Vreme broj 519, 14. decembar 2000.

Za mirovni proces moraju da prođu jedna ili dve generacije. Ići brže bilo bi nenormalno! U redu, prihvatam da budem žrtveni jarac, ali ja ne želim da budem gatara, da proričem sudbinu

U zgradi u kojoj je nekad bila smeštena pokrajinska administracija u Prištini već godinu i po dana smeštena je misija Ujedinjenih nacija. Oko nje podignuta je ograda, u delu gde je parking kontrola je rigorozna, baš kao i na glavnom ulazu. Imamo zakazan intervju sa civilnim administratorom Bernarom Kušnerom, i taj podatak koji govori njegov predstavnik za štampu ostavlja vidljiv utisak na svakoga na koga naiđemo, jer obezbeđenje čine uglavnom ljudi sa Kosova. Nekada hladan i veliki hol u prizemlju sada je pregrađen i na jednoj strani nalazi se kafeterija. Kafa – marka. Pušenje – zabranjeno u čitavoj zgradi. Svraćaju i civilni službenici, ali i ljudi u uniformama KFOR-a koji za pojasom imaju oružje.

Kušnera zatičemo u najvećoj kancelariji. Nameštaj isti kao kad su tu bili ondašnji pokrajinski rukovodioci, stari i masivan, ali sve je "upeglano" i sa dodatkom najnovije tehnologije: kompjuteri, veze... Dočekuje nas srdačno, nudi osveženje, čak dozvoljava i da se puši u njegovoj kancelariji. Tokom razgovora gestikulira, širokim pokretima i upiranjem prstom u sagovornika. Za tih sat i po vremena uverićemo se da vrlo brzo može da promeni raspoloženje, da odgovori sarkastično, pa i da plane, ali i da se vrlo brzo vraća u srdačnost. Nema sumnje da se tokom decenija bavljenja politikom veoma izveštio u komunikaciji sa novinarima.

Ćaskamo dok pripremamo tehniku i želimo najpre da razrešimo misteriju povodom vesti da je podneo ostavku na položaj civilnog administratora Kosova. Tog dana (četvrtak, 7. decembar) danski dnevnik "Politiken" objavio je da će za novog šefa civilne misije UN-a na Kosovu biti imenovan ministar odbrane te zemlje Hans Hekerup. Pitamo Bernara Kušnera da li napušta Kosovo?

"Naravno", odgovara, ali dodaje da ne zna kada. Podseća da ima mandat koji se automatski produžava, pa na to da je uvek govorio kako će ostati do održavanja lokalnih izbora. "Lično mi se ne žuri, ali tačno je da sam prilikom poslednje posete Savetu bezbednosti UN-a rekao generalnom sekretaru da bih da se vratim svojima. Sada je na njemu najpre da prihvati tu moju želju, potom da odredi novu ličnost, i na kraju da se dogovorimo o datumu. Koliko ja znam, dosad ništa od toga nije učinjeno." Slaže se da ima nekoliko kandidata među kojima je i ministar odbrane Danske, ali uz smeh dodaje: "Nemojte se mnogo oslanjati na ono što pišu novine." Ovog puta novine su bile u pravu jer je Kofi Anan krajem sedmice upravo Hakerupa odredio za Kušnerovog naslednika.

VREME: Kada ste došli na Kosovo obećali ste da ćete stvoriti uslove za održavanje lokalnih izbora, i taj posao je obavljen. Jeste li zadovoljni?

KUŠNER: Još nisam obavio posao, još je sve daleko od obavljenog, ali u ovoj fazi napravljen je prvi, veliki korak. Lokalni izbori su prošli bez problema, četvoronedeljna predizborna kampanja je bila dobra i nije bilo nasilja, a na sam dan izbora zabeležen je najniži nivo nasilja na Kosovu. Ali posle toga, nažalost, neki oblici nasilja ponovo su se javili. Iskren da budem, jeste – posao je obavljen. I ne samo to. Pripremali smo se za teškoće u kojima se mogu naći ljudi koji su po prvi put izabrani a ne postavljeni, kako je to bilo ranije. Dakle, najpre da se oni koji su izabrani upoznaju jedni s drugima, a potom da izaberu rukovodstvo u svojim opštinama, nešto poput gradonačelnika. Na naše iznenađenje to je učinjeno mesec dana pre roka koji smo mi postavili. Oni se sada uče demokratiji, naročito pravilima koje moraju da poštuje oni koji su u opoziciji. Ovo je tek početak…

Koristeći izraz "učenje demokratije", vi kao da dajete za pravo nekima koji su po dolasku na Kosovo, posle ulaska trupa KFOR-a konstatovali da su u pokrajini zatekli "usku političku elitu i pretpolitičko društvo"?

