Bunkeri, cigarete, tenkovi
Glavni utisak je da je na Kosovo ušla velika količina novca, što
dolaskom stranaca, što od Albanaca iz dijaspore. Ostalo je po starom
Na
kontrolnom punktu u Rudnici, nedaleko od Raške, pripadnik MUP-a Srbije
stoji ispred kamene kuće u kojoj je smeštena stanica. Nema rampe, niti
bilo kakvog utvrđenja. Opuštenije nego kod, na primer, policijske rampe
na prelazu ka Crnoj Gori, kod Prijepolja. Propuštaju vas bez neke velike
kontrole.
Potom kilometar-dva "ničije zemlje" do kontrolnog punkta KFOR-a.
Prilazimo pravom malom utvrđenju. "Ležeći policajac" na kolovozu, okolo bodljikava žica, na uzvisini iznad puta mali bunker napravljen od vreća sa peskom, sličan i sa druge strane druma, neizbežni tenk sa oznakom KFOR-a i belgijskom zastavom, kućica u kojoj su oficiri i pet vojnika napolju, raspoređenih tako da sa svake strane mogu da vide pridošlicu. Vojnici su ljubazni, a za identifikaciju dovoljna im je i naša novinarska legitimacija. Tražimo dozvolu za fotografisanje, jedan od vojnika odlazi u kućicu da se konsultuje sa dežurnim oficirom i posle kratkog vremena vraća se sa potvrdnim odgovorom.
"Još danas pa kući", kaže mi vojnik sa kojim ćaskam dok fotorepoter radi svoj posao. Otkrivam tako razlog njihovog naglašeno dobrog raspoloženja. "Mi smo uhvatili letnje vreme, a kako će biti našima koji dolaze da prezime na Kosovu", odmahne rukom pomalo šeretski. Druga dva vojnika stoje pored bureta u koji svako malo ubacuju cepanice i održavaju vatru nad kojom greju ruke.
S druge strane puta vozila kontroliše visok mladić u plavoj uniformi UNMIK-a. Odatle tog jutra nije bilo mnogo saobraćaja i policajac prilazi do nas. Na uniformi oznake čina, nacionalna zastava, Slovenačka, pločica sa identifikacijom na kojoj relativno krupnim slovima piše prezime sa završetkom na "ić". Srpski govori sa jedva primetnim slovenačkim akcentom.
"Već sam dva meseca ovde", odgovara na moje pitanje. "Na Kosovu je nas petnaest iz Slovenije, i ostaćemo godinu dana, što da obučavamo ovdašnje, što da im pomažemo u poslu." Kaže još da se naše novine dosta čitaju u Sloveniji, pita kako je u Beogradu, da li se već osećaju promene posle dolaska nove vlasti. Rečju, dobro obavešten i radoznao čovek. "A i vreme je da se stavi tačka na sve što se dešavalo", zaključuje.
Fotografisanje
je završeno i hitamo ka Kosovskoj Mitrovici.
RUTINERI: Pažljivo gledamo putokaze jer valja na vreme skrenuti s glavnog puta. U protivnom, ide se pravo u deo Mitrovice naseljen Albancima. Setio sam se jedne vesti o vozaču cisterne sa gorivom koji nije na vreme skrenuo. Dobio je teške batine, oduzeli su mu kamion i tovar, jedva je izvukao živu glavu. Usput, opet bez većih problema, prolazimo još jedan kontrolni punkt KFOR-a. Most iza bunkera i tenka vojnici su ukrasili raznobojnim sijalicama. Predbožićno raspoloženje, valjda.
U Mitrovici napeta atmosfera. Tog jutra policija UNMIK-a izvršila je premetačinu u jednom stanu tražeći oružje i privela oca i maloletnu ćerku. Mala grupa Srba okupljenih pred mostom koji deli severni i južni deo grada komentariše događaj, vidi se da su žešće ljuti. Francuski vojnici rutinski patroliraju tim delom grada, nemaju veze sa jutrošnjim događajem. "Francuzi su dobri", kaže jedan iz grupe Srba. "Da nije njih, svi mi bismo već bili oterani do Kraljeva", zaključuje.
Straža na mostu ljubazno odgovara na naš zahtev da nas poveže sa čovekom iz UNMIK-a koji bi trebalo da nas odveze do Prištine. Kratka provera, opet je dovoljna samo novinarska kartica, i francuski oficir nas poziva da peške pređemo most. U njegovoj pratnji, razume se. Pride, vojnik pod punom ratnom spremom iza nas. Prolazimo uskim putem ograđenim bodljikavom žicom. Tek sa druge strane vidimo šta je razlog opreznosti francuskog oficira.
Na prostoru dugačkom nekih stotinak metara, od početka kontrolnog punkta do zgrade u kojoj je smešten štab, slično kao i sa suprotne strane, stoji nekoliko naoko dokonih ljudi, Albanaca. Prolazimo bez problema, oficir salutira (!) i vraća se, a mi posle nekog vremena sedamo u UNMIK-ov džip i krećemo ka Prištini.
U južnom delu Kosovske Mitrovice pazarni je dan. Na trotoarima ulice kojom prolazimo doslovce ogromne količine robe.
Piramide od boksova stranih cigareta visoke su i metar i po, na kamionima džakovi s brašnom, mini marketi ispred kojih stoji raznorazna roba, opet u ogromnim količinama. Gužva – neopisiva. To će, inače, biti među najsnažnijim utiscima s puta.
"Koliko
dugo niste bili na Kosovu", pita nas vodič, Belgijanac, mlađi čovek,
inače u pres službi UNMIK-a.
