Navikavanje na bol
Radiohead Kid A (Parlophone, 2000)
Radiohead
nisu običan rokenrol bend. Možda čak nisu ni rokenrol bend. Poreklom iz
Oksforda, ova petorica tridesetogodišnjaka svojom pojavom teško
prizivaju ili sugerišu prisustvo seksa, droga i pomenutog rokenrola u
svojim životima. Nema tu galagerskih razvoda, svađa, razbijanja hotela i
teatralnog trošenja novca. Radiohead ispunjavaju žute hedlajne svojom
brigom za decu Bosne, Kosova i drugih aktuelnih stradališta, svojim angažmanom
na ukidanju duga zemalja trećeg sveta, kao i probranim komentarima na račun
akutnih oboljenja čovečanstva u celini. Dakle, za mlađe od dvadeset
godina, sasvim nerazumljiv bend. Za ostale, oni su potencijalno
pretenciozan, odveć intelektualan, trendovski politički korektan (ili
previše "jutuast"), ali i neodoljivo nerazumljiv bend.
Kid A je već skoro dva meseca pre zvaničnog objavljivanja u žiži interesovanja. Velikim delom zbog toga što sve zanima može li se više i bolje od OK Computera, manje zbog svoje neobjašnjive paranoje spram piraterije. Privilegovanim novinarima su umesto cd-promo kopija dotureni sonijevi plejeri s hard-diskom (ili tako nešto...) kojima je sprečena moguća distribucija albuma, a multimedijalni diskovi s materijalom prodavani su u dobrotvorne svrhe na žurkama bogataša. Sirotoj kanadskoj radio-stanici čak preti i tužba zbog puštanja nekih pesama pre zvanišnog odobrenja. Čemu sve to? Radiohead svojom hiperseriozno-legalističkom politikom demonstriraju zapanjujuće odsustvo punk indiferentnosti (ali i gramzivost nalik onoj u ekspunkera), kao i elementarni nedostatak humora.
Način na koji je ova ploča ostvarila svoju kompleksnost u poređenju sa navučenim i izvikanim uspehom nekih drugih ovogodišnjih albuma (P. Scream, A. D. Foundation, D. Holmes) jasno ukazuje šta znači sedeti na konju, a šta sedeti na magarcu. Kid A je OK Computer, samo tri godine kasnije. Nevolje našeg sveta nisu se promenile, a sasvim sigurno su se uvećale. Srce koje je već bilo razjapljeno nad ponorom modernog života naviklo se na bol, ali to ne znači da bol i dalje ne boli. Od uvodne Everything In Its Right Place do finalne Motion Picture Soundtrack, Radiohead prezentuju halucinantnu odiseju (ne i halucinacije Odiseje 2001!) izmučenog vanzemaljca-namernika koji je greškom zalutao na našu planetu. Kraftwerk-sint i skrečovani vokal prve numere pretapa se u sasvim vokoderski zamuljan vokal naslovne teme, da bi sve prvi put kulminiralo u kakofoničnoj vudu temi The National Anthem (odličnoj simulaciji patriotizma). Nakon toga sledi brajaninovski instrumental Treefingers, koji se pretapa u klasični Radiohead antisingl Optimistic. Naredna In Limbo je bazični postrock kome Yorkeov glas neobično prijanja, dok je vrhunac albuma definitivni fuck-off-mi-nismo-U2! u ironično naslovljenoj Idioteque, kojom se aludira na prethodni album Pop pomenutih U2. Morning Bell minimalizmom i repeticijom reaktivira Computer, a emocijom priziva magični singl No Surprises.
Radiohead su već najavili da je Kid A neka vrsta prvog dela veće celine, i da će sledeći album izaći već početkom naredne godine. Nikakav promotivni singl za sada nije planiran. Sa hordom fanova kojima su baš takvi-baš dragi nema opasnosti da će svojevoljno otuđeni Radiohead posrnuti u nekakvu zooropastu megalomaniju, ili da će na vrhu kokainastog brega naći smisao u humanitarnom slalomu. Ovaj bend je uspešan (veliko U) i podjednako autentičan i dosledan svom bizarnom postojanju na način na koji nijedan bend pre njih to nije umeo, sem možda Beatlesa, sem možda Beach Boysa, sem možda Pink Floyd i Greatful Dead, što su, priznaćete, malo verovatno osporavajuće činjenice.
Slobodan Vujanović