To je pomalo pežorativno, to "pretpolitičko društvo". Ali, tačno je da oni nisu naviknuti na demokratiju, na poštovanje reda i zakona, na pravila u odnosima većine i opozicije. Naravno, to je posledica decenija komunističke vlasti i oslanjanja na državu koja rešava njihove probleme. U stvari da, "pretpolitičko" na neki način i nije tako loša definicija, ali sada su na putu ka političkom društvu.

Vratimo se izborima. Srbi na Kosovu na njima nisu učestvovali. Sada kad je sve završeno kako ocenjujete taj njihov potez?

Ja sam im govorio da je neučestvovanje politička greška. Ako žele da ostanu na Kosovu, da budu "Kosovari", onda treba da učestvuju. Ali, prisetite se, neki od Srba na Kosovu su želeli da učestvuju, da se registruju i bili su na listama u nekim opštinama poput Leposavića i drugih. Lideri SPS-a, Miloševićevi ljudi, blokirali su ih, prisilili ih da se povuku, fizički su ih sprečavali da učestvuju na izborima. Samo je nekoliko stotina, možda hiljada Srba na Kosovu bilo spremno da se upusti u demokratsku "igru". Nažalost, to je bilo nemoguće. Za nas je izbor bio lak jer smo znali da, ukoliko želimo da izbore održimo u predviđenom roku, moramo da zaključimo izborne liste na vreme, sa njima ili bez njih. Sada moramo ponovo da pravimo izborne liste za Srbe jer su oni promenili mišljenje. Sada dolaze kod mene jer sam ja imenovao njihove predstavnike u tri opštine na severu Kosova, i ja sam im ponudio održavanje novih lokalnih izbora u tim opštinama. Kada će oni biti održani još ne znam.

Vlada mišljenje da ste svojim postupcima odradili dobar posao Slobodanu Miloševiću, koji vas je koristio kao nekoga na koga može da svali krivicu?

Na određeni način ste u pravu. Pogotovo kad je reč o ljudima ovde, ali to ipak faktički nije tačno. Međunarodna zajednica nije došla ovde da podrži "Kosovare". Da okonča sukobe to da, ali takođe i da se bori protiv Miloševića.

Vaš nedavno iznesen stav da je još rano za pregovore predstavnika Albanaca sa Kosova i jugoslovenskih vlasti tumači se kao podrška Hašimu Tačiju, koji je rekao da niko nema prava da sam, u ime Albanaca sa Kosova pregovara sa Beogradom?

Ne, gospodin Rugova je to prvi rekao.

Postoji razlika. Ibrahim Rugova je upotrebio drukčiju, blažu formulaciju, a osim toga sve se stavlja u kontekst ideje o parlamentarnim izborima na Kosovu koja se vama pripisuje?

Lako je vama da kažete tako nešto. Vama treba žrtveni jarac, i to je u redu, imate ga. Ali, žalim slučaj, reč je samo o rezoluciji 1244 Saveta bezbednosti UN-a. Kako da uspostavimo samoupravu na Kosovu, što jasno piše u rezoluciji – bez izbora!? Dakle, njima trebaju izbori na najvišem nivou. U ovom trenutku su svi, pa i Rugova, koji pripada umerenoj struji, protiv preuranjenih pregovora sa Beogradom. Znači nisam ja taj, već on! Ja sam samo upozorio da ih ne treba požurivati jer će biti ubijeni! Mi apsolutno moramo uzeti u obzir i stepen nasilja koje ovde vlada. Pregovora će biti, naravno da će ih biti, ali kada, to ne znam.

Govorite o parlamentarnim izborima na način koji liči na onu o tome da li je starija kokoška ili jaje. Nije li održavanje tih izbora prejudiciranje rešenja statusa Kosova, a u rezoluciji je to područje u sastavu SRJ?

