Vreme broj 518, 07. decembar 2000.

Kako je i zašto dvoje preduzetnika izbačeno iz lokala u novobeogradskom Bloku 70 – ko ih je izbacivao i šta je bilo posle

Jedan od preduzetnika koji se uselio u tržni centar u Bloku 70 na Novom Beogradu, kada su iz njega zbog bombardovanja Jugoslavije pobegli svi Kinezi bio je i Branko Panić. On je sa svojom poslovnom partnerkom Smiljkom Krstić za preduzeće "Santorini" iznajmio lokal broj 148 od vlasnika Boška Mandarića počev od 22. maja 1999. godine na neodređeno vreme, sa obavezom da do kraja te godine mesečno isplaćuje po 200 DM, a tokom ove godine po 300 DM. Dogovoren je otkazni rok od 90 dana.

Godinu dana kasnije, Mandarić krajem maja saopštava Paniću da mora da se iseli, da je dobio mnogo povoljniju ponudu od Kineza koji su raspoloženi da plate čak 2000 DM mesečno i to godinu dana unapred.

"Pristali smo da se iselimo čak i mnogo pre dogovorenog otkaznog roka, rekli smo da ćemo to učiniti čim budemo pronašli nešto odgovarajuće. Ispostavilo se, međutim, da je Mandarić pravo iz naše kancelarije otišao do advokata Vladislava Majstorovića i dao mu ovlašćenje da nas izbaci u roku od 24 časa", kaže za "Vreme" Branko Panić.

"Pošto očito niste spremni da napustite lokal u kojem ste bez pravnog osnova..., molimo vas da u roku od 24 sata napustite isti, pod pretnjom odgovarajućih sankcija. Ovim vas takođe obaveštavamo da je ugovor koji ste vi vlastoručno pisali ništavan", stoji u pismenom obaveštenju koje je Majstorović uputio Branku Paniću. Objašnjavajući dalje u pismu zašto ugovor nema nikakvu prsavnu vrednost, on ugovor naziva "ništavnost"

i zaklučuje da će, pošto usmeni dogovor nije ispoštovan, "sva rešenja biti moguća".

IZBACIVANJE: Nakon nekoliko dana, 5. juna u lokal 148 oko podneva na razgovor dolaze vlasnik lokala Mandarić sa ženom i sa pomoćnikom advokata Majstorovića – Milanom Đorđevićem. Panić nije želeo da ih primi jer je, kako tvrdi, već imao problema sa Đorđevićem.

"Izbacio sam ih napolje i jasno rekao da želim isključivo da razgovaram sa vlasnikom, a ne sa advokatom."

"Posle pet minuta od njihovog odlaska, na vrata su ušli batinaši", kaže za "Vreme" Smiljka Krstić, koja je u trenutku kada su "batinaši" upali u lokal koji im je služio kao magacin, bila potpuno sama. "Jedan od njih je na 30 stepeni celzijusa nosio jaknu, što znači da je nosio pištolj. Rekli su da su došli da se obračunaju sa nama lopovima. Prikovali su me za stolicu, nisu mi dali da ustanem. Razbili su mi o glavu dve-tri čaše, pod je bio prekriven staklom, molila sam ih da prestanu, a oni su mi lupali šamare. Jedan od njih mi je, mislim onaj mlađi, tik ispred očiju držao makaze za mebl koje smo imali u radnji i pretio da će mi izvaditi oči. Lakat mi je bio povređen i toliko sam bila oblivena krvlju da je žena koja nas je pronašla mislila da sam silovana. Vikali su da moramo da se iselimo u roku od deset minuta i da nikako ne smemo da prijavimo slučaj policiji, jer će onda doći još njih, a njih ima 400. Ovo je samo opomena, sledeći put dobićemo metak." Ta dvojica su posekli telefonske kablove i izvadili bateriju iz njenog mobilnog telefona, tako da nikako nije mogla da upozori Branka Panića, koji je izašao na deset minuta, da se ne vraća.

