Prvi
put je bilo zaista teško. Ali, uprkos strahu od toga kako ću se osećati
dan posle i svesti o tome da se eventualna greška bar u skorije vreme neće
moći ispraviti, odluka je pala. Zažmurila sam, stisnula zube i …
konjski rep koji mi je dosezao do polovine leđa rasuo se po podu
frizerskog salona u koji sam ušla prvi put posle ko zna koliko godina.
Nestalo je u tom trenutku šnalica, gumica, okruglih četki. Zamorno
feniranje sada je postalo usputni posao koji zahteva par minuta vremena.
Večiti neprijatelji – vrućina i vetar – ostali su nemoćni: leti je
postalo dovoljno pokvasiti kosu na svakoj česmi na koju se naiđe, a
vetar, koliko god bio jak, nije uspevao da pokvari ono što je nekada bila
frizura. I važnije od svega, nestalo je rečenica: "Divna ti je
kosa!", "A što ne prestaneš da je vezuješ, priča se da od
vezivanja opada...", "Punđa te čini ozbiljnijom"....
Nestao je, naravno, i večiti argument onih koji želeći da vam daju
kompliment "previđaju" povremeni višak kilograma, povremeni
umor, podočnjake, loše odabranu garderobu i hvataju se za večiti (i ničim
zvanično opravdani) simbol ženstvenosti, lepote, prefinjenosti – dugu
kosu.
Kakve god bile posledice, šišanje je bolelo samo prvi put i samo je
tada imalo vrlo konkretne razloge – želju da se bar malo pobegne od
bajatih simbola i (možda) sopstvene opterećujuće ženstvenosti. Svako
sledeće podrazumevalo je sve manje razmišljanja, straha od konačnog
rezultata i sve više uživanja. Utvrđeno je, naime, da kosa uvek
izraste, a da se svega onoga što odlazak kod frizera može da vam donese
ne bi trebalo odreći. Čak i čekanje na red, od koga na nekim drugim
mestima doživljavate blaže nervne slomove, ovde je zadovoljstvo –
jedino tu možete na miru prelistati sve moguće "ženske
listove" i bez griže savesti ("Čitam ove gluposti, a trebalo
bi da učim"), saznati najnovije tračeve ili "sigurne recepte
za podmlađivanje". Kad se konačno dođe na red, sledi pranje kose
koje se naravno razlikuje od onog kućnog – 'ajde što vas kulturno
pozovu da sednete na stolicu za pranje, ajde što vas pitaju da li je voda
pretopla, 'ajde što paze da vas ne ispolivaju, ali ono što uvek iznova
izaziva iznenađenje jeste masaža glave. Prvo nežno, dok raspoređuju šampon,
a onda jače, ponekad toliko jako da prestane glavobolja (provereno!). Tek
kad vam isperu šampon i obrišu kosu, sledi pogled u ogledalo i povratak
u realnost. A realnost je da je kosa izrasla, da delujete neuredno, da
izgledate krajnje glupo ogrnuti plastikom koja bi trebalo da spreči
rasipanje kose po odeći. I konačno – da mogu da vas unakaze! Naravno,
to pomisle samo oni za koje je šišanje nešto što se mora obaviti.
Za one koji šišanje doživljavaju kao vreme uživanja, to je tek početak
avanture. Jer, kakva god uputstva da date onome ko vas šiša, bićete ošišani
drugačije nego što ste želeli. Ili neće da vam skrate kosu onoliko
koliko ste rekli, ili je skrate previše, ili razdeljak ne bude na željenoj
odgovarajućoj strani. A koliko god to delovalo neprivlačno na
prvi pogled, divno je posle šišanja shvatiti da ste drugačiji nego što
ste bili, odnosno drugačiji nego što ste želeli da budete. U stvari,
ponekad se samovolja onih koji vas šišaju pokaže vrlo poželjnom –
onomad sam ušla u salon iznervirana mnogo više nego što bi trebalo, i
zatražila: "Na ćelavo". Frizer se samo nasmejao i zadržao se
na nivou "robijaški kratko". Time pokazujući da su frizeri
ponekad i psihološki potkovani za svoj posao i da im je jasno da se ženski
svet često šiša iz prkosa, besa, ogorčenosti (što su sve stanja koja
kratko traju i posle kojih neminovno nastupa kajanje zbog nekontrolisanih
postupaka).
U svakom slučaju, avantura je počela: vi ogrnuti plastikom, a frizer
sa spremnim makazama. U tom trenutku najbitnije je opustiti se, pošto
frizer oseća eventualni strah, a strah nije dobar osnov za "jedno
dugo i lepo prijateljstvo". Opušteni, dakle, prepuštate se hladnom
dodiru makaza za grubo skraćivanje, zatim blagom čupkanju onih
namenjenih delikatnijim radnjama, pa golicanju koje pruža mašinica za
potiljačni deo. Oni koji nemaju nikog ko bi ih češkao po glavi posle
radnog dana u tim trenucima bukvalno predu. Bez seksualnih momenata,
naravno – ovo je uživanje samo po sebi! Kad su konačno nestali svi
repići, kad je deo oko ušiju uredno podšišan, kad su šiške ukroćene,
sledi feniranje, konačno oblikovanje i uklanjanje preostalih dlačica.
Sve to praćeno opijajućim mirisima šampona, gelova, lakova i talkova
koji u salonima uvek mirišu drugačije nego na drugim mestima. I sve to
samo kao uvod u još neka zadovoljstva: uživanju u potpuno novom ili bar
izmenjenom imidžu, uživanju u novim laskanjima ("Ovako ti šiške
lepše stoje", "Sad su ti mnogo bolje sredili deo oko ušiju",
"Tek sad ti oči dolaze do izražaja"), uživanju u spoznaji da
vam je neko (pa makar to bio samo frizer koji vas i ne poznaje) konačno
ugađao.
Uživajte i ukoliko niste zadovoljni i ukoliko stalno pipkate potiljak
pitajući se "da nisu možda malo preterali" – kosa će sasvim
sigurno izrasti ponovo pružajući vam tako priliku da se još jednom
promenite. Zahvaljujući šišanju, naravno.
Tamara Skroza