Nemojte sada da govorite o tome! Još je rano…

Ali, ako imate parlament?

Oni u ovom trenutku nemaju parlament, a da bi se on oformio, potrebni su opšti izbori. Dakle, hajde da ih organizujemo! To je zahtev ovdašnjeg stanovništva, to je i deo mog mandata, prema tome ja moram da sprovedem ono što mi je posao.

Ali to je ipak prejudiciranje statusa?

Da, znam, ali i gospodin Koštunica je vrlo jasno rekao da je rezolucija 1244 pravni osnov za rešenje. Tu se potpuno slažemo, ne samo Koštunica i ja već i ovdašnji albanski i srpski lideri. Ako Savet bezbednosti UN-a usvoji neku novu rezoluciju stvari će se promeniti, ali sada je tako kako je.

Gospodine Kušner, pa situacija je ista kao u vreme održavanja lokalnih izbora: ako budete insistirali da se izbori za parlament Kosova održe što pre, a niste stvorili uslove da se vrati četvrt miliona prognanih Srba?

Oni mogu da glasaju i ako se ne vrate na Kosovo! Ja sam svojevremeno to tražio i od Slobodana Miloševića, pred lokalne izbore. Tražili smo da se popišu svi prognani, ali je to odbijeno. I sada smo spremni na tako nešto kako bi i oni glasali. Problem je jednostavan – da li smo za striktno sprovođenje rezolucije 1244 ili ne. Ako se u tome slažu i međunarodna zajednica i predsednik Koštunica i lideri obe strane na Kosovu, u čemu je onda problem!? Pa za vreme Titovog režima Ustav iz 1974. predviđao je ne samo parlament već i predsednika Kosova! Ja ne znam da li će nam i sada trebati predsednik, ali parlamentarni izbori su deo sprovođenja rezolucije.

Ipak, u ovakvim uslovima mnogi će parlamentarne izbore tumačiti kao prvi korak ka nezavisnom Kosovu?

Nije tačno! To će biti samo prvi znak – ne, prvi znak bili su lokalni izbori, dakle znak stvarne autonomije kakvu predviđa rezolucija. Nemojte me pogrešno razumeti, ali ja nikad nisam rekao ni jednu jedinu reč o nezavisnosti Kosova! Nikad!

Baš nikad i baš nikom?

Nikom! Nikad! Nikad! Ja čvrsto verujem da bi visok stepen autonomije ovde bio fantastičan uspeh.

Ali vašu izjavu na nedavnom skupu u Atini da još nije vreme za pregovore analitičari su tumačili kao podršku bivšem lideru UČK-a Hašimu Tačiju, koji otvoreno zagovara nezavisnost Kosova?

Ne, ja sam samo rekao da je još rano…

Da, ali je to samo ojačalo uverenje onih koji smatraju da ste vi prepreka pregovorima, da sprečavate i neformalne kontakte?

To apsolutno nije tačno! Pa moji saradnici su baš danas u Beogradu! Ja sam samo upozorio na situaciju u kojoj još postoji velika opasnost od političkih ubistava i da nikoga ne treba požurivati…

Znači još je rano i za povratak Srba?

Da, da. Godinu dana nije dovoljno vremena u mirovnom procesu! To je jasno. Pa ja bih bio najsrećniji kada bi bilo moguće ne samo Srbe već sve zajedno okupiti oko stola i reći – OK, rešite svoje probleme mi ćemo vam pomoći. Ali, u ovom trenutku to nije moguće. To je sada veoma rizično i opasno! Sećanje na rat je još sveže, još nisu otvorene mnoge masovne grobnice... Još je isuviše rano. Evo, mislilo se da je pravi trenutak na Bliskom istoku, a pogledajte šta se potom dogodilo! Za mirovni proces moraju da prođu jedna ili dve generacije. Ići brže bilo bi nenormalno! U redu, prihvatam da budem žrtveni jarac, ali ja ne želim da budem gatara, da proričem sudbinu. Ono što znam, a trideset godina se bavim ratovima, jeste da je još rano. Mi najpre moramo obnoviti zemlju, vratiti neke normalne stvari, lične karte na primer... To je proces... Albanci su još uvek veoma zatvoreni ljudi, a i Srbi liče na njih, svi su introvertni, sa posebnom psihologijom, sa porodičnim vezama, vezama u mestu u kome žive ali ne i sa drugima. To je stvarnost, i terbaće vremena da se to promeni. Modernizacija, demokratija, otvaranje prema Evropi – da! Ali, brzinom koja priliči svima njima, a ne da ih neko sa strane na to prisiljava ili požuruje. Jer tako nešto, a to se desilo i na konferenciji u Atini, svakako može da donese više štete nego koristi. Ne možete prisiljavati ljude da se vole! Ali, moramo ih prisiliti da više ne ubijaju jedni druge, a za to treba vremena.