Čim je Branko ušao u radnju, strovalili su se i na njega i tukli ga rukama i nogama. "Branko je jaukao od bolova. Nisam mogla da verujem da niko nije došao, jer su oni proizvodili strašnu buku. Nije bilo moguće da niko ništa nije čuo jer je tržni centar uvek bio pun Kineza. Tukli su ga 15 minuta. Posle su vikali, razbacivali stvari, polomili četiri stone lampe, oštetili telefaks, radni sto, dve kožne fotelje. Iz moje torbe su uzeli novčanik i notes, zapisali sve moje podatke i rekli da će, ukoliko se ne iselimo ili prijavimo slučaj policiji, naći moju porodicu. Branko je za to vreme ležao nepomičan na podu. Opet su mi makazama gotovo dodirivali oči i ja sam samo čekala trenutak kada će mi unakaziti celo lice. Videla sam da je jedan od njih za to vreme preturao po Brankovoj tašni. Bila sam potpuno ubeđena da se nećemo izvući živi. Izgledali su kao čudovišta koja su dobila neku injekciju. Verujte mi, oni su bili spremni da ubiju. Ne znam kako sam ostala živa, ostavili su toliko tragova iza sebe da zaista mislim da mi je Bog ponovo podario život", priča Smiljka Krstić.

Divljanje je trajalo 40 minuta. Zahvaljujući Panićevom mobilnom telefonu koji je odleteo ispod bale jastuka, prebijeni zakupci lokala su pozvali hitnu pomoć i policiju. Jedan od dva pozornika koji su došli na uviđaj rekao je da bi "sada skinuo uniformu i nikada je ne bi ponovo obukao". Smiljka Kostić je zadobila povrede lakta, butine i skočnog zgloba, po nalazu lekara – lakše telesne povrede. Branko Panić je zadobio povredu glave i grudnog koša i teške podlive lica; kako nam je rekao, teške telesne povrede. Oboje su od događaja (5. juna) na bolovanju zbog teških psihičkih trauma i bili su i na lečenju u Institutu u Palmotićevoj. "Trudim se da ne pijem lekove onoliko koliko mi je to lekar preporučio", kaže Smiljka Kostić.

Po povratku iz Urgentnog centra, kada su malo došli sebi, Krstićeva i Panić, koji nekoliko sati nije mogao da stoji na nogama, vratili su se u lokal. Panić kaže da je tek tada primetio da mu je iz torbe nestalo 12.500 DM. U zapisniku sa glavnog pretresa postoji Panićeva tvrdnja da je "siguran u to da su novac uzeli oni koji su ga tukli". U razgovoru za "Vreme" nije eksplicitno tvrdio da su novac uzeli batinaši, već je rekao da je nakon te tuče kroz radnju prošlo "preko 50 ljudi" i da, osim toga što nema novca, ne može da tvrdi ko je taj novac uzeo. Jedino što oštećeni mogu pouzdano da tvrde jeste da je jedan od napadača sobom poneo bateriju mobilnog telefona, ali i da su preturali po tašnama i Krstićeve i Panića. Njih dvoje tvrde da su napadači dobili 2000 DM.

IZBACIVAČI: Ispostavilo se da su napadači braća Lazov Alenko (1969) i Aleksandar (1977). Stariji brat Alenko zaposlen je u MUP-u Srbije kao pripadnik Specijalnih antiterorističkih jedinica Beograd, Batajnica.

"Alenko je prošao sva ratišta od Hrvatske do Kosova. Na Kosovu je, koliko znamo, bio teško ranjen, valjda u kičmu, jer je bio nepokretan neko vreme. Inače je vrhunski sportista, jedan od najboljih u svojoj jedinici i kolege iz njegove jedinice kažu da je veoma hrabar i sposoban. Alenko je zaista nastradao zbog nesrećnog sticaja okolnosti. Sasvim sigurno možemo da potvrdimo da on nije uzeo taj novac. Rekao nam je jednom – kad nisam na Kosovu krao, zar bi sada krao ovde", priča za "Vreme" jedan od inspektora beogradskog MUP-a.

Alenko Lazov je radio kao telohranitelj Danila Pantovića, visokog funkcionera JUL-a. Njegov kolega sa kojim smo razgovarali kaže da je zaista nelogično optuživati Lazova za krađu 12.500 DM, jer da je tome sklon, on bi zahvaljujući Pantoviću obezbedio sebi mnoga dobra. "On je bio potpuno posvećen službi. Zbog toga mu je i brak propao. Još uvek živi u MUP-ovom samačkom hotelu. Osim toga, sam se prijavio. Da on nije došao i rekao šta se desilo na Novom Beogradu, nikada ga ne bismo uhvatili", kaže Lazov kolega.

