Vreme broj 519, 14. decembar 2000.

"Šok terapije su potpuno pogrešne i neprimerene u većini slučajeva u postkomunističkim društvima. Ovde je posebno ta terapija neprimerena, ako se pođe od toga da je jugoslovensko društvo imalo ogromnu prednost u odnosu na druga socijalistička društva. U poslednjih deset godina mi smo opet prošli i iskušenja sa kojima se druge postkomunističke zemlje nisu suočavale – deset godina sankcija i bombardovanje. Sve se to mora uvažavati i svako ko misli drugačije jednostavno je slep i gluv za stvarnost i muke običnog sveta"

Istraživači javnog mnjenja koji su ovih dana uoči predstojećih izbora u Srbiji učestali sa propitivanjem građana šta misle o političarima i strankama slažu se, svi do jednog, da popularnost novog predsednika SR Jugoslavije dr Vojislava Koštunice premašuje čak i onu koju je svojevremeno uživao Slobodan Milošević dok je bio na vrhuncu svoje moći. Neki od analitičara čak tvrde da Koštunica po stepenu podrške (podržava ga više od 70 odsto građana) danas bolje stoji nego bilo koji političar u istočnoevropskim državama posle promena koje su se tamo dogodile. Bolje, na primer, i od jednog Leha Valense kada je ovaj preuzeo vlast u Poljskoj.

Objašnjenja ovog fenomena su inače prilično različita. Ima onih koji priču o Koštuničinoj popularnosti svode isključivo na njegove lične kvalitete. Drugi opet smatraju da je sve to posledica novonastale situacije u kojoj je većina ljudi sve svoje želje, nade i ambicije investirala u jednog čoveka i jednu političku grupaciju čiji je on simbol. Treći, međutim, upozoravaju kako Srbi ništa nisu naučili kroz istoriju već jednostavno vole one koji su na vlasti i skloni su da ih nekritički obožavaju sve dok jednog dana pozlata sa lidera ne počne da bledi. Zagovornici ove teze kažu da je dovoljno pogledati samo neke novinske izveštaje u kojima se opisuje nedavna poseta novog predsednika SRJ Hilandaru, pa da se vidi kako su isti mediji koji su do juče obožavali Miloševića odmah pronašli novi predmet obožavanja. Neki od čelnika Socijaldemokratske unije upozoravali su na prošlonedeljnom skupu ove stranke (inače članice DOS-a) kako bi jedan od političkih prioriteta u Srbiji morao da bude i spuštanje Koštuničine popularnosti "na prihvatljivu meru".

Na početku razgovora za "Vreme" predsednika SRJ pitamo kako on gleda na fenomen sopstvene popularnosti, objašnjenja koja se o tome čuju, i insistiranje da se sve to "svede na prihvatljivu meru".

