Izjava nedelje
Milo – dosta je bilo
Iz zahteva podgoričke organizacije Otpor državnom tužiocu
Crne Gore da podnese krivičnu prijavu protiv Mila Đukanovića
Laslo
Vegel,
književnik, o političarima kaže:
"...Političari su stekli monopol na ekranu, pa i u novinama, i
stalno interpretiraju i reinterpretiraju sebe. Oni su postali odjednom i
eksperti, i medijske zvezde, ekonomski menadžeri i redistributeri političke
moći. Renesansni tip čoveka, mislim na primer na Mikelanđela, nije
prihvatio takvu svestranost. Na Zapadu, ako jedan ekspert postane političar,
više neće sebe nazvati ekspertom, jer je svestan toga da se razlikuje u
pozicijama i u tehnologiji znanja. A kod nas? Svaki je političar ekspert,
tako se deklarišu kada ulaze u upravne odbore, a na to još dodaju da su
nezavisni intelektualci. To je veštački organizovani haos, koji prikriva
jedan problem: da se na javnoj sceni sada odvija borba politokratije. I
kada se takva borba vodi, onda se ni u malim krugovima slobode ne neguju
demokratske institucije, koje su u svojim temeljima pluralne. Mi mislimo
da smo kao ličnosti toliko velike demokrate, da nam demokratske
institucije nisu potrebne."
("Danas")
Darko
Bajić,
reditelj, o genima i politici misli:
"Svi su nam preci ratovali, a i mi smo, čak i dok još nije
pripucalo o tome čitali, mislili, gledali... Mi ratove imamo u genima
zato i možemo da se smejemo kad je gusto. Između ostalog, tako se valjda
hrabrimo. No, na svu sreću genetika je napredovala. Valjda ćemo taj
pazl, taj ratnički gen presložiti. Jer, nema sumnje, za to nam se
otvorila šansa.
Koštunica je čovek koji će nam, verujem, omogućiti ono što je do
skora bilo nezamislivo: da živimo a da se ne bavimo politikom. Lepo,
svake četiri godine održavaju se izbori i na političku scenu stupaju
lica koja nas baš i ne interesuju. Ugrizao sam se za jezik. U Srbiji to
treba da se obavlja svake dve godine, jer vlast uz naše ljude lako
prijanja. No, šalu na stranu. Misao o Koštunici izaziva kod mene veoma
lepu emociju, što ne znači da se politički opredeljujem."
("Blic")
Katarina Stefanović,
apsolvent kineskog jezika, odgovara na pitanje da li treba slaviti 29.
novembar:
"Treba slaviti svaki dan u životu, i 28, i 29, i 30, da budemo srećni
i da se volimo!"
("Večernje novosti")
Rade
Mišić,
iz Kučeva, "čuvar tajne zvane raskovnik":
"Raskovnik je čudo, sinko moj, to ti je takva snaga da niko ne može
ni da zamisli šta sve ona može da uradi. Može katance da otvori, deluje
na svaki metal, vredi više nego bilo šta na svetu. Njega sam prvi put
video ’39. ili ’40. pred rat... Izašli smo na Đulu sa ovcama, na
mesto zvano Lokve. Kad sam sa sestrom sišao u vrtaču na jedne male
rudine vidim ja, ka’ sad tebe što vidim, stoji jedno malo dete. Ovoličko,
ka’ lutka! A sestra mi kaže: 'To se sigurno neka devojka okopilila,
'ajd da mi bežimo da nas ne povataju žandari...', ali kad smo se vratili
kući ispričam ja mom dedi šta smo videli, kad on krenu u kuknjavu:
'Jao, deco, pa to je velika stvar, to vredi više nego cela država, jer
to ti je, sinko, raskovnik'."
Posle mnogo godina usledio je ponovni susret Rada i raskovnika:
"...Čekamo, čekamo, ništa, a oni se nadignu na vrata kući. Krenu
oni, a ja bunovan ostanem da se rasanim. Kako sam još ležao na one
bunde, odjedared pred moje oči izlete iz zemlje nešto sjajno, ovoličko.
Ja stojim i samo gledam. Pomerim se u jednu stranu, a ono krene na drugu,
ja na drugu, a ono ode u zemlju, medju žile. Za njim samo pršte i izleću
ovolike žižke. Pojavi se na jednom mestu, pa nestane, pa se pojavi na
drugom. Tako sam ga gledo ko tebe..."
("Glas")
Zoran
Đinđić
odgovara na pitanje da li je između njega i Vojislava Koštunice bilo
sukoba:
"Nema ih i nije ih bilo. Postoji prirodna razlika u brzini kretanja,
i zbog toga je on predsednik države a ne ja. Prirodno je da čovek na tom
mestu bude malo sporiji i oprezniji, a država iziskuje sporiji
temperament, jer ima raznih točkića u svakom mehanizmu, država je najveći
i on se najsporije okreće. Upravo zato manji točkići moraju brže da se
okreću – meni je sve to veoma sporo, imam osećaj da gubimo vreme.
Strašno se nerviram kad vidim sporost oko sebe i to je jedina razlika
između nas, ne u cilju nego u brzini kretanja ka njemu..."
("Blic")
Doktor Vilovski,
"prvi srpski isterivač duhova, otkriva pozadinu neobičnih događaja
u noći između 5. i 6. oktobra", i prepričava događaj iz jedne
dedinjske vile:
"Navikao sam ja na svašta, od kada se bavim ovim poslom, ali poziv u
gluvo doba i to baš u noći kada je jedan režim postao istorija...