Politički predstavnici Srba sa Kosova smatraju da ne može biti govora o izborima pre nego što se stvore uslovi za povratak prognanih, sloboda kretanja i garancija bezbednosti?

Ja sam ih razumeo i ranije, i još uvek imam razumevanja za takav njihov stav. Njihov glavni argument bili su bezbednosni razlozi. Ne mogu da putuju, nemaju slobodu kretanja i sve to je užasno i tačno! Ali, mi negde moramo započeti proces demokratizacije i čvrsto verujem da i oni moraju to učiniti i da su već u to ubeđeni. Ali to nije lako za jadne Srbe. Mislim, savršeno je tačno da je problem bezbednosti važan i sa humane, i sa moralne, i sa političke tačke gledišta. Ali, tehnički to nije istina…

Čekajte, četrdeset hiljada KFOR-ovih vojnika…

Četrdeset pet hiljada.

UNMIK-ova policija trebalo je da bude mešovita, pa je opet situacija takva kakva je. Srbi se osećaju izdanima, ranije od vlasti u Beogradu, a potom i od međunarodnih snaga koje su im obećale garantovanu bezbednost?

"Izdani" nije baš najbolji izraz.

Možda koristim jake reči...

Ne, u našem razgovoru to nije problem, ali... ja ih (Srbe op. D.R.), razumem. U stvari, da krenemo redom: mešovita policija... idemo ka tome, ali moramo da obučimo ljude i imamo fantastičan uspeh na Policijskoj akademiji u Vučitrnu, gde u grupi od 2005 ima 300 Srba. Ali obuka traži vreme i sada u svakoj grupi koja dolazi na dvomesečnu obuku imamo toliko ili više Srba. OK, to nije dovoljno, ali naš cilj je da do avgusta sledeće godine imamo 5000 policajaca. Znate, u posleratom periodu smo, i ja nikad u svom životu nisam video, a bio sam u mnogim kriznim područjima po svetu, imali tako brz napredak i razvoj administracije, ali ja ih razumem da to nije dovoljno brzo; 45.000 vojnika KFOR-a, 4000 UNMIK policajaca…

I još uvek se otkrivaju skladišta oružja?

To je tačno. Poslednji put tovar oružja otkrila je UNMIK policija, zajedno sa KFOR-om, ali otkrili smo. Mi nemamo iluzije o tome da više nema skrivenog oružja. Ali, radimo...

Tolike hiljade vojnika i policajaca, a i dalje nema bezbednosti. To je upravo ono što mnoge zbunjuje?

To je savršeno tačno, ali ne možete čuvati svakog čoveka pojedinačno. Na našu žalost, mi smo se suočili sa tim saznanjem. Na Kosovu gde ljudi govore različitim jezicima trebaće vremena da se stvori bezbedno okruženje, ali će vam svaki specijalista reći da je nemoguće čuvati svakog čoveka pojedinačno. Čak i u mojoj domovini, ako hoće nekoga da ubiju, to se može. Pa pogledajte šta se dešava u Španiji, Severnoj Irskoj... Ako nekog hoće da ubiju, uspeće, nažalost. Mogu vam pokazati grafikone... Kad smo došli na Kosovo bilo je između 40 i 50 ubistava nedeljno, a sada je između dva i šest.

Ali, zar nije razlog opadanja "etničkog kriminala" to što je u međuvremenu četvrt miliona Srba napustilo Kosovo, a oni što su ostali žive u enklavama?

