Povetarac promene
Ukoliko je
jugoslovenski film danas najčešće i lozinka za film o bombardovanju,
onda valja biti dovoljno pošten i promućuran i staviti znak jednakosti
između samog fenomena i domaće kinematografske zbilje
Svega godinu i po dana
bilo je potrebno našoj kinematografiji da u prošlogodišnjem
bombardovanju pronađe svoju omiljenu i – po svoj prilici, na duže
staze – nezaobilaznu i gotovo obaveznu temu. U međuvremenu, unutar ovdašnje
sve skromnije i sve haotičnije produkcije čak pet premijernih, celovečernjih,
igranih dela (Ranjena zemlja
Dragoslava Lazića, Nebeska udica
Ljubiše Samardžića, Rat uživo
Darka Bajića, Dorćol – Menhetn
Isidore Bjelice i Zemlja istine,
ljubavi i slobode Milutina Petrovića) pokušalo je da se na ovaj ili
onaj, ali svakako direktan način suoči sa dotičnim sadržinskim
korpusom, kao i da – razume se – baš u njemu nađe jemstvo za svoj
budući, artistički i komercijalni uspeh.
Ali, ako navodna
internacionalna kurentnost umetničkih proizvoda sa pečatom "NATO
bombi", ili nesumnjiva tradicija (od Mike Popovića, preko NOB-a
transformisanog u čistokrvni bioskopski žanr, sve do naših najnovijih
ratova) na koju se ova kinematografija – htela to ili ne – ipak
oslanja, ili pak nešto treće i ideološki, estetski i intimno mnogo
komplikovanije, mogu biti moguća, dovoljna i dostojanstvena objašnjenja
dotičnog fenomena, šta je sa njegovim neposrednim, kreativnim i
produkcionim učincima i posledicama? Jer, ukoliko je jugoslovenski film
danas najčešće i lozinka za film o bombardovanju, onda valja biti
dovoljno pošten i promućuran i staviti znak jednakosti između samog
fenomena i domaće kinematografske zbilje, bez obzira na to da li će se
takav eksperiment završiti pozitivno ili negativno, poražavajuće ili
ohrabrujuće, ili samo tužno predvidljivo.
Samonikla pojava u čiju
autentičnost ne treba sumnjati, niti joj je – bar za sad – moguće
pripisati bilo kakve generacijske predznake ili strane finansijske
uticaje, naši "filmovi o bombardovanju" su trenutno i ovde
najzanimljiviji po svom produkcionom ustrojstvu s jedne, kao i po idejnim
i ideološkim konceptima koje zagovaraju s druge strane. Stvoreni u –
sve kategorije su, logično, vrlo uslovne – visoko (Rat
uživo), srednje (Nebeska udica),
nisko (Ranjena zemlja) ili
totalno nepostojećim (Bjelica i Petrović) budžetskim uslovima, često
snimani elektronikom umesto na celuloidu, ti filmovi nesumnjivo jesu
svojevrsno svedočanstvo stepena naše svekolike, a pre svega finansijske
propasti, no oni su istovremeno, pa neka to bude i savršeno slučajno,
upravo uz pomoć dva poslednje pomenuta ostvarenja (Dorćol
– Menhetn, Zemlja istine, ljubavi i slobode) prerasli i u manifest naše
ubojitije i svetlije kinematografske budućnosti.
Neko će možda reći da
nebudžetske egzibicije nikako ne mogu biti indikator stanja u jednoj
kinematografiji, no kako naša kinematografija – mimo ovog fenomena –
praktično, tematski i produkciono ne postoji, onda nam ostvarenja Bjelice
i Petrovića dozvoljavaju da u njima – bez ikakve griže savesti –
optimistički prepoznamo i uvod u dolazeću, slobodnu, personalizovanu i
sasvim opuštenu ideološku fazu u istoriji domaćeg filma. Jer, pre njih,
možda i zbog impresioniranosti temom, trenutkom, nedostatkom distance,
osetljivošću publike, uloženim sredstvima i odgovornošću,
bombardovanje je na velikom platnu evocirano s nasleđenom neutralnošću
i manjim (ili većim, svejedno) stepenom nužne patriotske prpošnosti ili
zarozanosti, da bismo tek u ova dva poslednja filma (i pre zvaničnog društvenog
preokreta!) konačno osetili povetarac promene. Dakle, to nije sporno,
bombardovanje jeste naša bioskopska realnost, ali ako to tako mora da
bude – onda neka na dalje to bude u duhu manifesta koji su nehotice
"ispisali" Bjelica i Petrović.
Aleksandar
D. Kostić
