na izlazu iz stanice pojavio se Čović i okupljenim novinarima poručio da se rat do daljnjeg odlaže.

"Roka koji je protumačen i izdat neće biti", rekao je Čović, objašnjavajući da "imamo zahteve i od samog KFOR-a da se ne priča jezikom rokova i ultimatuma, nego jezikom diplomatije i dogovora". Čović je najavio da će se situacija u zoni rešavati prvenstveno kroz kontakte sa međunarodnom zajednicom i "demokratskim snagama kosovskih Albanaca", mada je naglasio da je vlast rešena da garantuje bezbednost područja po svaku cenu.

Nešto kasnije, u Bujanovac je pristigao i predsednik SRJ Vojislav Koštunica, koji je zbog krize na jugu Srbije pre roka napustio sednicu ministarskog saveta Organizacije za evropsku bezbednost i saradnju u Beču, na kojoj je Jugoslavija primljena u ovu organizaciju. On je ponovio da će se Srbija braniti "na svaki način, a pre svega diplomatijom", i kritikovao KFOR zbog toga što nije hermetički zatvorio granicu, ali je pružio garancije da VJ neće prekršiti sporazum. "Odnos međunarodne zajednice prema SRJ se menja, te sada možemo čuti osude nasilja ma sa koje strane ono dolazilo", rekao je on, dodajući da, pored evropskog razumevanja, "i stav Amerike postaje mnogo razložniji".

KOMBINACIJA: I zaista, mora se priznati da je diplomatska ofanziva SRJ, koja je išla naporedo sa demonstracijom sile, bila izuzetno uspešna. Sve zapadne zemlje su u blažoj ili oštrijoj formi osudile UČPBM i podržale jugoslovenske vlasti, doduše uz upozorenje da se kumanovski sporazum mora poštovati. NATO izvori u Briselu su, prema agenciji Beta, rekli da "u potpunosti dele ocenu Jugoslovenskog predsednika da je stanje vrlo zabrinjavajuće". Koštunica je dan ranije napisao odvojena pisma generalnim sekretarima NATO-a i UN-a Džordžu Robertsonu i Kofiju Ananu, tražeći od njih da se KFOR i UNMIK aktivno uključe u stabilizaciju. Sem toga, uputio je i otvoreno pismo Ibrahimu Rugovi, lideru Demokratskog saveza Kosova, u kome ga je pozvao na suštinski srpsko-albanski dijalog. Iako zvaničan odgovor na to pismo nije stigao do predaje ovog teksta u štampu, verovatno je vredno pomena da je albanski dnevnik "Koha ditore" pismo objavio uporedno na srpskom i na albanskom, što je prvi put ko zna otkada da se srpska reč štampa u albanskom listu. Baton Hadžiu, glavni urednik "Kohe", kaže za "Vreme" da kosovski Albanci, osim retkih izuzetaka, ne podržavaju UČPBM i da je to "unapred izgubljena bitka": "Ceo region treba demokratizovati, i ta grupica koja hoće da nas ponovo gurne u rat neće uspeti."

Policajci na poslednjem kontrolnom punktu u Lučanima, pripadnici Posebnih jedinica policije iz Šapca, sa olakšanjem su primili vest da se od ultimatuma odustalo. Reč je o ljudima koji su stekli borbeno iskustvo na Kosovu, ali su odatle izvukli i određene pouke. Oni primaju u proseku stotinak maraka mesečno, uz dnevnice od pedeset dinara. "Dobio sam hroničnu upalu prostate u dvadeset i prvoj godini, a lekove kupujem iz sopstvenog džepa", kaže jedan od njih. Drugi se priseća dobrih, starih vremena: "Najbolje je bilo u zimu 1996/97. u Beogradu za vreme demonstracija. Dobijali smo svakog dana po dvadeset maraka – isplata u autobusu. U gradskom SUP-u smo jeli bečku šniclu i pomfrit, i još su nam davali pomade da nam lice ne ispuca na hladnoći. A danas sam za ceo dan pojeo samo jednu paštetu."

Ratoborni pojedinci, koji ovih dana javno zagovaraju "odlučnu ofanzivu" na tampon-zonu, trebalo bi da povedu računa o ovom "zamoru materijala", kao i o činjenici da je UČPBM u taktičkoj prednosti. Mada jastrebovske pretnje uglavnom dolaze iz redova bivše vlasti, porivu da iskoriste krizu za dizanje svog rejtinga pred decembarske izbore nisu odoleli ni neki pojedinci iz vlasti. Isto važi za neke vojne i policijske funkcionere, "heroje kosovskog rata" koji su instinktivno ugrabili priliku da se malo naprave važni. Za rešavanje problema oko Bujanovca biće potrebno mnogo strpljenja i diplomatske veštine. Vlast je za sada pokazala da i silu i diplomatiju ume da koristi na razuman i efikasan način. Nevolja je u tome što se ova vrsta testa mora polagati svakog dana ispočetka, sve dok se ne nađe konačno političko rešenje, i za Kosovo i za jug Srbije. A to rešenje, bar za sada, nije na horizontu.