"Nijedno od tih objašnjenja samo za sebe nije dovoljno", kaže predsednik Koštunica. "Svakako da je dobar deo te priče povezan sa velikim iščekivanjima javnosti od promena. Promena ovde veoma dugo nije bilo i, kada su se najzad dogodile, ljudi su počeli da ih povezuju sa ličnošću. Ta iščekivanja se personalizuju i ličnost postaje sredstvo da se do promena dođe. Deo objašnjenja dolazi i sa druge strane. Godinama pre ovih izbora, ali i od trenutka preuzimanja ove funkcije, ja sam u sve to unosio i nešto što je lični odnos. I pre izbora, u našoj i stranoj javnosti, onoj koja mi je bila sklona, ili onoj koja nije, bio sam percipiran i opisivan kao umereni nacionalista, legalista, neko ko se suprotstavlja korupciji, i to takođe spada u deo istog objašnjenja. Uvek tu ima i jednog i drugog, nešto su generalna očekivanja, nešto proizilazi iz same ličnosti. Stav da se tu radi isključivo o podaničkom mentalitetu i sklonosti ljudi da se uvek opredeljuju i podržavaju one koji su na vlasti smatram logički neodrživim i teško odbranjivim. Isti ljudi koji to govore pominju ujedno i nastale demokratske promene. Ako bi podaništvo bilo odlučujuće i jedino objašnjavajuće za fenomen podrške koju trenutno imam u javnosti, onda bi to značilo da je mogućnost da se na ovom prostoru uspostave demokratske institucije bespovratno izgubljena. Ta ista nedoumica se javlja i u tumačenje naše prošlosti. Ima i ljudi, rekao bih polukompetentnih, koji tvrde da u Srbiji i u Srba nikada nije bilo demokratije. Istorijske činjenice, naravno, to opovrgavaju. Mi smo imali, uz sve svoje ograničenosti, kolebanja i posrtanja, jedan izuzetno jak demokratski naboj i demokratski politički život i institucije još u prošlom veku. A tvrdi se da svega toga nije bilo. Tvrdi se da je cela istorija ovog prostora pre svega istorija podaništva i podaničkog mentaliteta. Deo ljudi koji ovako krivo tumače našu prošlost isto tako krivo tumače našu sadašnjost i budućnost. Sigurno je da postoji i taj momenat podaničkog mentaliteta, ali ja mislim da on nije presudan. Postoji kod malog broja ljudi, i pre bih ga nazvao oportunizmom koji nema šire razmere".

"VREME": Deo podrške dolazi sigurno i zbog toga što je nova vlast za veoma kratko vreme efektno otvorila vrata SRJ prema svetu. Ali ubrzo će na red doći silni domaći problemi i ta izuzetno visoka popularnost će neminovno početi da pada...

KOŠTUNICA: Svakako, potpuno je prirodno da ljudi u ovom trenutku veoma mnogo očekuju. Kasnije će se javiti problemi oko pukog preživljavanja, biće teškoća i nezadovoljstava, i to ćemo svi deliti. Na isti način ću deliti tu odgovornost sa drugima kao što sada na neki način delimo uspehe novih demokratskih vlasti. Ali kada se govori o svemu tome, tu više nije reč o Slobodanu Miloševiću i poslednjih deset godina našeg života. Ovde je reč o više od pola veka, ljudi su po prvi put osetili miris i ukus slobode. Sva nezadovoljstva koja će doći trenutno se zato potiskuju u drugi plan.

Nedavni događaji na jugu Srbije i upad terorista u oblast oko Bujanovca bili su dosad najozbiljniji izazov za novu vlast. U delu strane štampe pominjala se čak i "teorija zavere", tvrdilo se da je to možda i neka vrsta testa za novu vlast i vas lično. Bilo je čak onih koji su pisali da, eto, nije slučajno što se sve to događa baš sada, baš na tom mestu i baš blizu američkog sektora na Kosovu. Ujedno su i mnogi lobisti u SAD tvrdili da se požurilo sa povratkom SRJ u međunarodnu zajednicu i da bi nezavisnost Kosova trebalo priznati što pre. Da li ste imali utisak da se ovde zaista radilo o nekom testu?

