Vreme broj 520, 20. decembar 2000.

Mada nije definitivno saopšteno ko je kandidat za ministra unutrašnjih poslova Srbije, postoji načelna saglasnost o profilu budućeg ministra policije kao civilu koji je u stanju da razume i reformiše tu službu

Zašto je toliko važno ko će u budućoj vladi Srbije biti ministar policije? Prema onom što je doprlo do javnosti, produžene rasprave vođene su jedino oko tog resora, kandidat DOS-a za premijera Zoran Đinđić od svih važnih ministarskih mesta jedino nije saopštio ko će biti na čelu Ministarstva unutrašnjih poslova. Predsednik Demokratske stranke je u više navrata govorio o "više kandidata" za to mesto  i najavljivao da će "za nekoliko dana" biti saopšteno ime budućeg ministra – ali se to ni do nekoliko dana pred izbore nije dogodilo.

POŽELJAN PROFIL: Neko vreme se pominjalo da bi šef policije mogao biti Dušan Mihajlović, predsednik Nove demokratije, ali je onda odlučeno da on bude potpredsednik Đinđićeve Vlade. Bivši general Momčilo Perišić, predsednik Pokreta za demokratsku Srbiju, bio je zainteresovan za to mesto, kao moguća ličnost pominjao se funkcioner DS-a Čedomir Jovanović, a onda se kao najozbiljniji kandidat – na predlog predsednika SRJ Vojislava Koštunice – pojavio advokat iz Beograda, izvršni direktor Jugoslovenskog komiteta pravnika za ljudska prava Gradimir Nalić.

On se uklopio i u Đinđićevu nedavnu definiciju poželjnog ministra policije: da je pravnik, da nije previše poznat i politički profilisan, neko za koga se ne vezuje partijska aktivnost, već "neko ko će sa pozicija pravne države pristupiti tom mandatu". Nalić je prihvatio kandidaturu, ali ona ipak nije ozvaničena na način kako je to učinjeno sa ostalim članovima buduće Đinđićeve vlade – ako, u skladu sa opštim očekivanjima, DOS pobedi na republičkim izborima 23. decembra.

Ne ulazeći sad u to zašto pojedini političari više vole da ministar policije bude jedna, a drugi druga ličnost – za državu i građane je važno: a) da li u DOS-u postoji politička saglasnost da se služba unutrašnjih poslova u Srbiji korenito reformiše i b)u kom pravcu će budući šef MUP-a usmeravati tu reformu.

PRIRODA SLUŽBE: Posle svih iskustava koje građani imaju sa policijom – posebno u Miloševićevo vreme, ali i ranije – nije potrebno predugo objašnjavati kakva je bila priroda te službe.

Ukratko, policija je u poslednjoj deceniji funkcionisala kao lična paravojna komponenta bezbednosti vlasti, a ne države. Kriminalci – posebno oni većeg kalibra – manje su se bojali te policije od građana koji su u sve većem broju obeležavani kao "unutrašnji neprijatelji". Ta služba je brojala neverovatnih sto ili više hiljada (valjda će se i to jednom saznati) pripadnika – aktivnih, rezervnih, opštinskih, republičkih... Što ih je bilo više, bezbednost je bila gora od one na ulici do one na granici: država se sistematski raspadala, a sigurnost građana bila je maltene nepostojeća.

To i nije nelogično ako se zna da je Milošević punio tu službu mimo svih razumnih kriterijuma – ne da bi štitio državu i građane od stvarnih opasnosti po njenu bezbednost, nego da bi od nje stvorio svoju vojsku. Podsećamo da je Ustav Srbije, pisan dok je SFRJ još postojala, koncipiran kao Ustav zasebne države, te su predsedniku Republike (Miloševiću) data ogromna ovlašćenja – između ostalog – u komandovanju oružanim snagama. U to vreme Milošević nije imao oružane snage, pa je zato policija usmeravana u tom pravcu. U skladu sa brojčanim sastavom, policija je opremana i teškim naoružanjem, i u budžetu Srbije stavka za unutrašnje poslove znatno je prevazilazila izdvajanja za obrazovanje i zdravstvo.

POLUVEKOVNI PROBLEM: Imidž policije kao službe koja nadzire građane i obezbeđuje njihovu bespogovornu lojalnost vlastima, koja prisluškuje telefonske razgovore, otvara pošiljke, preti, bije i maltretira one koji se usuđuju da nešto prozbore protiv predsednika ili nekog njemu bliskog je ovde učvršćivan od 1945. godine.