Dejan Anastasijević
Jovan Dulović

23. novembar 1999 – Napadnuta je policijska patrola kod sela Bresić u opštini Bujanovac, na magistralnom putu Bujanovac–Gnjilane. Lakše su ranjeni pomoćnik komandira policije u Vranju Časlav Ivković i policajac Zoran Stojiljković.
30. decembar – Ranjene dve Romkinje, kada su na njihovu kuću bačene tri ručne bombe.
16. januar 2000 – Tri Srbina ubijena kod sela Pasjane, nedaleko od Gnjilana, na povratku iz Bujanovca.       
17. januar – U selu Muhovac ubijen je direktor tamošnje osnovne škole Ćemalj Mustafi, potpredsednik opštinskog odbora SPS-a u Bujanovcu.
17. januar – U napadu na kuću Trajka Dimića iz sela Levosoj ranjena je Blagica Trajković.
26. januar – U napadu na patrolu policije nedaleko od sela Dobrosin, u opštini Bujanovac, ubijena su braća Isa i Saip Salipi, a policajac Žarko Guberinić je ranjen.
12. februar – U selu Leovica ubijen Ejup Hasani
26. februar – U napadu na policiju kod sela Končulj, opština Bujanovac, ubijen major policije Slaviša Dimitrijević i napadač Fatmir Ibiši, a tri policajca su ranjena.
29. februar – Kod Bujanovca ranjen radnik UN-a Marsel Grogan.
14. mart – Agim Aliju, trgovac, ubijen pri povratku sa Kosova nakon što je prošao kontrolni punkt srpske policije kod sela Končulj.
7. april – Ismet Aliu ubijen u ataru sela Dobrosin.
14. april – Destan Adilji iz Velikog Trnovca ubijen u blizini tog sela.
21. april – Dvojica policajaca zadobili prostrelne rane dok su pratili sanitetsko vozilo iz Štrpca. Dvojica Albanaca poginula u napadu na policijsku patrolu na području sela Đorđevac, takođe u tampon-zoni.
29. april – Dvojica Albanaca iz bujanovačke opštine zadobili teže telesne povrede na administrativnoj granici prema Kosovu kada su, pokušavajući da sklone žicu na seoskom putu u selu Hodanovac, aktivirali minu.
4. maj – Petogodišnja Valentina Stević preminula na administrativnoj granici između Srbije i Kosova, kod sela Končulj, pošto pripadnici policije nisu dozvolili vozilu KFOR-a da devojčicu preveze u bolnicu u Bujanovcu.
8. jun – Na putu Bujanovac–Končulj povređeno je pet pripadnika MUP-a koji su vozilom naleteli na protivtenkovsku minu.
21. jun – U Bujanovcu i Preševu teroristi postavili četiri eksplozivne naprave. Lakše ranjeni jedan policajac u Bujanovcu i radnik obezbeđenja opštinskog suda u Preševu.
25. jun – U selu Mali Trnovac u opštini Bujanovac nestali Vlado Miletić i njegova ćerka Persa. Policija u njihovoj kući pronašla tragove krvi i čaure od metaka.
13. jula – U okolini sela Končulj zabeležena tri incidenta u kojima je poginula jedna osoba albanske nacionalnosti.
18. jul – Trojica policajaca povređena u napadu na policijski punkt kod sela Končulj.
12. avgust – Goran Stanković i Zoran Tomić oteti su na putu Domorovce–Odanovce, opština Bujanovac.
20. septembar – Četiri pripadnika OVPBM-a poginula su u sukobu sa policijom. Srpski izvori kažu da su pripadnici OVPMB-a napali policijski punkt kod sela Končulj. Prištinski mediji na albanskom jeziku tvrde da je do sukoba došlo nakon "napada srpske policije na odbrambene položaje OVPBM kod sela Dobrosin".
20. septembar – U sukobu srpske policije i naoružane formacije Albanaca kod sela Dobrosin ubijeni Ekrem Hodža i Betim Beriša iz Prizrena i Škeljzen Krasnići iz okoline Orahovca.
13. oktobar – Dva policajca su poginula a devetorica su teže ili lakše ranjena u eksploziji nagaznih protivtenkovskih mina na putu između sela Veliki i Mali Trnovac.
10. novembar – Jedan pripadnik MUP-a Srbije poginuo je nedaleko od sela Končulj, kada je njegovo vozilo naletelo na protivtenkovsku minu.
22. novembar – Četiri pripadnika MUP-a poginula, tri teže, a deset lakše ranjena u sukobu sa OVPBM-om.

predhodni sadržaj naredni