Sećate li se 2 Beka Byka?
Ovih
je dana nova i preduzimljiva Vlada AP Vojvodine rešila da pokrene
inicijativu za pokretanje postupka za izmene i dopune Zakona o službenoj
upotrebi jezika i pisama, tako što će – bar u Vojvodini – biti
ponovo uspostavljena potpuna zakonska ravnopravnost ćiriličnog i latiničnog
pisma. Ovo je u ranijim dekadama prilično dobro funkcionisalo i u "užoj"
Srbiji, a o Vojvodini da i ne govorimo – sve dok se neko nije dosetio da
u ravnopravnosti ima nečeg podmuklo
neravnopravnog ("nisu tu, komšinice, čista posla!"), i da
to mora da je neka zavera usmerena ka rasrbljivanju
vaskolikog srpstva... Tu negde, na toj tački, kao da je i počelo naše
turobno putovanje u Besmisao.
Sećate li se, recimo, one pošasti zvane "Dva veka Vuka"? Bilo je to tamo negde leta gospodnjeg 1986; Srbijom je vilenila sve jača "kosovska frustracija", Slobodan Milošević se polako spremao da odgurne Ivana Stambolića i postane Vožd, a neko se dosetio, gle, kako dolazi jubilej Vuka Karadžića, pa bi bio red da to Srblji nekako svečano & radno obeleže. Rečeno – učinjeno: uskoro nije moglo da se živi od lika brkatog narodnog prosvetitelja i ljubitelja erotske poezije, a slogan 2 Beka Byka nas je (opominjuće, pa čak i, pokazalo se – preteće) gledao sa kutija šibica, upaljača, rizli i kondoma, nežno otpadao sa oznojanih etiketa mineralne vode i piva, strogo odmeravao nivo našeg ćiriličnog patriotizma mršteći se na nas sa panoa na zidovima sve brojnijih Kulturnih i Društvenih Institucija koje su se jedna za drugom pridruživale nastupajućoj Renesansi Našeg Pisma... Tako nešto Srbija nije ranije videla, bar za vakta nekolikih posleratnih generacija; ta "marketinška kampanja" je zapravo implicitno, na jednom "širem društvenom fonu", ciljala daleko dalje od onoga što joj je bila nominalna "tema". Organizovano uterivanje Vuka u glavu bilo je delom velike kampanje "povratka ćirilice" (i vaskolikog "narodnjaštva") koja je prethodnih decenija bila, kao, ugrožena pred hegemonizmom kvarne imperijalističke latinice; sve ovo je, pak, bilo tek "kulturna" priprema za ono što će buknuti vrlo ubrzo, a što će postati poznato kao "događanje naroda". The rest Is History (of shame & crime). Ne sugerišem "teoriju zavere": nije sve ovo moralo biti deo nekakvog masterplana; naprosto, psihotično stanje nacije doseglo je takve dimenzije da su se događaji "prirodno" nizali jedan za drugim, postepeno povećavajući "ulog" jedne histerije. Za koju znamo gde se završila, odnosno u kakve je istorijske nusprostorije povukla celu naciju (i zatim, umalo, povukla vodu za njom).
Pošto je u tim danima Udružena Glupost na naše oči postajala ovaploćena, materijalna sila, nije mnogo vredelo dokazivati kako se u toj pričici bednog nivoa radi tek o tipičnom, za inteligenciju odraslog čoveka uvredljivo banalnom nacionalističkom fantazmu i kako ćirilično pismo nikako nije "ugroženo": naprotiv, bilo je predominantno (dovoljno je reći da su sve dnevne i većina nedeljnih novina i knjiga izlazile na ćirilici, da je ćirilica imala prednost u školama etc.). Ali, sve džaba: orkestrirana "antilatinična histerija" – kao deo jednog mnogo šireg odlepljivanja pobudaljenih miliona Kojima Je Vraćeno Dostojanstvo – već je uzela maha, i ubrzo je pretočena i u zakon, tako da je ćirilica postala zvanično, superiorno, Jedino Pravo, Državno Pismo, a latinica tek nevoljna ispomoć, Nužno Zlo u lokalnim zajednicama gde, eto, živi baš mnogo "nesrba". Dešavalo se, neretko, da vam u kojekavim Nadleštvima vrate obrazac ispunjen gnusnim, nakaznim vatikansko-protestantskim latiničnim slovima, zahtevajući da ga ispunite ponovo, ali u novootkrivenom vizantijsko-pravoslavnom duhu...
