Vidim
ovih dana oglas na televiziji da neka nova socijalistička stranka poziva
građane da dođu po "vrednosnu pošiljku" i ponesu ličnu kartu
da se usput potpišu pod izbornu listu te partije. Zaključujem – ovi su
sasvim uprostili postupak kupovanja narodne podrške i nije ih sramota. Očigledno
je reč o momcima koji su pronikli u suštinu ovdašnje politike. Možda u
tom porivu koji pokreće neke ljude da osnuju organizaciju koja će
napokon izvesti ovaj narod na pravi put ima i nečeg uzvišenog – što
mi sa strane ne uočavamo i ne razumemo, pošto nas ne muče svenarodne
nevolje ili smo jednostavno bez dovoljno energije, pa nam se čini da ne
možemo pomoći u toliko odgovornim i teškim poduhvatima. Ili ne znamo
kako se to radi?
Istina, jednom sam, pre
sedam godina, sasvim iz blizine gledao kako se osniva nova politička
stranka – u svojstvu honorarca. Bila je to ona hiperinflaciona 1993.
godina, u jesen, kada su nam plate pale na nekoliko nemačkih maraka mesečno.
U tom trenutku pozvao me je jedan dosta uspešan novosadski preduzetnik da
se uključim u političku stranku koju je nameran hitno da osnuje. Kako je
bila reč o čoveku koga sam slabo poznavao (pa nisam mogao
"srpski" da mu odgovorim) – izrazim zahvalnost što mi je učinio
tu ponudu i objasnim mu da mislim da je prošlo vreme kada su novinari
mogli biti partijski aktivisti itd. Dakle, kažem mu da sam prinuđen da
odbijem njegov laskavi predlog i upitam ga, usput, koje će osnovne političke
orijentacije biti njegova stranka.
Moj sagovornik se počeše
po glavi, pa reče da je upravo o tome hteo sa mnom da se prokonsultuje
– jer "novinari svašta znaju". Pošto je već našao jednog
sposobnog potpredsednika buduće stranke, inače vojvođanskog Mađara, on
bi hteo neku stranku građanske a ne nacionalne orijentacije. No, ako već
ne mogu da uđem u inicijativni odbor za osnivanje te stranke, da li bi se
prihvatio nekog savetničkog posla – on bi to pristojno honorisao. Tu
sam se već zainteresovao – pa sam ga upitao šta bi taj posao
podrazumevao. On mi za početak predloži, ni manje ni više, nego da napišem
program nove stranke.
Do tog trenutka pisao sam
doista svašta – ali program jedne stranke zaista nikada. Čak sam na
jednoj vojnoj vežbi imao zadatak da kao pripadnik "plavih" napišem
preteće "okupatorske proglase" koje bi snage "narodnog
otpora" (dakle "crveni") noću cepale sa zidova i taraba.
Pomagali su mi (ili ja njima) današnji glavni urednik NIN-a i budući
direktor RTS-a – ali se stvar rđavo završila kada se naš džip
direktno sudario sa oklopnim transporterom, a moji drugovi završili u
bolnici (meni ništa). Pisao sam i deci svojh rođaka i prijatelja
maturske i seminarske radove – i to iz raznih oblasti, od geografije do
psihologije ("daj, molim te, stvar je hitna, a vama novinarima je to
lako" – a vraga je lako). Pisao sam u vojsci žalbu jednom kaplaru
koji je bio kažnjen zbog "samovoljnog udaljavanja" – to jest
noćio je kod neke devojke u obližnjem selu. Osnovna teza mi je bila da
je čovek imao časne namere, ali je kapetan iscepao tu žalbu pred celim
strojem i umalo da i ja nastradam (jer je desetar, u trenutku slabosti,
priznao da sam je ja pisao, zarad ključa od oficirskog klozeta). Pomagao
sam nekim zaljubljenim a nepismenim drugovima da napišu nadahnuto
ljubavno pismo itd. Rečju, pisao sam svašta, ali stranački program do
trenutka o kome vam pričam – nikada. Ipak, kad mi je osnivač stranke
nabacio iznos mogućeg honorara, prihvatim pogodbu oberučke, iako je rok
za izradu ideologije i strategije nove partije bio sasvim kratak – do
sutra.
Nabavim brzo nekoliko
programa srpskih stranaka "demokratske orijentacije", sednem za
pisaću mašinu (predkompjutersko vreme) i krenem redom – preambula, pa
dalje. Sloboda, demokratija, tržište, obnova, budućnost itd. Vidim ide
mi, pa napravim nešto duži program od onih na koje sam se ugledao. Da mi
poslodavac ne kaže da sam otaljao posao. Doista, kada sam mu odneo taj
program "načisto" otkucan bio je sasvim zadovoljan – no nisam
siguran da ga je pročitao. Stranka je, ubrzo, osnovana sa dosta muke jer
se nije bio okupio dovoljan broj "osnivača", tako da smo mi,
koji smo se tu zatekli "po prirodi posla", imali muke da
savladamo ranije poručeno posluženje.
Osnivač stranke, da ovu
priču privedemo kraju, imao je problema i oko prikupljanja potpisa za
svoju kandidaturu za izbore, pa ga je ulazak u "izbornu
koaliciju" sa jačim strankama građanske i demokratske orijentacije
(da bi se našao na njihovom spisku) – mnogo koštao (kako mi se
opravdavao kad mi nije isplatio dogovoreni honorar, već mnogo manji) –
a narodni poslanik nije postao. Taj čovek, koji nažalost nije više među
živima, nije imao hrabrosti da dâ oglas da će svaki potpis platiti
"vrednosnom pošiljkom" – a to bi ga izašlo jeftinije od
spomenute koalicije.
Inače, smatram da neuspeh
te stranke nije bio programske naravi. Čak bih rekao da je ona imala
program skoro isto toliko dobar koliko i ovih 18 stranaka koje su pod
firmom DOS-a sada tako uverljivo pokupile narodnu volju.
Dimitrije
Boarov