Vlast u Beogradu se promenila, a jedna politika koja je vođena ne samo prema Miloševićevom režimu već prema Beogradu uopšte nije se do kraja promenila. Neki ostaci te politike Zapada, pogotovo Vašingtona, makar to bili i njeni poslednji trzaji, još se osećaju. Ta politika nije tako jedinstvena, i ima tu razlika. Postoji nešto što je transparentno i što se govori, ali se i mnogo toga ispod toga odvija i mešavina je raznih uticaja. Ali, na kraju krajeva, politika se ipak vodi u jednoj javnoj areni i, političare, manje ili više, moraju da obavezuju reči. Oni su sada prvi put na jugu Srbije i na Kosovu suočeni sa veoma jasnom situacijom: više od godinu i po dana od dolaska KFOR-a na Kosovo nema ni traga od nečega što bi se moglo nazvati srpskim napadima i zločinima nad Albancima. Naprotiv, ima mnogo zločina Albanaca nad Srbima, nealbanskim stanovništvom, ali i nad samim Albancima. To je situacija koja se uočava na terenu i zbog koje oni koji su pre dve-tri godine tvrdili da na Kosovu postoji drastičan problem ljudskih prava, humanitarna katastrofa i da su uvek i nepogrešivo žrtve samo na jednoj, a zločinci obavezno na drugoj strani moraju sada tu optiku da menjaju. Istovremeno, imamo novu vlast u Beogradu koja je odlučna da zaštiti državne i nacionalne interese, ali da to ne čini kršeći obaveze koje je i prethodni režim preuzeo – Rezoluciju 1244 i Vojno-tehnički sporazum iz Kumanova. Ta nova demokratska vlast ne dopušta da bude navučena na provokacije kakvih je ranije bilo mnogo. Pomenuću samo Račak. Bez obzira na to što je zvanična politika Vašingtona višeslojna, da ne govorim o nevladinim organizacijama i njihovim vezama preko raznih lobija sa albanskim pokretom na Kosovu, ono što se spolja pokazuje ne može a da ovoga puta ne da za pravo novoj vlasti u Beogradu. Naravno, odnosi su veoma složeni i to je politika za koju treba vreme da se isplati. Ona će biti potvrđena i verifikovana onog trenutka kada se i stanje u zoni kopnene bezbednosti promeni utoliko što će biti usaglašeno sa Vojno-tehničkim sporazumom. A biće usaglašeno kada u toj oblasti bude bila prisutna srpska policija na odgovarajući način i u obliku predviđenom sporazumom. Ne bih, naravno, kao ni do sada, robovao raznim teorijama zavere. Stvari su mnogo složenije, ali su i bitno izmenjene s novim okolnostima i vlastima u Beogradu. U reakciji NATO-a i UNMIK-a nazire se taj novi prilaz, granica se u toj oblasti ipak zatvara, izvestan broj terorista je uhapšen...

Ubrzo posle narednih izbora nova vlada će, kako je najavljeno, početi sa sveobuhvatnim reformama. Postoji li u DOS-u puna saglasnost oko karaktera, brzine i dubine tih reformi. Ima li podele na zagovornike "šok terapije" i one koji bi da se ide sporije i opreznije. Čini se da su ljudi iz G17 za radikalnije poteze?

DOS i stranke unutar njega, male ili velike, uz sve uzajamne programske razlike, suočavaju se sa velikom odgovornošću. Dobili smo glasove i za to se biračima moraju polagati računi. I to je nešto što u ovoj vladi kakvu imamo čini bitno različitim pozicije stranaka i eksperata. Eksperti mogu koliko sutra napustiti vladu i za veliki deo javnosti oni će i dalje biti eksperti, možda još i veći nego pre što su ušli u vladu. Oni zapravo tu vrstu odgovornosti nemaju. I naravno, zato se ispoljavaju te razlike u stavovima DOS-a i eksperata. One nisu toliko velike jer postoji nešto što je ipak jače i iznad nas, a to su prilike u kojima živimo i zahtevi i očekivanja javnosti. Tome će morati svi da se prilagode. Ko to ne učini neće moći da igra nikakvu značajniju političku ulogu. A zahtevi javnosti su vrlo jednostavni i ja bih ih formulisao ovako: promene, ali da bi se preživelo, a ne da bi se propalo; promene, ali ne na način neizvodljiv sa stanovišta običnog sveta, problema sa kojima se najveći deo građana suočava. Te šok terapije su potpuno pogrešne i neprimerene u većini slučajeva u postkomunističkim društvima. Ovde je posebno ta terapija neprimerena, ako se pođe od toga da je jugoslovensko društvo imalo ogromnu prednost u odnosu na druga socijalistička društva utoliko što nije imalo toliko centralizovanu privredu i etatizovanu poljoprivredu kao druge zemlje. U poslednjih deset godina mi smo opet prošli i iskušenja sa kojima se druge postkomunističke zemlje nisu suočavale – deset godina sankcija i bombardovanje. Sve se to mora uvažavati i svako ko misli drugačije jednostavno je slep i gluv za stvarnost i muke običnog sveta.

