Balast ideološkog
Bio je u pravu najveći pesnik Nišvila kada je najavio "bembanje" kao legitimni žanr srpske umetnosti ovog "fien du siecla"
Srpska
umetnost dočepala se poklona sa neba, pa su se mnoge izgubljene dušice
zakačile za bogomdanu nebesku udicu. Nakon Lazovićevog
antologijsko-patriotskog treša Ranjena
zemlja, Samardžićeve poetske i globalno uspešne Nebeske udice, originalne Petrovićeve Zemlje istine, ljubavi i slobode, pred nama je prvi meanstream
film o NATO bombardovanju, Rat uživo
Darka Bajića.
Na primeru ovog filma ukršta se i još jedan recentni fenomen srpske kinematografije - "glumci producenti", pa sada smo svedoci te već definisane grupacije kojoj pripadaju dame Ivana Mihić i Dubravka Mijatović i gospoda Ljubiša Samardžić, Lazar Ristovski i Dragan Bjelogrlić. U ikonoklastičkoj kulturi Srbije, srpski glumci su ikone koje narod (publika) voli i slavi kao svece (citat teze g. Bogdana Zlatića). Iako se žanrovski razlikuju, pomenuti filmovi pre svega računaju na harizmu glumaca, koji u strukturi i minutaži filma dobijaju znamenito mesto. To je valjda i razlog što srpska kinematografija još izgleda pomalo anahrono u odnosu na globalnu scenu, gde je, kako bi to rekao stari majstor Živojin Pavlović, "tiganj važan kao Greta Garbo", znači - glumac je deo mozaika, važan ali ne i presudan za celokupan kvalitet.
Povodom Rata uživo nije teško konstatovati da je jedna glumačka generacija (Srđan Todorović, Nataša Ninković, Dubravka Mijatović) doživela zrelost i zauzela centralnu poziciju u kinematografiji, u kojoj je u svet senki i uspomena simbolički otišla legenda zvana Velimir Bata Živojinović, kojem je u ovom filmu upriličen dirljiv omaž ulogom ogluvelog tonca.
Uopšte, najkvalitetniji deo filma vezan je za zabavni košmar zvani "srpske filmske ekipe", pa je Rat uživo u najboljim trenucima pandan već kultnom filmu Living in Oblivion, arhefilmu svakog onog ko se bavi ovom umetnošću. Bajić demonstrira vrhunski manirizam, elegantno pokrećući kameru sinhronizovanu sa drugom kamerom koja snima film u filmu. To je za njega veliki autorski iskorak u odnosu na Crnog bombardera i Balkanska pravila, gde je komedija bila upaljač za skrivene kreativne mehanizme. Bajić je kao koproducent, uz Bjelogrlića, odbranio i status možda jedinog autora iz srednje generacije koji ima stvaralački kontinuitet i opus.
Mislim da imamo hit, kako bi rekli u "čudnoj šumi" Holivuda, nevolja je jedino što se dilema iz scenarija prenela na autorsku ekipu filma koja ga je dovršavala pre ere bagera. Patriotizam je valjda najobesmišljenija reč koju su, za razliku od potpisanog scenariste Nikole Kolje Pejakovića (ideja je Bjelogrlićeva, a bilo je i nekih drugih saradnika), svi ostali shvatili suviše ozbiljno.
I upravo taj nedostatak glasa u pravcu komedije, pa čak i kada padaju bombe, baca na ovaj film senku sumnje ideološkog koketiranja u stilu poetike "partizana i četnika", dominante naše političke scene. Da nije ovog balasta, film bi legitimno mogao da uđe u sam vrh onoga što je srpski film pre kraja XX veka.
Autori ovog filma, kojima za leđima duva jedna potpuno nova generacija koju baš zabole za okrugle stolove na srpskim televizijama u obzorje izbora, sada na sebe preuzimaju odgovornost vodeće snage u kinematografiji. Zato će njihov rad biti meren mnogo strožim aršinima, a oni koji su glumili i kćeri i sinove počeli su da glume roditelje. A uz rediteljstvo ide i odgovornost.
A što se bombardovanja tiče, vredi se setiti "antologijskog" srpskog provoda hamletovske univerzalne dileme "Trt mrt, život ili smrt!". I ništa više. Sve ostalo je buka i bes.
Dinko Tucaković
