Osporena samopomoć
Nesrećna medijska kuća
u Novom Sadu klackala se između Beograda i glavnog grada Vojvodine upravo
onako kako se klackala i moć unutar Srbije
Povodom
"demonstracione" političke odluke Skupštine Vojvodine da
preuzme upravljanje nad RTV Novi Sad i preusmeri novac za njeno
finansiranje (22. novembra) i ekspresnog saopštenja prelazne vlade Srbije
(23. novembra) da je reč o "neustavnoj odluci" – podigla se
velika prašina ne samo na novosadsko-beogradskoj relaciji nego i u
Vojvodini. Očigledno je reč o mediju veoma značajnom za buduće
"redefiniisanje" odnosa u Srbiji, to jest za rasplet takozvanog
vojvođanskog pitanja i neke buduće "stvarne autonomije"
severne Pokrajine – a, dakako, reč je i o značajnim parama.
LEGITIMNOST
I LEGALNOST: Prema
gruboj računici, za preko najmanje 600.000 televizora u Vojvodini i blizu
800.000 "taksi" na elektrobrojila u Pokrajini se godišnje
prikupi blizu 20 miliona nemačkih maraka kvazi-TV pretplate – pa nikome
ni u Beogradu, ni u Novom Sadu nije svejedno ko će "poneti
odgovornost" za potrošnju tog novca. Oni koji pamte duže, setiće
se da je i centralizovanje novca od TV pretplate u Srbiji, krajem šezdesetih
godina, bio jedan od razloga zbog kojih je Vojvodina tražila ustavne
amandmane i veću samostalnost unutar Republike.
Primedba da je odluka Skupštine
AP Vojvodine "neustavna", pravno je trivijalna jer najviši
organ vojvođanske autonomije doista po Ustavu Srbije iz 1990. godine nema
ama baš nikakva prava – niti ima bilo kakav sopstveni izvorni prihod
(pa je u tom smislu u političkom sistemu Srbije u lošijem položaju od
svake opštine). Odluka Skupštine APV u tom smislu nije legitimna, a
"legitimna" je bila odluka Skupštine Srbije iz 1991. godine, po
kojoj su Skupštini Vojvodine iz nekog razloga "oduzeta" osnivačka
prava nad pokrajinskom medijskom kućom prvoga reda (a ostavljena su joj
ta prava nad štampanim medijima – gde nije bilo para i gde nije bilo
Miloševićevog "jedinstvenog sistema informisanja") – jer je
tu odluku izglasala SPS-radikalska većina u tom uzvišenom domu. Istina,
moglo bi se reći da je i Skupština Srbije tada "povratila"
osnivačka prava nad RTV Novi Sad, koja su joj bila "oduzeta"
1971. godine, kada se učvršćivala nekadašnja vojvođanska autonomija.
Najednostavnije rečeno, nesrećna medijska kuća u Novom Sadu klackala se
između Beograda i glavnog grada Vojvodine upravo onako kako se klackala i
moć unutar Srbije – jer je bila značajna i kao "zlatna koka"
i kao "propagandna mašina". Zato je razgovor o legitimnosti i
legalnosti – uvek vođen političkim jezikom.
Spomenuto
"preuzimanje", baš kada je reč o politici, ima i svoje unutrašnje
vojvođanske začkoljice. Kad je "puk'o" 5. oktobar, "u ime
DOS-a" u TV Novi Sad su vlast pokušala da uzmu dva poslenika te kuće
koje su ovlastili Nenad Čanak i Đinđićevi ljudi u Novom Sadu
–Aleksandar Kravić i Slaviša Grujić. Štrajkački odbor u TV Novi Sad
tome je pružio izvestan otpor, pa je Nezavisno društvo novinara
Vojvodine preporučilo da u prelaznoj fazi u upravljanju i pripremi
programa pomognu veterani ove kuće: Slobodan Budakov (prvi direktor TV
Novi Sad, još dok je ona bila kuća "u osnivanju") i Dragiša
Stanković (dugogodišnji urednik i glavni urednik informativnog programa
TV NS). Programska orijentacija je "rekonstruisana" sa oskudnim
postojećim kadrom i uz malu pomoć nekih ranijih zvezda ove kuće (Laslo
Tot). No, ostalo je uočljivo da je, na primer, Nenad Čanak bio često u
programu te kuće, a da, na primer, Miodrag Isakov, predsednik Reformista
Vojvodine (i sam nekadašnji novinar u TV NS), i Dragan Veselinov,
predsednik koalicije "Vojvodina", nisu bili gosti ove kuće ni
posle pobede demokratskih stranaka na izborima u Vojvodini i "oslobađanja"
svih medija.
KADROVSKA
DIMENZIJA: Zatim
je "procurilo" da je spomenuti Isakov kandidat za novog šefa
celog RTS-a, pa je Nenad Čanak odmah oglasio da preuzima upravljanje
vojvođanskom "operativnom jedinicom" RTS-a – na osnovu
programskog opredeljenja – da "vojvođanski novci budu u vojvođanskom
džepu" itd. Očigledno i u Vojvodini postoji unutrašnja politička
konkurencija između autohtono vojvođanskih političkih stranaka – jer
jedini glas protiv odluke Skupštine Vojvodine potiče od poslanika iz
stranke Miodraga Isakova, mada je ovaj u svojim izjavama neuvijeno rekao
da će, ukoliko postane šef RTS-a, vratiti samostalnost svojoj staroj kući
– RT Novi Sad.
Napokon, celo ovo zamešateljstvo
ima i svoju političko-humornu, to jest kadrovsku dimenziju. Polazeći od
uzvišenih autonomnih principa, Skupština Vojvodine je za v.d. direktora
postavila već pomenutog, simpatičnog Aleksandra Kravića (jednog od čelnika
Čankovog LSV-a), koji sa novinarstvom nije imao mnogo sreće, već se više
istakao kao gitarista u orkestru koji prati Đorđa Balaševića, a Đinđićeva
stranka je za v.d. glavnog urednika televizije (koja ima program na šest
jezika) baš izabrala jednog režisera (člana DS-a), simpatičnog Slavišu
Grujića, koji još nije imao neku veću šansu u režiserskim
poduhvatima, ali je ostvario odlične rezultate kao snimatelj.
Novinarstvom se dosad nije bavio. Tako se sada mnogi ljudi pitaju šta će
Vojvodini autonomija, ako će vodeći pokrajinski političari za direktora
televizije postavljati jednog tamburaša, a za šefa "demokratskog
informisanja" jednog režisera – samo zato što su u njihovim
strankama.
D. Boarov