Kad smo već kod razlika, dobar deo javnosti pokazuje veliki interes za razlike koje postoje između vas i gospodina Đinđića, budući da od vaših poteza u dobroj meri zavisi i smer političkih događaja u budućnosti. Te razlike su bitne i za život DOS-a. Kako biste vi definisali te razlike?

DOS je dobio manadat da sprovede demokratske promene u državi u kojoj živimo, SR Jugoslaviji, ali su te promene neostvarive sve dotle dok se ne dogode u Srbiji. Ako uzmemeo u obzir red veličina, način na koji je država uređena, činjenicu da se druga federalna jedinica najvećim delom izvukla ispod suvereniteta savezne države, onda bi se moglo reći da DOS sada igra utakmicu u kojoj moramo da dobro odigramo i to drugo poluvreme. Ali u nečemu je ovo drugo poluvreme važnije. U sportu obično nema te asimetrije, ali u ovoj našoj utakmici to drugo poluvreme će duže da traje. To je mandat koji smo dobili i, uz sve razlike koje se među nama ispoljavaju, mi smo dužni da na te izbore izađemo kao jedinstvena koalicija. To je ono što je za mene najvažnije. Ja se prema drugim članicama DOS-a, pa i prema Demokratskoj stranci Zorana Đinđića, nikada ne bih određivao negativno. Pre bih govorio o tome koje su to stvari na kojima sâm insistiram. A to je pomenuto u onim uslovima koje sam istakao i postavio prihvatajući da se i za ove republičke izbore moje ime nađe na listi DOS-a. To je prvo, insistiranje na nečemu što je pravna država. Da budem još precizniji, prvo država, pa pravna država. To je moja opsesija. U jednom trenutku mi se krajnje onespokojavajuće činilo da ulazimo u novi milenijum bez države. To je nesreća naroda koji ima iskustva sa državom, koji je isto tako državotvoran kao što je slučaj i sa Crnogorcima. I onda doživljava da može u novi vek da uđe bez države, sa nerešenim unutrašnjim pitanjem, nerešenim odnosom prema svetu, i osećanjem da je skoro lakše onim narodima, ako se nesreće mogu porediti, koji državu nisu imali. Koji su propatili za državom, kao Kurdi, ali je barem nisu ni imali. Srbi su u prošlom veku imali dobru, demokratski uređenu državu. U tom pogledu za mene je državno pitanje jako važno, ali ne bilo kakva država, već samo demokratska i pravna. Ponekad se u ovim promenama pomišljalo samo na demokratske promene, demokratske institucije, i država je u toj celoj priči bila zaboravljena i zaobiđena, iako demokratije nema bez države. Ona je ambijent u kome se demokratske institucije ostvaruju. U poslednjih pola veka imali smo iskustva samo sa partijskom državom koja je vlasništvo jednog čoveka i partije, nikada naroda. A imali smo iskustva i sa jednim fenomenom koji privlači sve veću pažnju na ovim prostorima – a to je mafijaška država. Imali smo, dakle, partijsku državu, zatim kombinaciju partijske i mafijaške države, i sada smo na putu da stvorimo normalnu demokratski uređenu pravnu državu bez svih ovih prethodnih karakteristika. Možda ja na taj problem gledam više nego drugi jer sam njime opsednut. Ponekad mislim da neki koji na tu stvar gledaju drugačije od drveća ne vide šumu.

Jedna od najkrupnijih zamerki novim vlastima, koja najčešće ide na vašu adresu, jeste da od 5.oktobra nije napravljen jasan rez sa starim režimom. Predsednik SDU-a Žarko Korać sasvim konkretno vam zamera da smo jedina država koja ulazi u promene sa nepromenjenim aparatom represije. Isti ljudi na čelu vojske i policije...