To je istina. Ako se uzmu u obzir procenti, to je savršeno tačno. Ali, znate, kada sam govorio o ubistvima, više od dve trećine ih je među samim Albancima. Sada je nivo "etničkih ubistava" blizu nule, ponekad jedno ili dva nedeljno. I to je mnogo, ali to je realnost! Nisam je ja stvorio, već je to realnost ovog područja. Da bismo obezbedili red i mir, to podrazumeva i sudstvo koje pokušavamo da oformimo ni iz čega i koje sada funkcioniše tek na nivou sitnih prekršaja. Ali, sada imamo veliko suđenje u Mitrovici...

Šestorici Srba...

Korak po korak to popravljamo, ali je to sporo, i ja to razumem. Narod je zabrinut, ljudi žele da zaštite svoje porodice, i to razumem. Ali, da bi se vratili, ne samo Srbi već i pripadnici drugih manjina koji su izbegli, mi ih želimo ovde, ali moramo ih unapred zaštititi, a to je ono što nije lako. Lako je reći "pošto se oni vrate", ali kada će to biti!?

Jeste li vi uopšte imali ideju kako da stvorite atmosferu za njihov povratak? Jeste li izašli pred njih i rekli – ovo je moja ideja?

Imali smo zajednički komitet sa vladikom Artemijem i Oliverom Ivanovićem, predstavnicima područja i ljudima iz međunarodne zajednice i korak po korak odabirali smo sela jedno za drugim sa idejom da prvo obnovimo kuće, zajedno sa Srbima, da potom sa KFOR-om obezbedimo zonu bezbednosti i da tek tada pozovemo porodice da se vrate. Jer ponuditi porodicama da se odmah vrate bilo bi rizično, a ja nisam želeo da oni previše rizikuju. Naravno da se oni mogu vratiti, već se hiljadu i po vratilo...

Pa ipak, ono što se dešavalo dok ste vi bili na čelu civilne misije rezultiralo je vašom izrazitom nepopularnošću među Srbima. Mislim, niste baš neka Madona...

Nije mi svejedno, patim zbog toga, ali šta da radim. Mislim da to nije zasluženo, i istorija će dati konačni sud.

Dobro, ali pretpostavimo da ste imali priliku da se pojavite na nekom od skupova Srba izbeglih sa Kosova, a takvi mitinzi se s vremena na vreme održavaju u gradovima po Srbiji, šta biste im rekli?

Rekao bih – prestanite da sanjate o prošlosti, prestanite da mešate svoju budućnost sa prošlošću, prestanite da započinjete rečenicu u prezentu a završavate je stvarima od pre trista godina, prestanite da živite u nerealnom srpskom snu. Izvinite, nisam ja za to kriv, ali na Kosovu dve velike zajednice ne žive zajedno, žive jedna pored druge, ali nikad zajedno. To je duga priča o Balkanu. Stvarnost je takva da ukoliko žele da se vrate moraju početi od demokratije, a to je počelo u Srbiji, i otvaranja ljudi. Mora početi od oslobađanja zatvorenika, što je počelo raspravama o zakonu o amnestiji...

Ima hiljadu Srba koji se vode kao nestali?

Da, to je tačno, mislim broj nije tačan, ali ste u pravu. Mnogo je otetih Srba koji su možda i ubijeni...

Gospodin Šefko Alomerović, šef Helsinškog komiteta za ljudska prava u Novom Pazaru, ponudio je dokaze o privatnim zatvorima u kojima su Srbi?

Ne! Nikako! Nema dokaza! Svuda smo istraživali! Bilo je toliko lažnih, lažnih, lažnih vesti o zatvorima u severnoj Albaniji. Mi smo to proveravali, a to nije istina. Ono što je istina, a to je takođe žalosno, jeste da ima hiljade nestalih Albanaca i hiljade nestalih Srba. To je realnost! Svuda je tako, na Bliskom istoku, u Gvatemali, svugde... šta je sa Bosnom? Na sreću, broj poginulih na Kosovu mani je nego u Bosni. Pa na Kipru majke i posle dvadeset i pet godina nose slike svojih najbližih, baš kao i ovde, i pitaju se šta je sa njima! Shvatite realnost. Ja za nju nisam kriv! Međunarodna zajednica je došla ovde da spase stvar ili, bolje rečeno, da poboljša stanje. Ali mi nikako ne snosimo odgovornost... Ko snosi odgovornost za strahovitu mržnju među ljudima!? Ja svakako ne! Mi smo došli ovde jer ste se pobili među sobom. Stepen mržnje koji je ovde vladao bio je najveće iznenađenje za mene kada sam došao na Kosovo.

