Nema razloga za eu(ro)foriju
Pri
izboru valute i režima deviznog kursa, prvo što mi možemo da uradimo
jeste da izračunamo koliko nas šta košta
Kada već menjamo vlast, treba li da menjamo i valutu? Na prvi pogled, primamljiva opcija. Dinar je kompromitovan skoro koliko i Miloševićev režim. Ali, zar to ne važi (više ili manje) za svakog od nas građana Miloševićeve Srbije? Stoga treba dobro razmisliti – ko je koga kompromitovao? No, kako u ekonomiji ništa samo po sebi nije dobro niti loše, trebalo bi najpre videti šta bismo dobili, a šta izgubili, u slučaju kada bismo dinar odmah zamenili evrom.
Dobre strane uvođenja evra
Jedna od opcija koje nam sada stoje na raspolaganju jeste da u najkraćem mogućem roku dinar zamenimo evrom. Ovakav izbor zvuči na prvi pogled razumno: ne bi bilo rizika od promene deviznog kursa; vladala bi (i morala bi da vlada) čvrsta monetarna i fiskalna disciplina; ne bi bilo transakcionih troškova u međunarodnim plaćanjima; naša politika bi svima bila transparenta, a time i kredibilna. Što je još važnije, sve ove ciljeve ćemo mnogo teže postići sa dinarom u opticaju. Ostaje još samo jedno pitanje: koliko bi nas to koštalo?
Jedno pojašnjenje: Evropa je veoma obazriva...
Da ne bi bilo nesporazuma, odmah se mora reći da to što neka zemlja reši da uvede evro ne može ni za trunku više da je približi Evropskoj uniji nego što je pre toga bila. Postojeće zakonodavstvo EU-a predviđa da čak i novoprimljene članice EU-a moraju da provedu najmanje dve godine u Uniji pre nego što će im biti dozvoljen pristup u Evropsku centralnu banku, kada će moći da učestvuju u kreiranju monetarne politike. Ako nam se i dalje ova opcija sviđa – a nema razloga da je još odbacujemo – onda nam stoji na raspolaganju mogućnost da unilateralno proglasimo evro za domaću valutu, istu da otkupimo ili dobijemo na zajam, te da uvedemo sistem deviznog veća (currency board) u kome domaća valuta neće postojati. Ovo rešenje je legitimno, primenjeno je trajno ili (češće) privremeno, u praksi više od 60 zemalja – i u osnovi nije dalo loše rezultate. Nemojmo se ovde pozivati na same članice EU-a – koje doista sve koriste evro, jer je to nešto drugo: sve ove zemlje prihvatile su sistem tzv. optimalne valutne zone u kome sve one zajednički, konsenzusom, vode monetarnu politiku, što kod nas ne bi bio slučaj.
Zamka: Evro Error! Bookmark not defined.
Izazvati endogenu inflaciju ili recesiju
Ono po čemu se mi najviše razlikujemo od zemalja koje poseduju evro jeste nivo dohotka i produktivnosti. A u godinama koje dolaze počećemo da im se približavamo. Za ovu analizu sasvim je nebitno koliko bi to trajalo. Ono što je bitno jeste sledeće: ako nama dohodak i produktivnost budu rasli brže nego u EU-u (što je sasvim izvesno i izvodljivo), sistem deviznog veća će nas u tome dosta kočiti. Kako?
Endogena inflacija. Uz veliki rizik da se stvar suviše pojednostavi, ovaj mehanizam se može objasniti na sledeći način. Kada u Srbiji počne da raste produktivnost, te i količina robe i usluga u zemlji, povećani obim transakcija teško će biti podmiren sa pređašnjom količinom novca. Povećana tražnja za novcem tako će povećati kamatne stope. Tada evro postaje skuplji u Srbiji nego u EU-u, a njegova kupovna moć postaje veća nego u EU-u, što znači da je došlo do realne apresijacije valute u Srbiji. Tako bi se u najkraćem mogao objasniti pojam endogene inflacije.