S jedne strane, za mene je i to problem države. Tu dolazimo u situaciju u kojoj se ponekad sa prljavom vodom iz kolevke može izbaciti i dete. Neke od kadrovskih promena u vrhu države, pre svega vojske i policije, mogle bi dovesti do toga. U državi morate imati nekoga ko bi, po onoj staroj latinskoj, "čuvao čuvare". Ako je policija ta koja je čuvar, onda mora postojati i neko ko će te čuvare čuvati, neko telo kome će oni polagati račune – parlament, vlada, određene komisije u parlamentu... Mi svega toga nemamo jer smo još u nekoj vrsti institucionalnog vakuuma u Srbiji. Upustiti se u to pitanje a nemati nekoga kome bi nove strukture u policiji polagale račune jeste vrlo, vrlo opasno. Moglo bi nas odvesti u jedan krajnje opasan avanturistički voluntarizam. Zbog toga sam smatrao da je važno sačekati s tim. Zagovornici tog radikalnog načina razmišljanja mogli bi se podsetiti da ima stvari koje su u međuvremenu mogle biti urađene. Imamo sudove, tužilaštva, jako mnogo korupcije i kriminala, a u raščišćavanju tih stvari nije se daleko odmaklo. Pitanje je, naravno, zašto je to tako. Kada je reč o korupciji i kriminalu, postoje u ovom trenutku u javnosti imena koja prosto bodu oči. Da ih sada ne pominjem, ta imena, deset, dvadeset njih, dobro su poznata.

Neki se čak i sami kandiduju za tako nešto u novinskim intervjuima u kojima pričaju šta su i kako radili...

Da, tačno tako. Ali ništa se u međuvremenu nije desilo. Kao da se sve fiksiralo za nekoliko ličnosti u vrhu vojske i policije i kao da izvan toga više ničega nema. Očigledno je potrebno izvesno vreme da bi se te promene ubrzale, to je povezano s izborima i te će se promene tada i dogoditi. Posle izbora ćemo imati institucije kojima će moći da polažu računa svi oni, pogotovo u policiji i sudstvu, koji su do sada bili na odgovornim položajima. Ako bi se uradilo bilo šta drugo, onda bi se neko ko se nalazi u mojoj koži, na mestu predsednika SRJ, ponašao kao što se ponašao i Slobodan Milošević ranije.

Koraćeva kritika sugeriše da se bez promena u vrhu vojske i policije stvara utisak kako su instrumenti vlasti dobri kada služe "nama", a loši kada služe drugima, odnosno Miloševiću. I kako ispada da jedino Milošević nije valjao...

Znam da postoji sudstvo i tužilaštvo, da ima lopovluka i korupcije i kriminala na sve strane. Postavljam pitanje – zašto se to ne pokreće. Pogazio bih, jednostavno, ne nešto što je moja ustavna obaveza, već i najdublja sopstvena uverenja kada bih sa mesta na kome se nalazim počeo da nalažem tužiocima i sudijama da rade ono što mislim da bi trebalo da rade. Sigurno je da će posle izbora biti značajnih promena. Sigurno je da će neki ljudi koji su posmatrali sve ono što se dešavalo, posmatrali sve te očigledne primere krađa i korupcija i oglušili se o sve to morati da odu.

Ako sam dobro razumeo i neka vaša ranija objašnjenja o tome zašto nije napravljen radikalniji kadrovski rez u vojsci i policiji, namera je bila da se posle 5. oktobra izbegne nova partizanština, vođenje javnih poslova pod euforijom, otimanje o "crvene" i ostale beretke...