Problem državne bezbednosti ovde, dakle, postoji više od pola veka, i zato se čini nerešiv. Odatle proizilaze i bojazni od kozmetičkih promena, jer je njena moć uvek bila toliko velika da je mogla zaobići svaki zakon. Kako će se to promeniti, i koliko to zavisi od ministra?

"Teoretski, zna se šta bi trebalo uraditi da se od policije napravi moderna i efikasna služba koja će, u skladu sa njenom definicijom, osiguravati bezbednost zemlje, njenih građana i rukovodstva kako bi se nesmetano mogle odvijati privredne i vanprivredne aktivnosti", rekao je, odgovarajući na pitanje "Vremena", jedan pripadnik Službe. Međutim, tu priču treba smestiti među sledeće koordinate: stanje u državi i društvu, stanje u DOS-u i stanje u bivšoj vlasti. Zato bi bilo bolje da se prvo raspitate da li je DOS načisto s tim šta treba uraditi u policiji, poseduje li koncept reforme policije kao državnog organa i postoji li bar inicijalna saglasnost o takvoj reformi? Da li se pitanja bezbednosti stavljaju na prvo, drugo ili ko zna koje mesto – s obzirom na to da svi kukaju na stanje elementarne bezbednosti, od bezbednosti dece na ulicama do opšte kriminalizacije, pri čemu se sve to dešava u sred nesreće i bede najvećeg broja ljudi?

VELIKO ČEŠLJANJE: Krenimo redom. Za početak bi, očigledno, trebalo prečešljati celokupno policijsko zakonodavstvo – zakone o unutrašnjim poslovima, državnoj bezbednosti, nošenju oružja, kretanju i boravku stranaca, državljanstvu, ličnoj karti, putnim ispravama... Posebno bi trebalo preispitati rešenja koja se odnose na prisluškivanje, kontrolu pošte i druge metode i sredstva koje se u Službi koriste.

Ukoliko se hoće drugačija policija, buduća vlast u Srbiji moraće da preispita zadatke oba resora u MUP-u, dakle javne i državne bezbednosti, pa u skladu s tim njihovu organizaciju, kvantitet, kvalitet i opremljenost. Morala bi konačno, aktom pravne države, da otvori i uništi dosjee "unutrašnjih neprijatelja" i uspostavi sasvim nova pravila vođenja policijskih dosjea.

Prema izvoru iz policije koji traži da mu se ime ne pominje, "reformu treba usmeriti na koncentraciju snaga na bazi decentralizacije", čime bi se obezbedila efikasnost i ukinula dosadašnja mogućnost koncentracije moći na relaciji MUP – predsednik Srbije, odnosno Jugoslavije. Koncept upravljanja svime sa jednog mesta pokazao se katastrofalnim i po unutrašnju i po spoljnu bezbednost.

ZASEBAN DB: Konkretno, potrebno je reorganizovati MUP izdvajanjem državne bezbednosti i kontraobaveštajne službe iz Ministarstva – što je rešenje poznato u mnogim demokratskim i dobro organizovanim državama. U protekloj deceniji je iz Službe otišlo mnogo ljudi, dovođeni su drugi sa manjkom znanja a viškom udvorništva, upleteni su u izborne krađe... Resor državne bezbednosti bi se, dakle, morao brojčano ograničiti i popuniti visokostručnim kadrom kako bi se dobila mala služba verziranih i iskusnih ljudi.

Prema našem izvoru, trebalo bi ukinuti policijsku akademiju i pri akademiji kopnene vojske školovati jednu generaciju od tridesetak ljudi godišnje za oficire policije. Činove bi u državnoj bezbednosti trebalo ukinuti, dok bi u javnoj bezbednosti mogli ostati, s tim da maksimalni čin za aktivnog oficira bude pukovnik. Postojeće generalske činove bi trebalo oduzeti, zbog načina na koji su dodeljivani.

(Drugi sagovornici, međutim, veruju da policijsku akademiju ne treba ukidati, ali da zato činove treba ukinuti i u javnoj i u državnoj bezbednosti, s obzirom na to da je ta praksa nastala u periodu kad je Milošević forsirao policiju na račun vojske, odnosno od policije pravio unutrašnju vojsku).

Miliciju bi, dalje, trebalo postaviti kao javni servis koji brine o ličnoj bezbednosti građana, o kriminalu, o oružju. Razume se, odmah se mora uspostaviti parlamentarna kontrola nad policijom i ministar mora imati jasnu obavezu da redovno izveštava Skupštinu o radu njegovog resora.

Sve će to, naravno, koštati. Sagovornik iz policije kaže da su silna ulaganja u policiju u vreme bivšeg režima po efikasnosti bila ravna, recimo, ulaganju u Sartid.

ŠTA KAŽE DOS: Mada ne postoji javno verifikovani koncept reforme policije u Srbiji, neke ideje o tome cirkulišu u DOS-u.