Recesija. Sam rast kamatnih stopa bio bi ekvivalent antiinflacionoj politici autonomne Centralne banke, što se u ovom aranžmanu automatski odvija. A rast kamatnih stopa, kao posledica prethodnog, poguban je za rastuće privrede. Kada su kamatne stope previsoke, niz kvalitetnih investicionih projekata koji "nose" privredni rast jednostavno prelazi iz zone dobiti u zonu gubitka. U slučaju da se može održati niži nivo kamatnih stopa, šanse za napredak su, dakle, izvesnije. Ovde je korisno navesti iskustvo Velike Britanije iz 1992. godine kada je bila suočena upravo sa ovakvom dilemom: da li da dozvoli rast kamatnih stopa ili da napusti EMS (Evropski monetarni sistem). Britanija je odlučila da se "odveže", devalvira, ostvari izvozni bum i tako izvuče privredu iz recesije. Ovo je već argument o kome bi trebalo razmisliti prilikom odlučivanja o uvođenju evra.
Gubitak konkurentnosti domaćih proizvoda može se javiti opet zbog rasta domaće produktivnosti, što zbog endogene inflacije vodi rastu realnog deviznog kursa. Tako bi naši proizvodi poskupeli, izvoz bi padao, uvoz rastao, te bismo rast u produktivnosti "platili" rastom spoljnotrgovinskog deficita.
Može se nabrojati još čitav niz nepogodnosti koje ovakav aranžman može proizvesti. Navedimo samo gubitak emisione dobiti u periodu remonetizacije, nemogućnost vođenja anticiklične politike, zatvaranje "diskontnih prozora" Centralne banke prema komercijalnim bankama itd.
Još jedno važno pitanje: dokle bismo mogli očekivati ovakve "nepogode"? U načelu, one se smanjuju u toku konvergencije sa zonom čiju smo valutu preuzeli, a u svakom slučaju prestaju negde pred kraj uspešno obavljenog procesa tranzicije.
Iz svih navedenih razloga, sistem deviznog veća po pravilu se koristi kao privremeni aranžman za spasavanje glave u teškim trenucima. Tek u retkim slučajevima, kada su u pitanju male, otvorene privrede kao Hong Kong ili, možda, sutra Crna Gora, ova opcija ima svoje puno opravdanje. U ostalim slučajevima, odmah po uvođenju deviznog veća trebalo bi definisati i "strategiju izlaza". A kako se ulazak u Evropsku Centralnu banku ne može očekivati ni pri samom prijemu u EU, već znatno kasnije, pitanje je da li je mudro izabrati ovu opciju: vezati se za evro, vezati sebi ruke više nego što se mora (a već se te iste ruke moraju lancima vezati) i time praktično usporiti proces koji nam je nužno da ubrzamo.
Šta da se radi?
U ovom trenutku nama ne preostaje prevelik broj opcija koje bi se pokazale korisnim. Bilo koji režim fiksnog kursa bio bi loš jer bi vodio istim glavoboljama, a možda i većim, imajući u vidu da će nam sigurno uslediti priliv špekulativnog kapitala koji bi stalno pretio destabilizacijom deviznog kursa. S druge strane, fleksibilni aranžmani, uz čvrstu monetarnu politiku, opet vode rastu realnog deviznog kursa i prave glavobolje istog tipa kao i devizno veće. Stoga je verovatno u ovom trenutku najbolje izabrati tzv. fleksibilni pojas (crawling band) koji bi ove suprotnosti donekle pomirio: s jedne strane, ne bi nam trebalo deviznih rezervi za odbranu kursa, jer ga je u osnovi moguće menjati, a sa druge strane, u rukama bismo zadržali snažan instrument izvozne promocije i rasta deviznog priliva po tom osnovu. A konkretno, šta to znači? Najpre bi, naravno, trebalo legalizovati upotrebu marke (a sutra i evra, kad dođe), te što pre napustiti fiksni kurs i uvesti konvertibilnost tekućih transakcija, kako piše u članu VIII Sporazuma MMF-a. Uporedo mora se otpočeti sa liberalizacijom, uz strogu sinhronizaciju otvaranja zemlje i prelaska na novi režim deviznog kursa.
Naravoučenije: olovku u ruke...
Pri izboru valute i režima deviznog kursa, prvo što mi možemo da uradimo jeste da izračunamo koliko nas šta košta. Ukoliko "okolnosti" budu takve da se evro mora prihvatiti, barem ćemo moći da ga držimo u džepu, pa možda nekome i da ispostavimo račun.
A ako ne budemo bili prinuđeni, ako dakle prihvatimo evro svojom voljom, sigurno će nam prvih dana biti veoma lepo da pogledamo u novčanik. I stranci će nas smatrati naprednim, jer će tačno videti koliko unutra ima. No, onda se lako može desiti da primetimo kako nam nikako ne uspeva da žabu pretvorimo u princa, jer je mnogo stežu te lepe, male, zlatne potkovice.