Činjenica je da ja i neki drugi ljudi iz DOS-a pripadamo prosto različitim svetovima. Neki možda pripadaju onome što bi se moglo nazvati "partizanštinom", ostalo im je nešto u genima, ostalo im je to iskustvo. Moja porodica je lično bila žrtva toga, ali žrtva koja za to neće da se sveti i jednu partizanštinu zameni drugom. Tu dolazimo do nečega što je vezano i za nacionalno pomirenje i za stvaranje nekih uljuđenih odnosa u državi u kojoj hoćemo da živimo, a što je veliki deo dobronamernog spoljnog sveta uvideo i prihvatio, ocenjujući ovu revoluciju ne samo kao demokratsku već i kao mirnu. Možda bi neki kojima je provrela krv predaka želeli da ovu revoluciju učine krvavom. Ona ne sme da bude krvava, već upravo onakva kakva je bila – mirna. Pitanje odgovornosti mnogih doći će na dnevni red za kratko vreme, ali na civilizovan način, po zakonitoj proceduri. Pitanje za mnoge rodonačelnike revolucioranih ideja i radikalnih poteza je šta su oni konkretno u međuvremnu uradili. Ova kancelarija u kojoj se nalazim pokušala je, otkako smo ovde ušli, da ima mnogo sluha za nevolje i patnje običnih ljudi. I da na njih odgovori. Sve to obično nije za javnost i ne ulazi u saopštenja. Od Bijarica, Strazbura i onoga što se vidi bilo je u međuvremenu mnogo takvih slučajeva, konkretnih patnji i problema ljudi. Jer ovde su ljudi ginuli, nestajali u vrtlogu rata, porodice su ostajale neobezbeđene. I ponešto od toga smo sredili. A to je bilo moguće samo u smirenoj atmosferi. Bojim se da mnogi od naših novih partizana i revolucionara nisu u tom pogledu ništa uradili, već su samo vodili računa o svojoj koži i svojoj karijeri.

Tu i tamo čuju se povremeno panična upozorenja da nam uskoro predstoji otvaranje vrata prema stranom kapitalu, ali da kao država nemamo jasnu strategiju kako otvoriti vrata i koga pustiti unutra?

Najbolji odgovor na to pitanje mogli bi da daju novi zakonski propisi koji će to regulisati. Onda će bilo kakav oblik korupcije, ili odluke koje bi bile na štetu države, a u korist pojedinaca, mogle da budu otklonjene. Te zakonske propise koji bi omogućili otvaranje zemlje po svetskim standardima trenutno nemamo.

A šta ćemo sa onima koji su ta vrata već sami sebi otvorili iznutra? Šta ćemo sa novom bogataškom nomenklaturom, uglavnom ratnih profitera, koja bi lako mogla da dođe u priliku da se preko svog novca ugradi i u novi sistem i direktno ili indirektno vlada državom. I sami ste svojevremeno pisali da je bolje da politika kontroliše novac, nego obrnuto?

Oni su otvorili sebi vrata prema nekim standardima koji su sasvim neprimereni pravnoj državi. Takvo otvaranje vrata i ta enormna bogatstva moraju doći pod znak pitanja, ali ne arbitrarno, voluntaristički, već pod lupu novih zakona.

Neposredno posle izbora trebalo bi da počnu razgovori o budućnosti savezne države. Zvanična Podgorica sve češće podvlači kako SRJ više i ne postoji i kako bi pre početka bilo kakvih razgovora prvo trebalo verifikovati tu činjenicu, a onda pakovati novu državu, ako bude bilo čega za pakovanje. Ima li DOS jedinstven odgovor na pitanje – vredi li rekonstruisati saveznu državu?