Nova vlast u Vojvodini – pretežno "autonomaška", na užas Nelečenih – pokrenula je ovu inicijativu prevashodno zbog brige za ravnopravnost etničkih manjina koje čine oko 40 posto stanovnika Vojvodine. To je razumljivo: svaka prava nacionalistička histerija "ospoljava" se prevashodno različitim formama represije nad manjinama, od onih najgrubljih ("etničko čišćenje") pa do naizgled "svilenih" ali dugoročno takođe pogubnih, kao što je "državno" petljanje u njihov identitet i forme njegovog iskazivanja. No, tvrdim da su u celoj ovoj temeljno idiotskoj stvari oko ćirilice i latinice etničke/jezičke manjine od početka bile tek "kolateralna šteta", a da je prava "ciljna grupa" mozgoispirajućeg poduhvata bila većina, tj. srpsko društvo u celini. Ova je, naime, reaktivna hiperćirilizacija iz poznih osamdesetih nastala kao deo jedne šire "alergijske" reakcije društvenih lumpenslojeva (kojima je, pak, političko-kulturnjačka lumpenelita bila portparol) na proces modernizacije koji je – makar i u "reformkomunističkoj" varijanti – obuzeo srpsko i SFRJ društvo, tada ipak prilično visoko integrisano u "svet", sa lepim izgledima da se u njemu potpuno razbaškari po prirodnom globalnom uginuću komunizma (koje je ubrzo usledilo). Otuda je naprasna zabrinutost srpske malograđanštine zbog zamišljenog "gubitka korenja" bila manifestovanje dezorijentacije i straha, duboka, pomula strepnja pred neizvesnostima "globalne utakmice"; dok su, recimo, Slovenci – ti pederi! – hrlili u "Evropu zdaj", ovde je dominantni diskurs regresirao u pravcu demonstriranja i šepurećeg isticanja infantilno-inadžijskog, "anti-komunikativnog", narcističkog Mi; onog "Mi" kojem Drugi nisu ni potrebni. Sećam se, baš su negde tih godina na železničkoj stanici u Beogradu postavljeni oni – tada "moderni" – displeji koji pokazuju dolaske odlaske vozova; slova su na njima, međutim, bila isključivo ćirilična... Kada se to tako uradi na glavnoj stanici prestonice jedne evropske države, onda to nije ništa drugo nego snažan signal da se na dolazak Stranca više i ne računa. Simbolički značaj ovog čina bilo je nemoguće preceniti. Pre koju godinu sam nabasao na knjigu megatiražnog britansko-američkog putopisca Bila Brajsona, u kojoj ovaj opisuje svoje putešestvije po Istočnoj Evropi s kraja osamdesetih: tamo ima scena kada Brajson, unezveren i Izgubljen U Kosmosu, pokušava da na glavnoj autobuskoj stanici odgonetne ćirilične natpise (putovao je u Sofiju), a zatim i da nađe šalter na kojem neko govori engleski... Šta da vam pričam, umal' da čovek ode za Pljevlja!
Vojvođani su, dakle, rešili da okončaju jednu sramotu – koja je tamo, prirodno, posebno upadala u oči – a da možda ni inicijatori ove akcije ne slute koliku simboličku težinu ima njihov potez. Jer, histerična rećirilizacija svega postojećeg nije bila samo akt nasilja nad Drugim; ona je prevashodno značila egzorciranje Drugog u Nama, preventivno ukidanje šanse jednom društvu da iskorači iz večito perpetuirajuće autoritarnosti i retardirajućeg kolektivizma. Sama ćirilica "kao takva" je u svemu tome, razume se, potpuno nedužna.
Teofil Pančić