Na kraju, kako komentarišete činjenicu da vas mnogi smatraju "američkim čovekom"?

Nisam ja ni na strani Amerikanaca niti na strani Francuza! Ja sam na strani demokratije i čitavog života sam bio na strani žrtava. Nema sumnje da su na početku krize na Kosovu žrtve bili Albanci, ali smo po dolasku ovde spoznali da su jedine preostale žrtve u stvari Srbi koji nisu napustili Kosovo. I mi smo se trudili i trudimo se da ih zaštitimo i da toj populaciji obezbedimo ono u čemu još uvek nismo nimalo uspeli, a to je sloboda kretanja i normalan život. Mi to moramo da uradimo, i to ćemo uraditi.

Dušan Radulović

Štampa, i ovdašnja i svetska, piše o kriminalu na Kosovu, običnom, da se tako izrazim, švercu ljudi, kanalima droge?

Teško je promeniti imidž Kosova pre svega zbog strašnih, odvratnih ubistava koja se još uvek dešavaju. Mi smo svesni stvari koje se ovde događaju. Najpre, da vam kažem, mislim da trgovinu drogom u Evropi, ne samo na Kosovu, jednim delom kontrolišu "Kosovari", ne samo oni, ne želim da budem rasista, ali to je dokazano u izveštajima međunarodne policije. Ali njih nema na Kosovu! Pa nisu valjda toliko glupi da svoje kanale organizuju ovde gde ima toliko vojske koja ne može pojedinačno da zaštiti svakog, žao mi je, ali mi smo samo u tri slučaja otkrili male količine hašiša i samo jednom malu količinu heroina! Dakle, ja ne mislim, ne mogu da budem siguran jer nisam specijalista, ali ne mislim da je tačno da droga polazi sa Kosova. Putevi droge vode sa istoka i u to su umešani neki sa Kosova, iz Albanije, možda Srbi ili Francuzi, ali mi na Kosovu ne samo da nismo otkrili puteve droge već ni ozbiljnije količine. Ipak, ja ne mogu da tvrdim da toga nema, ali sa onim čime raspolažemo mi to nismo otkrili. Prostituciju – da. Nažalost, to je jedina oblast u kojoj Albanci i Srbi sarađuju. Nedavno smo uhapsili bandu iz Kosova Polja koja je bila mešovita i koja je držala javnu kuću u kojoj su jadne dame bile zlostavljane. Sada smo tih dvadesetak žena smestili na sigurno mesto gde se oporavljaju i čekaju na repatrijaciju. I carinici su ljudi iz različitih zemalja i ja znam da svi oni nisu anđeli. Ali, sve to nije naša osnovna preokupacija. Nasilje, posebno ono povezano sa ovdašnjom prošlošću, tradicijom, krvnom osvetom, to je ono protiv čega je veoma teško boriti se. Zakon Leke Dukađinija ovde još važi.

Od dolaska međunarodnih snaga i uopšte ljudi iz čitavog sveta procvetala je i korupcija. Umešani su i stranci i bivši pripadnici UCK-a?

To je tačno.

Kako se borite protiv toga?

Borimo se, naravno da se borimo. Posle rata mnogo je ljudi došlo iz planinskih krajeva u gradove kao neka vlast. Pa i u Francuskoj su pripadnici pokreta otpora posle rata prigrabili svu vlast. Mi smo ovde uspeli da ih stavimo pod kontrolu, ne baš sve, ali većinu.

Na Kosovu su i ljudi iz Albanije, granice su otvorene?

To nije tačno, to su bajke, glasine. Došlo ih je nekoliko stotina, možda nekoliko hiljada na čitavom Kosovu. Pa baš zato je važno sve ih popisati, pa oni koji nisu u evidenciji i koji nemaju isprave biće proterani. Što se tiče granice, nije tačno, mi kontrolišemo putne pravce, ali krijumčari znaju puteve kroz planine. Mi imamo mešovite patrole, ali to nije dovoljno. Ranije su švercovali ljude, gorivo, a sada se radi samo o cigaretama. Mi sada oporezujemo sve cigarete i šverc se smanjuje.

prethodni sadržaj naredni