Mislim da o budućnosti savezne države mora da se pita narod, po jednoj uobičajenoj ustavnoj proceduri kao kada se menja ustav ili donosi novi u federalno uređenoj državi. To je stav koji, uz neke razlike, preovlađuje i od kojeg DOS ne može da odstupi. Nije, naravno, slučajno da je to onaj drugi uslov, uz poštovanje pravne države, koji sam uputio DOS-u kada je reč o našem izlasku na republičke izbore. Za mene je važno da tvrdnja koja dolazi iz Podgorice kako savezna država ne postoji ne odgovara realnosti. O budućnosti te države može se pitati, ali o tome da li ona postoji – ne može se pitati. Savezna država je za sadašnju vlast u Crnoj Gori i Mila Đukanovića 1992. godine nesumnjivo postojala. Ona je postojala i godinama iza toga, sve do 1998. Prestaje izgleda da postoji sa tom krizom između Srbije i Crne Gore, između Miloševića i Đukanovića, pogotovo posle crnogorskih parlamentarnih izbora 31. maja 1998. Ali i tada, što je najvažnije, Đukanović na izbore izlazi tvrdeći da Jugoslavija postoji. Njegov izborni slogan je "za Jugoslaviju". Postavlja se pitanje – šta se dogodilo između 1998. i 2000. Izvesno vreme posle izbora govori se o krizi odnosa između Srbije i Crne Gore, ali se jedino objašnjenje za tu krizu pronalazi u Slobodanu Miloševiću. U Podgorici se tada tvrdilo da kada ta smetnja bude otklonjena, država će moći normalno da funkcioniše i da se preuredi. Ta smetnja je otklonjena voljom i snagom naroda u Srbiji koji je na izborima glasao protiv Slobodana Miloševića. Ona je otklonjena tako da nam pomoć nije došla iz Podgorice jer DPS i koalicija "Da živimo bolje" nisu izašli na izbore. E sad, pošto je našim vlastitim trudom i energijom naroda u Srbiji Milošević smenjen, postavlja se pitanje – u čemu je onda problem? Kako sada dokazati da država ne postoji?

U međuvremenu, čini se da je zvanična crnogorska pozicija oko savezne države prilično radikalizovana...

Ali zašto baš sada. Ako se iz Podgorice poručuje da je problem Srbije i Crne Gore mnogo dublji od problema Slobodana Miloševića, onda znači da je Đukanović jednostavno obmanjivao narod sve ovo vreme. Onda je to trebalo reći još 1992. ili 1998. A to nije rečeno. Problem je očigledno u nečem drugom. Društvena realnost je da država SRJ postoji i mi se ne možemo dogovarati kako da tu državu stvorimo ako je ona već stvorena. Ona može nestati, ali ne možemo poreći da ona postoji.

Šta po vama čini minimum savezne države?

To je jedna država koja je, naravno, prema spoljnom svetu jedinstvena, da se poslužim tom metaforom koja nam u poslednje vreme dolazi iz Podgorice – ima jednu stolicu u UN-u. I iznutra ima dovoljan stepen jedinstva. Sve se to može na različite načine definisati, a stvar je naroda i stručnjaka da pronađu pravu meru za takvu državu u kojoj će biti puno sluha za poštovanje nečega što je nesumnjivo jaka državotvorna tradicija Crne Gore i Crnogoraca. Dakle, ta država mora imati i prema spolja i unutra jedan stepen jedinstva. Ukoliko ta država, bilo prema spolja, ili čak samo prema unutra, više nalikuje na dve države, onda je bolje da je nema.

U dobrom delu svetske štampe kada govore o vama pominju i "sindrom Gorbačov". Mnogi mediji podvlače da velika podrška i značajan prestiž koji imate ne znače sasvim izvesnu budućnost za državu na čijem ste čelu?

Borim se za to, i verujem da neću biti ni Gorbačov ni Havel. To znači da ću biti ono što jesam – Koštunica.

Nenad Lj. Stefanović

Ima nagoveštaja da bi s proleća spolja moglo doći do ozbiljnih pritisaka na novu vlast oko saradnje sa Haškim tribunalom. Vesna Pešić je pre nekoliko dana upozorila da bi takav pritisak na vas morao da usledi i iznutra?