"Otišao sam istim ovim putem drugog dana NATO bombardovanja", odgovaram mu.
"E, videćete mnoge promene", obećava.
I stvarno, konstatujem da je na putu ka Prištini, na kome ne pamtim da sam ikad video kolone automobila, saobraćaj živ kao između Petrovca i Budve u jeku turističke sezone. Uz dodatak tenkova i drugih bornih i svakakvih vojnih vozila. Pored puta mnoštvo pešaka, dece naročito i, po starom običaju, niko ne haje za automobile koji prolaze. Tu se ništa nije promenilo.
I sami smo tokom puta mogli da se uverimo u to kako se vozi. Na Kosovo je samo prošle godine ušlo preko sto hiljada automobila, uglavnom švercerskim kanalima iz Albanije i Crne Gore, polovnjaci ali snažni. To, činjenica da su mnogi seli za volan bez položenog vozačkog ispita i broj putnika u kolima uglavnom veći od dozvoljenog glavni su uzroci velikog broja povređenih i poginulih u saobraćajkama. Putevi su još loši iako se vidi da ih popravljaju, proširuju. Kosovo beleži i pravi procvat trgovine gorivom.
RAČUNICA: Pumpe, nove, velike, na svakih četiri, pet kilometara, ponegde jedna uz drugu.
Valja odgovoriti na zahteve novih vozača, ali i "napojiti" ogroman broj raznih vozila koja koriste međunarodne organizacije.
"Samo UNMIK administracija ima 2500 džipova", kaže naš vodič. Reč je o "tojota kruizer" džipovima motora zapremine tri litre. "Ovo troši ko čamac, na sat", šalim se sa domaćinom. On dodaje koliko još imaju kombija i ostalih vozila, pa policija UNMIK-a. Nećemo zamarati brojevima, tek mnogo, mnogo! Uz put se uveravamo da je obnovljena većina kuća porušenih u vreme sukoba i bombardovanja. Na ulasku u sela nema više natpisa, ni na albanskom, a o srpskom i da ne govorimo.
Na ulasku u Prištinu prolazimo pored gomile iskrivljenog metala, posledice bombardovanja. Pitam za radijaciju, osiromašeni uranijum, vodič me uverava da su "tu stvar novinari dobrano naduvali", a na moju opasku da je ipak bačeno mnogo "pametnih" bombi on odgovara da je mnogo bombi bačeno "i zbog toga što je NATO hteo da se ratosilja svake bombe za koju nije bio siguran da neće biti zaražena čuvenom milenijumskom bubom, kompjuterskim virusom". Valjalo ih je izgleda negde potrošiti, a prilika im se ukazala, pa Vodič to izgovara kao anegdotu, a mi ćutimo razmišljajući kakve će sve stvari izaći na svetlost dana kako vreme bude prolazilo.
I u Prištini je obnovljeno dosta, uglavnom manjih kuća. One velike, poput zgrade pošte pored koje smo prošli, još su razvaljene.
Konstatujemo gužvu na ulicama, ali se čudimo da nema parkiranih vozila na kolovozu, što je nekad bilo normalna stvar.
"To je strogo zabranjeno, kazne su rigorozne, a i pauk radi", kaže naš vodič. Primećujemo dosta novih radnji, uređenih izloga sa "novopazarskim", ali i svetski poznatim markicama firmi. Na naše pitanje da li je to zbog mnogo stranaca, vodič nam odgovara da to nije razlog.
"Na
svakog stranca u administraciji dolaze u proseku dva zaposlena lokalca.
Nas u UNMIK-u ima oko četiri hiljade, a ima i trista nevladinih
organizacija iz čitavog sveta u kojima radi po pet stranaca u proseku,
pomnožite i to sa dva pa izračunajte. U KFOR-u je nešto manje lokalaca,
ali ni to nije zanemarljiv broj."
Pitamo za prosečnu platu, ali ne dobijamo odgovor. Kasnije iz drugog izvora saznajemo da se kreće od 700 do 1200 nemačkih maraka.
Sklapajući potom sliku od svih utisaka koje smo poneli, zaključujemo da je na Kosovo ušla ogromna količina novca, što dolaskom stranaca, što od Albanaca iz dijaspore.
Iako nas je tokom vožnje domaćin uveravao da su se "međunacionalni odnosi, bar kad je reč o zaposlenima u UNMIK-u, znatno popravili" i da u zgradi administracije "slobodno možemo govoriti na srpskom", iako smo se i sami uverili da lokalni službenici ponegde to i čine, ipak je na kraju boravka priča o poboljšanju pala u vodu. Pošto je, naime, naš vodič imao nekakav neodložan posao zamolio nas je da ga sačekamo – dva sata! Na našu molbu da nam da drugog vozača koji bi nas vratio do mosta u Mitrovici odgovorio je da je "rizično da nas pusti sa vozačem Albancem, a da Srbina ne može da nađe". Toliko o poverenju stranaca u "lokalce".
Noću, po poznatoj kosovskoj magli gustoj kao testo, vraćamo se u Kosovsku Mitrovicu. Isti francuski oficir na mostu (smena patrole traje 12 sati), kaže da možemo džipom UNMIK-a na severnu stranu. Tamo nas dočekuju "čuvari mosta", Srbi. Nemaju ništa protiv našeg domaćina koga pozivamo na piće u čuveni kafić "Dolče vita", ali ne mogu da garantuju da neki "ljutiti prolaznik neće baciti ciglu u šoferšajbnu UN džipa". Kažu da se atmosfera od jutros "još nije ohladila". Izvinjavamo se vodiču, kaže da razume, dodaje "drugi put".
Dušan Radulović
