Kako su se građani prejeli Markovog bureka
Ova
sredina, zatucana i konzervativna, definitivno nema razumevanja za
multimedijalne i multitalentovane, takorekuć renesansne ličnosti: eto,
recimo, građanin Marko Milošević, sin donedavnog predsednika države i
optuženog ratnog zločinca Slobodana Miloševića i ugledne profesorke
Progresivnih nauka dr Mirjane Marković, proživljava teške dane nakon što
je njegov otac, silom volje naroda i visokom Klasnom Svešću – zar to
nije tako marksistički? – vozača jednog bagera, morao da abdicira sa
časnog mesta Predvodnika globalne borbe naprednih snaga protiv Novog
svetskog poretka. Još u onoj "prevratnoj" noći, neuviđavna
gomila je temeljito razlupala njegovu parfimeriju Scandal
na beogradskim Terazijama, i još mu na zidu ostavila nevaspitanu poruku
"Žali se tati", baš kao da je mladi gospodin maloletno, izdržavano
i pred zakonom neodgovorno lice! O tome šta su koliko sutradan učinili
naprasno okuraženi građani Zabranjenog Grada, Markovog zavičajnog Požarevca,
da i ne govorimo: ode čoveku na doboš i diskoteka, i dečji zabavni
park, i radio stanica i pekara! Tako su svi poslovni talenti ovog
preduzetnog mladića iščileli doslovno preko
noći, baš onako kako su se i pojavili...
Svi znamo šta je usledilo – to je deo istorije jednog antitiranskog prevrata: mladi biznismen, koji je obožavao da se igra opasnog momka širom privatne države-latifundije njegovih roditelja, ganutljivo lišen makar i natruha spoznaje koliko je žalostan i smešan u toj pretencioznoj ulozi, zaždio je inkognito u sigurnije krajeve; za sobom je ostavio silan krš, besne sugrađane i nešto ucveljene lokalne fukare, koja se, lišena njegovog Visokog Pokroviteljstva, smežurala i šćućurila u Mišjoj Rupi, svom prirodnom staništu.
U međuvremenu, prašina se kanda malo slegla, te je Neko neobično lucidan – da ga ni najgorem neprijatelju ne poželiš za poslovnog savetnika – procenio da je vreme da se mlađani poslovni čovek (doslovno) velikog kalibra polako vrati kući: ne baš bukvalno, jakako, već preko poslova... Ta, nismo li se ionako dogovorili da nema revanšizma?! Megjutoa, svaki pokušaj unajmljenih trudbenika da koliko-toliko osposobe za rad neke od Markovih poslovnih prostora u Požarevcu završio se neslavno: okupe se silni uznemireni građani i ne daju da se radi, a hoće bogami i da biju. Najgore je bilo kada su krenuli da renoviraju pekaru: lokalnoj raji je, izgleda, toliko preseo Markov burek – šta li je stavljao u nj? – da su samo zahvaljujući intervenciji aktivista Otpora uspeli da odobrovolje građane da bar dozvole da se radnja zastakli da ne propada, ali s tim da se nikakve Poslovne Aktivnosti ne preduzimaju do daljeg.