Prvo, krećemo se na terenu nečega što je politička procena. Hag je jednostavno nedovoljan da razotkrije svu složenost odnosa, rata, žrtava, svega onoga što je bilo na ovom prostoru. Potrebne su i neke druge institucije. Ne mogu da razumem da neko misli da su se jedini zločini koji su se desili posle Drugog svetskog rata desili samo u bivšoj Jugoslaviji i da je prava mera utvrđivanja odgovornosti i uterivanja pravde samo u Hagu. Zločina je bilo na sve strane. Ima i nekih drugih ideja o nekom drugom sudu, jedan je čak i osnovan, ali naravno bez blagoslova najmoćnije zemlje na svetu, koja snosi odgovornost za patnje i žrtve mnogih ljudi u svetu, posebno u Vijetnamu. S druge strane, naša realnost i položaj u kome se nalazimo jeste da se obaveze koje je i prethodna vlast preuzela u Dejtonu moraju poštovati. Moraju kada je reč o saradnji, ali je tu ne bih video dalje od reaktiviranja onoga što je već postojalo ovde u Beogradu, a to je kancelarija Haškog suda. Sve ostalo dolazi pod lupu onoga što su naši propisi i Ustav, koji ima problem sa ekstradicijom. Bilo kako bilo, sve one koji misle da pišu na moju adresu kada je reč o ekstradiciji podsetio bih da postoji ta ustavna prepreka, odnosno da to nije nešto što spada u delokrug poslova predsednika SRJ.

U javnosti su se mogli čuti različiti komentari na vaš nedavni susret sa Medlin Olbrajt u Beču, bolje rečeno izbegavanje tog susreta. Mnogi su vam zbog toga dali za pravo, ali bilo je i mišljenja da, bez obzira na sve loše poteze koji su sa te strane u prošlosti dolazili, izbegavanje takvih susreta podseća pomalo na stil prethodnog režima.

Veoma je važna činjenica da neki glavni akteri NATO vazdušne kampanje protiv Jugoslavije, kako se eufemistički zove bombardovanje ove zemlje, poodavno na tu stvar ne gledaju onako kako su gledali ranije. Već sam negde pomenuo da je predsednik Klinton imao jedan ili dva autorska teksta objavljena u američkoj štampi u kojima je zdušno branio tu akciju. Siguran sam da već nekoliko meseci posle dolaska KFOR-a na Kosovo on takve tekstove nikada ne bi napisao pod svojim imenom. U svetlu tih promena treba gledati i na naše buduće odnose. Oni bi trebalo da se postave na sasvim druge osnove. Ono što je zadesilo našu zemlju prošle godine nešto je što se neće više ponoviti. Nestalo je entuzijazma ne samo u Vašingtonu već i u jednom krugu evropskih intelektualaca, da je humanitarna intervencija "prava stvar" i najčistiji moralni gest jer se u njemu, navodno, spojio maksimum sile i maksimum morala. To gledanje je u međuvremenu ozbiljno dovedeno u pitanje. Zbog toga bi neki od tih susreta i razgovora samo značili otvaranje tog pitanja za koje je bolje da pripada prošlosti i koje ne može biti zaboravljeno. Zato je sve što se dešavalo u vezi sa konferencijom OEBS-a u Beču zapravo urađeno na najbolji mogući način. Čini mi se da to svi shvataju. Čini mi se da to shvata i gospođa Olbrajt. U tom kratkom susretu bez razgovora, samo u pozdravu i u stisku ruke, to je obostrano shvaćeno.

Po prvi put uoči nekih izbora znamo imena gotovo svih ministara u budućoj republičkoj vladi. U samom DOS-u čuju se i prve kritike na račun pojedinačnih gramzivosti i otimanja o funkcije. Velja Ilić kaže kako se svi tuku za carinu, niko za biblioteku, jer tamo nema para. Vi lično potpisujete ukaze novim ambasadorima. Je li tu bilo samokandidovanja, samopreporučivanja, pritisaka?

Toga sa ambasadorima nije bilo. Bilo je više onih koji su učestvovali u tim dogovorima – DOS u celini, koalicioni partner SNP i naravno Goran Svilanović kao ministar inostranih poslova. I sve to se odvijalo sasvim korektno. Neuuporedivo više pažnje su privlačila neka vrlo transparentna mesta. Na primer privlačna ministarska i potpredsednička mesta. I nešto što do javnosti nije došlo, a tiče se postavljenja u pojedinim velikim preduzećima u Srbiji. Moram da priznam da je i do mene to dolazilo sa zakašnjenjem i da sam ponekad, bez mnogo opravdanja, pre bio sklon da zatvorim oči pred onim što se tu dešavalo nego da naknadno sve to proveravam.