...Preda
mnom se prvo ukazala devojka sa violinom, obasjana plavičastom svetlošću.
Naklonila se i počela sa izvođenjem nekog klasika. Mislim da je to bio
Vivaldi. Za sve ove godine koliko se družim sa duhovima nisam imao
prilike da vidim ali ni da čujem ovako nešto. Zvuci te violine bili su
toliko stvarni da sam se sav naježio. Potrajalo je oko desetak minuta, a
zatim je na moje iznenađenje, iz drugog dela sobe odjeknuo aplauz. Bolje
sam osmotrio i imao sam šta da vidim. U tri, četiri reda publike sedela
su gospoda obučena u smokinge i uniforme, zajedno sa damama u
krinolinama.U prvom redu sam prepoznao njegovo kraljevsko visočanstvo
Aleksandra Karađorđevića, koji je bio nasmejan, očigledno mu se muzika
dopala. Prizor mi je uskoro nestao pred očima i osatao sam sam, u
mraku...
Momci iz obezbeđenja koji su me dole čekali još uvek su bili uplašeni
kada sam sišao... Nisu me ništa pitali a jedan od njih mi je prišao i
dao finu svoticu zapakovanu u koverat. Odbio sam rekavši kako nisam u
stanju da pomognem."
O događajima u saveznom parlamentu kaže:
"Posebno intrigantna za mene bila je ispovest jednog ‘Delije’ sa
severa koji je sa Bogoljubom Arsenijevićem Makijem među prvima uleteo u
saveznu skupštinu. Dečko mi je pričao o tome kako je u prostoriju na
prvom spratu, kroz oblak suzavca, primetio siluetu čoveka za koga je prvo
pretpostavio da se radi o policajcu. Međutim kad se dim malo razišao,
video je nedaleko od sebe starijeg čoveka, obučenog u odelo starog
kroja, kakvo je onomad nosila predratna elita. Pokušao je čak nešto da
mu kaže, ali ih je ponovno šuštanja suzavca rastavilo. Po svemu sudeći
i ‘onostrani revolucionari’ izneli su svoj deo tereta 5.
oktobra."
("Zona sumraka")
Miodrag
Popov,
novinar, autor emisije "Ipak se okreće" , "ponosan što je
bio ratni reporter iz Rumunije, Iraka i sa ratišta nekadašnje
Jugoslavije", kaže:
"Ratno reporterstvo ima najveću težinu u novinarstvu. Izlišno je
govoriti da su ratne reportaže pisala i takva svetska pera, kakav je,
recimo, bio Hemingvej. Ni za jednu moju reportažu se ne može reći da je
izmišljena, lažna ili huškačka, ako izuzmemo ovaj poslednji trend da
se manipulacijom priča o manipulaciji."
("Nada nova")
Mirjana
Bobić Mojsilović,
novinar i pisac, objašnjava svoju davnašnju izjavu da "nijedan muškarac
nije pametniji od bilo koje žene dok to ne dokaže":
"Ja sam feminiskinja blagog tipa. Nažalost, stalno sam bila prinuđena
da se borim sa muškim predrasudama u novinarstvu, literaturi... Svuda! Muškarci
drže sve ključne položaje. Ovo je muški svet. A ja ne mogu da se
poklonim ničijoj pameti dok ne dokaže da je ima. Ne može niko da mi
popuje, da mi drži predavanja, bez argumenata i u tim slučajevima ne dam
svoje pravo. Nisam fascinirana ničijom društvenom, kulturnom ili
finansijskom moći..."
("Nada nova")
Brane
Kukolj,
slikar, koga najčešće inspirišu hercegovački gorštaci, o njima kaže:
"To su pre svega divni ljudi. Volim da kažem ljudi golubijeg srca, a
lavlje ćudi prema dušmanima. Bog im je podario zdravlje i dugovečnost.
Mnogi od njih prevale stotu... Tajna te dugovečnosti na ovim prostorima,
na ovom kamenu posnom, ali za njih dražem od dragog kamena, gotovo da je
nedokučiva. U njihovim pogledima simbolizovani su patnja, snaga, ponos, i
poštenje, a krasi ih čojstvo i junaštvo..."
("Nada nova")
Miodrag
Stanisavljević,
kolumnista "Republike", dobitnik nagrade "Dušan
Bogavac", o novoj saveznoj vladi kaže:
"Koalicija DOS-a i SNP-a mi liči na nekoga kentaura, hoću reći
krajnje je bizarna. Mnogi njihovi potezi su mi nerazumljivi. Zašto,
recimo, ne puštaju albanske zatočenike koje je Milošević povlačeći
se sa Kosova poveo u Srbiju kao materijal za neku razmenu. Oni kao da žele
da dovrše posao koji je Milošević počeo. Zašto se kane da samog Miloševića
isporuče Karli del Ponte? Misle li da ga Srbi još uvek potajno vole? Ili
ga čuvaju kao bauka za plašenje male dece?
("Monitor")
Slavko Jovčić,
svinjar iz Karlovčića, priča:
"Prebrojim krmače, neraste i prasad. U brojanju svaki put manje
jedno bravče, prase, nazimče. Prođem šumom, vabim, tražim.Onda na
ivici Draže naiđem na tragove – krv i konjska kopita. Krenem tragom
koji me dovede u Karlovčić, u moj sokak, moj komšiluk. Baš su svinjče
bili spremili za pečenje. Odmah su, bez pogovora, priznali krađu. Molili
su me i preklinjali da ih ne tužim, bruka da ne pukne, a za svinjče su
mi dali koliko sam tražio."
("Ilustrovana politika")