Lazovu je nakon prvog saslušanja određen pritvor, gde je proveo dva meseca. Na prvom, glavnom pretresu pušten je da se brani sa slobode. U međuvremenu, advokat optuženog Nebojša Pavlović pozvao je Smiljku Krstić i rekao joj je da je Alenko "šesti u svetu u sportu kojim se bavi, da je on lično (advokat) brat predsednika Četvrtog opštinskog suda", da treba da se nađu i popiju kafu.

"Za Branka Panića znamo da je u dugovima i njega je neko veoma lepo poučio da se nakon dva dana seti da mu je nestao taj novac. Da toga nema, naš kolega bi bio na slobodi. Ovako, optužen je za razbojništvo iako nije kriv. Neko od naših je pozvao julovca Pantovića, neko kome je bilo važno da se zbog nečeg istakne; mi mislimo da je ili pranje ili napredovanje u službi u pitanju. Pantoviću je rečeno da je njegov telohranitelj optužen za razbojništvo, ovaj je, prirodno, zvao ministra Vlajka Stoiljkovića, neće on da zove mog šefa. Stoiljković je urgirao i automatski od general-majora i načelnika Beogradskog SUP-a Branka Đurića, preko načelnika SUP-a Novi Beograd Jovice Boškovića, pa sve do šefa odeljenja vrteli su se telefoni i čovek je bio optužen za razbojništvo, iako to nije dokazano, iako ga ni oštećeni direktno za to ne terete. Kad vas zove neko odozgo, nema mnogo pitanja. Pogotovo što se znalo da je radio kod Pantovića.

Tako je Alenko nastradao praktično bez veze. Ima toliko onih što su zaista mlatili. Znamo tačno ko je tukao ljude, mnogi među njima bili su plaćeni narko dileri i mnogi od njih su mrtvi. Mi imamo sva imena. Zamislite, posle smene vlasti, terali su zapisničare da retroaktivno podižu optužnice protiv mrtvih ljudi", priča naš sagovornik.

Alenko Lazov je, kaže, zaista nervozan i nije trebalo da tuče, ali da ga je taj Branko Panić isprovocirao. Sigurno će izgubiti službu.

Jelena Grujić

Tržni centar u Bloku 70 na Novom Beogradu, poznat po Kinezima koji su ga preplavili, ima dva obezbeđenja. Kako tvrdi Branko Panić, postoji redovno obezbeđenje za koje vlasnici ili zakupci lokala plaćaju 300 dinara mesečno, a organizuje ga Savet skupštine zgrade prodajnog centra ENJUB-70. Po ugovoru koji obavezuje vlasnike lokala na plaćanje nadoknade, Savet se obavezuje da će organizovati obezbeđenje i u danima kada ne rade lokali, da će štititi lokale od krađe, a da će, ako do krađe dođe, nadoknaditi štetu. Centar, međutim, ima još jedno "izvesno" obezbeđenje koje, po tvrđenju Panića, "maltretira i reketira Kineze, i to je zapravo ilegalna formacija koja je u sprezi sa policijom".

"Tu se uzima veliki novac. I pored dva obezbeđenja, u tržnom centru nema mira. Odavde niko od domaćih nije otišao milom. Svi su iseljeni na silu. Toga je najviše bilo otkad su se Kinezi ponovo vratili posle bombardovanja i kad je počela jagma za prostorom. Od tada lokal od 16 kvadratnih metara košta 2000 DM mesečno, godinu dana unapred. Kinezima koji su izneli robu ispred lokala naplaćuje se po 300 ili 400 DM za nekoliko kvadratnih metara. Dnevno kroz Piramidu prođe 5000 ljudi, pa je dnevno i transfer novca ogroman. Naravno, postoji i kineska mafija koja je, recimo, našu komšiku izbacila iz njenog restorana, tvrdi Branko Panić.

prethodni sadržaj naredni