Ćuti i plivaj, daleko je Florida
Unutrašnja slabost velesile je opasna pošto lako vodi ka
pokazivanju snage spolja, što znači da bi trebalo biti dvostruko oprezan
Neko će ovih dana skoro sigurno postati predsednik Amerike. Ako vas
nije briga ko će to biti, u tome će se s vama složiti mnogi Amerikanci.
Ako je američku izbornu zbrku svako u Srbiji doživeo kao ličnu
satisfakciju, ako se ovde veselo nazdravljalo sudovima na Floridi i
njihovim protivrečnim odlukama, ni u tome nismo bili izuzetni.
U poslednjih desetak godina, dok je Amerika bila jedina supersila,
protiv nje se svud u svetu nakupilo mnogo zlovolje i zluradosti, što bi
bilo neminovno sve i da se ona uvek i prema svima ponašala apsolutno
besprekorno. I da se njena spoljna politika svodila samo na davanje dobrih
saveta i bespovratnih kredita, svejedno bi, makar iz gole zavisti, svi sad
voleli da vide kako ni njima nešto ne ide kako treba. A ponašala se tako
da su mi neki Amerikanci pričali kako se u inostranstvu radije
predstavljaju kao Kanađani.
Kad sam odlazio iz Vašingtona u opticaju su bile, recimo, dve osnovne
teorije o uzrocima i razmerama izborne krize. Jedni su tvrdili da se
prosto dogodio izuzetno redak slučaj da rezultat bude tako tesan, ali
institucije sistema nisu u krizi i upravo pokazuju snagu i vitalnost američke
demokratije, a ko god na kraju bude postao predsednik makar i sa većinom
od stotinak glasova, makar i sudskom odlukom, biće priznat kao legitiman.
Napraviće se neka tehnička poboljšanja u glasanju i brojanju da se
ovako nešto više ne ponovi, i cela afera će biti zaboravljena, u
pozitivnom duhu američkog načela "gledaj napred". Uostalom,
predsednik nije ni važan, dokle god je tu monetarni čudotvorac Alen
Grinspen, šef federalnih rezervi.
Drugi, međutim, ovde vide jasan simptom opadanja imperije koju više
niko spolja ne ugrožava pa unutrašnji sukobi nesmetano bujaju, partijske
podele zahvataju sve ustanove do samog Vrhovnog suda i prete da parališu
politički sistem koji počiva na građenju međupartijskog konsenzusa.
Prema ovoj teoriji, polovina Amerike nikad neće priznati novog
predsednika, Kongres će ostati totalno podeljen i zavađen, istraživači
će tek početi da kopaju po sumnjivim glasovima sa Floride, i ta afera
ima da se vuče još mesecima i godinama.
Amerika je dosad preživela mnoga katastro†čna predviđanja pa će
možda i ovo, ali ako kriza potraje gotovo je sigurno da će se neke
posledice osetiti globalno, što znači i ovde. Amerikanci se više nigde
neće osećati sasvim lagodno kad dođu da objasne nešto u vezi s
demokratijom i poštovanjem pravila igre. Ali, unutrašnja slabost
velesile je opasna pošto lako vodi ka pokazivanju snage spolja, što znači
da bi trebalo biti dvostruko oprezan.
Beograd se svakako više neće zaleteti u neke avanture u Miloševićevom
maniru čačkanja mečke. Ne bih rekao ni da je bila velika greška što
je Koštunica sebi i nama priuštio zadovoljstvo da izbegne susret s
Medlin Olbrajt. Ali, Srbija sad nikako ne bi smela da se zanosi idejom da
predvodi Evropu u otporu Americi, a bojim se da se takve misli ponekome
motaju po glavi.
Može biti da je Srbija sad u prilici da odigra nešto veću ulogu nego
što bi joj po realnoj snazi pripadalo i da nekako i naplati svoje neočekivano
i onako impresivno uključivanje u veliko demokratsko društvo. Ali, to
samo pod uslovom da ne pomislimo kako je božja promisao odlučila da se
to dogodi upravo kad je najstarija demokratija zapala u nevolje, pa da će
se ovde produžiti tamo gde su oni stali.
Ako treba nešto naučiti iz američke izborne krize, onda je bolje
zaboraviti zluradost i baviti se manje samom krizom a više činjenicom da
se tako nešto događa prvi put posle više od dvesta godina. Sa Crnom
Gorom ili bez nje, Srbija bi sad morala zapeti da napravi institucije koje
će preživeti političke promene i stranačke smene na vlasti. Čini mi
se da takva namera postoji i nazire se u uzržanosti i usporenosti
revolucionarnih promena, mada nema sumnje da bi svakome prijalo nešto više
revanšizma. Ali, DOS je toliko nadmoćan da sebi može da dozvoli da ne
otme sve i odmah, da se ne osveti smesta i svakome, a ta uzdržanost je
nov i dragocen obrazac političkog ponašanja koji bi sad valjalo
institucionalizovati.
Predstojeći izbori u Srbiji biće drugačiji od dosadašnjih po tome
što će ljudi glasati za vladajuću koaliciju od koje će jedan deo ubrzo
preći u opoziciju. Dosad je češće bivalo obrnuto: ljudi misle da
glasaju za opoziciju, a ta opozicija se sliže s režimom. Ova nova
situacija izgleda zdravije, mada malo neobično: glasaće se za to da DOS
bude i na vlasti i u opoziciji.
Kad sam već nekako doveo u vezu Srbiju i Ameriku, da podsetim i na to
kako u Americi uopšte ne koriste reč opozicija, koja im valjda zvuči
neprijatno i nepatriotski. Govori se samo o kongresnoj manjini i većini,
a podrazumeva se da se sporazumevaju oko svega važnog, bar je dosad tako
bilo. Pa, možda bi očekivani razlaz DOS-a mogao da se izvede tako da
partijske strasti ostanu uzdržane i da dočekamo da se u skupštini
ponekad glasa preko partijskih linija i da se poneki zakon složno usvoji
u opštem interesu. I za to postoje izvesne nade vidljive u dosadašnjoj
sposobnosti lidera DOS-a da prevaziđu očigledne međusobne razlike i
sporove.
Ako tako bude, ako Srbija
odjednom pokaže neviđenu demokratsku zrelost, i sam ću početi da
verujem da su neke više sile umešale prste. Za sada, stvari se odvijaju
tako da bi Amerika iz izbora mogla izaći s više revanšizma, a Srbija s
više konsenzusa nego ikad. I kako sad siroti Srbi da ne pomisle da im je
to zbog onoga?
Stojan Cerović