Sa stanovišta čuvenog "legalizma", stvar je prilično jasna: građanin Marko M. je, dokle god se sudskim putem ne dokaže suprotno, krivično nekažnjavana i poslovno sposobna osoba koja uživa sva građanska prava, uključujući i ono na rad; otuda niko nema pravo da ga u tome ometa samo zato što je sin jedne infamne osobe, notornog recidiviste i begunca od međunarodne pravde. Ali, teško da će od te rabote nešto da bude; Marko je žrtva preteranosti vlastitog uspeha, po nastranim merilima i u uvrnutom stilu jednog – malo je reći nakaznog – Sistema Vrednosti kojeg je njegov otac bio i Gazda i personifikacija. Dečko je, očigledno moralno i mentalno nedorastao iskušenjima, učinio sve da postane idealni Objekat Sveopšte Mržnje – ugledajući se tu više na ekscentričnu majku nego na bezličnog, nemuštog, mediokritetskog oca – i često se činilo da sladostrasno uživa u tome koliko je "sjajan" u ulozi razmaženog "carskog" derišta, koliko je "savršen" u izazivanju javne sablazni na tragu legendarne obesti i bahanalija sinova najozloglašenijih komunističkih moćnika poput Čaušeskua ili Brežnjeva. Ponašao se, dakle, u potpunosti u skladu s pravilima žanra, nadograđujući i osavremenjavajući dotični pravac tipično postkomunističkim, "tranzicijskim" poduhvatima; otuda je bliskost sa mafijom, ili participacija u njenom poslovanju potpuno logična "inovacija" u odnosu na – svesne ili nesvesne – "istorijske uzore". A ako ga je nešto zaista izjednačavalo s "žestokim momcima sa asfalta" – među koje ne bi mogao ni da prismrdi bez svog "statusnog zaleđa" – onda je to bila psihologija grabeža koja je bila nešto mnogo više od puke čežnje za novcem: bila je to žudnja za tim da se brzo uzme sve, jer koliko sutra to možda više neće biti moguće. Ako je tako, onda je građanin M. M. morao biti svestan pravila igre u koju se upustio, te otuda ne bi imao pravo da se čudi što je nestanak Svemoćnog Pokrivača za jednu gigantsku sivu zonu koje je M. M. bio – za "stare profije" svakako iritantna – siva eminencija, označio i radikalnu i trenutnu izmenu njegovog položaja: ako mu je do juče bilo dopušteno mnogo više nego običnim smrtnicima, onda mu je od danas dozvoljeno mnogo manje nego njima! Kao da je, jednom prezrevši Zakon kao pokvarenu buržoasko-imperijalističku izmišljotinu (a o tome je sve mogao da čuje iz prve ruke, od kompetentnog izvora), vlastitu egzistenciju trajno i nepopravljivo izmestio iz okvira obične, banalne legalnosti: zato danas ne može ni pekaru da otvori, što je inače omogućeno svakoj šuši. Tako se jedna nadzakonska egzistencija pretvorila u podzakonsku ne promenivši se sama "po sebi" ni za jotu, već istrpevši posledice spektakularnog sumraka onog društvenog konteksta koji ju je, takvu kakva je bila, omogućio.
Maler multidisciplinarnog biznismena M.M. je inherentan poslovima kojima se bavio, na način na koji ih je radio; kao sudbinom određeni pripadnik Dvora koji se meša s "plebejcima" u njihovim mutnim poslovima, hteo ne hteo eksploatišući svoj izdvojeni društveni položaj, on je proizveo reakciju koju narkomani zovu overdose; posle toga teško da ima povratka u normalan – ili bilo kakav – život & priključenija. Otuda je onemogućavanje građanina Marka M. u njegovim pokušajima da nastavi tamo gde je stao – čak i u poslovima koji su posve legalni i pokriveni nekakvim "papirima" – postalo svojevrstan izazov, "pitanje časti" za sve one koji su do juče bili tek bedne kolateralne žrtve njegove parabogovske egzistencije.
Ostaje da se vidi kako će se rasplesti tugaljiva priča oko mladog pustahije u izgnanstvu, namernog da – baš poput oca – izignoriše nedavne neprijatne događaje i pokuša da nastavi sa svojim, "apolitičnim" delom porodičnog biznisa. Čini se da su mu izgledi da uspe ravni šansama njegovog oca da ponovo postane Voljeni Vođa: u žuto ofarbani Razmetni Sin prihvatio je pravilo igre po kojem i burek dobija političku konotaciju; takođe i moronska disko-muzika koju je širio sa svog radija, kao i parfemi koji mirišu na postmodernu glembajevšinu, kao i sve ostalo čime se bavio. Zato sve u vezi s njim nužno postaje političko, a on stradava od onog istog Sistema Vrednosti koji ga je onomad učinio Nedodirljivim Princom. Totalitarna melodrama par exellence; kakva tugaljiva sudbina za jednog wannabe-opasnika: umesto nemoćne mržnje lagani prezir! Kakav gigantski žanrovski promašaj: umesto Tarantina Balzak!
Teofil Pančić
