Film: Otvaranje vrata
Rat na prostorima bivše SFRJ definitivno je najeksploatisanija tema u filmskoj industriji devedesetih (uz dinosauruse koji nisu ponovo oživeli i meteore koji nisu pali). Najpre su se filmovi bivše braće susretali na filmskim festivalima još pre rukometaša, košarkaša, fudbalera, vaterpolista... Rame uz rame svoju priču o Vukovaru su pričali Boro Drašković u filmu Vukovar jedna priča (poznat i kao Post restante: Vukovar) i Branko Schmidt (ranije Šmit) u filmu Vukovar se vraća kući. U međuvremenu su kolale kasete koje su imale privlačnost zabranjenog voća. Srđan Dragojević i njegovi filmovi bili su pravi hitovi na zagrebačkoj piratskoj sceni. Jedan hrvatski filmski radnik, reditelj Slobodan Praljak, u međuvremenu, kao general-bojnik došao je glave mostarskom mostu, a hrvatski glumci su imali tezge igrajući "četnike" u ino-produkcijama tipa Mirotvorac ili Dobrodošli u Sarajevo. Na srpskoj strani je za uloge "zenga" bio zadužen Svetozar Cvetković, u pomenutom Vukovaru... Draškovića ili holivudskom Spasitelju Predraga Antonijevića.
Najpre diskretna, stidljiva razmena počela je krajem devedesetih. U Beograd je došao Goran Rušidović sa niskobudžetnim crno-belim filmom Mondo bobo i u Zagreb se vratio sa aurom čoveka koji je probio led i suprugom, našom sugrađankom Aljom Nikitović (trenutno je možete videti u filmu Zemlja istine, ljubavi i slobode). U Zagrebu, u dvorani kinoteke, uz manje ili veće probleme sa viziranjem pasoša prikazani su Tito i ja Gorana Markovića i Bure baruta Gorana Paskaljevića. Desio se i zabavan incident. Titlovane su Dragojevićeve Rane, čime su se uporedo naslađivali i filmadžije i lingvisti.
Ipak godina 2000. otvorila je širom vrata saradnji što verovatno koincidira sa odlaskom vodećih ljudi sa političke scene.
U Zagrebu je produkciono dovršen film Nebeska udica Ljubiše Samardžića, koji je nešto kasnije doživeo i pravu bioskopsku premijeru. Na Festu su prikazani Garsija Dejana Šorka. Da mi je biti morski pas Ognjena Svilačića i Crvena prašina Zrinka Ogreste, koji je kasnije prikazan i u distribuciji. Više pažnje od filmova izazvali su gosti čiji je lajtmotiv bila rečenica "... a vaši filmovi su tako bolji od naših!". Komplimenti su uzvraćeni prilikom premijere Maršala Vinka Brešana u Centru "Sava", gde se publici poklonio i doajen nekada zajedničke pozorišne i filmske scene Brešan stariji, Ivo.
Na Paliću 2000. prikazani su Tri ljubavi Melite Žganjer Snježane Tribuson i Puška za uspavljivanje Hrvoja Hribara, koji je i predsednik gilda hrvatskih filmskih reditelja. Diskretnije, uz sasvim malo medijskog svetla, prikazani su i domoljubivi klasici Četverored Jakova Sedlara (nekadašnjeg reprezentativca Jugoslavije u vaterpolu) i Kada mrtvi zapjevaju Krste Papića. Vremenska distanca je učinila da su se prisutni odlično zabavljali na njihovim projekcijama i takvoj projekciji patriotizma.
Epizoda sa demonstracijama "u čast" predsednika Koštunice u Zagrebu pokazuje da će još biti gusto, ali filmadžije su obradile dobar deo posla za koji platu primaju diplomati, pa je vreme da ovi stvar uzmu u svoje ruke, a filmovi prestanu da budu metafora politike, nego samo dobri ili loši.
Dinko Tucaković
Književnost:
Sporadični eksces
Objavljivanje hrvatskih
pisaca u Beogradu, a ja bih rekao i srpskih u Zagrebu, ima za našu
kulturu više značaj sporadičnog ekscesa a manje slabašnog pokušaja da
se uspostave pokidane niti između dve književnosti za koje se može reći
da su nekada bile međusobno najbliže u Evropi. A taj eksces, ta činjenica
da je za proteklih deset godina u Beogradu objavljeno zanemarljivo malo
knjiga iz savremene hrvatske književnosti nije ništa drugo nego
posledica kulturnog autizma i ksenofobije koja nas, mada to neki ne žele
da čuju, opet na paradoksalan način zbližava sa našim susedima. Koliko
znam, i u Beogradu i u Zagrebu su mnoge stvari iz domena kulturnog života
uglavnom istovetne, bez obzira na to što obe strane tvrdoglavo
insistiraju na različitosti i posebnosti.
Mihajlo
Pantić
Pozorište: Bez nostalgije
Proces obnavljanja srpsko-hrvatskih pozorišnih veza – koji je počeo prošle godine gostovanjem Montažstroja na Bitefu a nastavio se ove gostovanjem Ateljea 212 i CZKD u Hrvatskoj, kao i dolaskom hrvatske predstave Joj, Karmela u Jugoslaviju – sigurno je vrlo značajna pojava. Međutim, on ne bi trebalo da se dešava ni po političkom diktatu, ni po diktatu nostalgičnih osećanja. Sentimenti su, naravno, bitna komponenta u obnovi tih veza, ali ne bi smeli da budu i odlučujuća, jer onda i srpskom i hrvatskom teatru preti vraćanje u jednu lokalnu, zatvorenu i, što je najopasnije – bezbednu priču. Snažne emocije koje izaziva ponovna pojava neke glumačke zvezde iz bivše zemlje i bivšeg života može lako, kao što je to često slučaj kad emocije prevladaju, da zamagli nepristrasnu estetičku procenu. Mislim da je i jednoj i drugoj kulturi trenutno važnije dokazivanje u širem civilizacijskom kontekstu, u kome se, prirodno, stvaraju mnogo nepristrasniji i oštriji kriterijumi vrednovanja umetničkih dometa. Srpsko-hrvatske pozorišne odnose trebalo bi prevashodno da obnavljaju mladi stvaraoci, neopterećeni zajedničkom prošlošću i taj proces bi trebalo da se odvija na zdravim osnovama; na osnovama stvarnog interesa. Taj interes neosporno postoji, čak mislim da je vrlo snažan; on proističe iz zajedničkog jezika i zajedničkog civilizacijskog miljea. Neke vrlo zanimljive pozorišne koprodukcije na ovoj relaciji (taj oblik saradnje je možda i značajniji od gostovanja) već su najavljene.
Ivan Medenica