Prvo, tu službu treba smanjiti na razumnu meru – ali postepeno, bez naglog masovnog otpuštanja, jer bi veći potresi u tako osetljivoj službi bili krajnje nepoželjni po stabilnost države. Drugo, skoro vojne formacije – one koje se u Francuskoj nazivaju žandarmerija, a u Rusiji unutrašnja vojska – treba ili rasformirati, ili postaviti kao deo Vojske, ali u svakom slučaju skloniti iz MUP-a Srbije. Treće, i u relevantnim krugovima u DOS-u misle da od državne bezbednosti i kontraobaveštajne službe treba stvoriti posebnu službu. Četvrto, opštinama treba prepustiti javnu bezbednost nižeg nivoa, a u MUP-u ostaviti borbu protiv kriminala, pogranične poslove, saobraćaj na magistralnim putevima i možda još ponešto. Kažu, zatim, da je neophodno ozbiljno poraditi na obrazovanju pripadnika policije i ukupnoj modernizaciji Službe, uspostaviti civilnu kontrolu nad radom policije i osloboditi službu korupcije.

POLITIČKA SAGLASNOST: Posao je, dakle, veliki. Da bi se obavio, za početak je potrebna politička saglasnost u novoj vlasti. Sagovornici iz DOS-a kažu da u redovima te koalicije postoji spremnost da se policija reformiše, ali nije dogovoreno kojim će se metodama i kojim tempom taj posao raditi.

U krugovima bliskim predsedniku SRJ kažu da Koštunica smatra da reforma policije mora biti ozbiljna i temeljna, da sama promena rukovodstva MUP-a ne bi mnogo značila ako se ne uspostavi civilna kontrola nad tom Službom. Bojazan od čišćenja sekirom umesto metlom je na liniji strahovanja da bi bučne najave hapšenja pripadnika bivšeg režima čim prođe 23. decembar – ako se ostvare – mogle dovesti do sudskih procesa nalik na ono tragikomično suđenje Klintonu i drugim zapadnim vođama zbog NATO bombardovanja koje je organizovano pred septembarske izbore. Izvori u kabinetu predsednika Koštunice kažu da to, naravno, ne znači da će bilo ko iz bivše vlasti biti oslobođen odgovornosti – znači samo da se u pravnoj državi mora pravno postupati.

Mada se u javnosti sticao utisak da u DOS-u postoje ozbiljna sporenja o budućem ministru policije, pouzdani izvori u toj koaliciji kažu da nije bilo većih lomova, odnosno da je postojala načelna saglasnost o profilu budućeg ministra policije kao civilu koji je u stanju da razume i reformiše. Ukratko – da je potreban reformator policije.

Uostalom, razlike koje su se pojavile i po ovom pitanju ne moraju obavezno imati negativan predznak. "Nije loše što među mnoštvom različitih stranaka koje čine novu vlast postoje različiti interesi", kaže za "Vreme" Dragor Hiber, potpredsednik Građanskog saveza Srbije koji se u jednom trenutku pominjao kao kandidat za funkciju ministra policije. "To međusobno zaziranje sprečava nastajanje nečijih realnih ambicija da uzme svu kontrolu u svoje ruke."

Roksanda Ninčić

Odgovarajući na pitanje "Vremena" Gradimir Nalić, kandidat za ministra policije u Vladi Srbije, kaže da dosad nije video da postoji koncept promena u policiji, ali da postoje političke izjave u kom bi pravcu policiju trebalo reformisati.

"Mislim da je osnovno da se MUP kao administrativni organ zakonodavnom reformom uskladi sa Evropskom unijom. Ako mnogo budemo insistirali na svom putu, bojim se da ćemo se opet razići sa Evropom. Mislim da neće biti problem promeniti zakon, odnosno da će politička volja svih u tom pravcu brzo biti iskazana u Parlamentu. Posle toga će, međutim, tako osetljiv sektor morati da doživi potres i u kadrovskom i organizacionom smislu.

MUP treba da bude administrativni organ. Kad je reč o unutrašnjoj organizaciji, promene u državnoj bezbednosti imaju prioritet. Ona mora prestati da bude politička policija i prvi čovek tog resora mora biti promenjen bukvalno prvog dana. Ta služba se mora baviti zaštitom teritorije i državnog suvereniteta, a u radu se mora držati zakona. Dosad ni postojeći loš zakon nisu poštovali. Pravilnici koji su regulisali rad državne bezbednosti dosad su bili državna tajna, tako da je sve nezakonito što su radili bilo daleko od očiju javnosti. To se odnosi na paravojne jedinice, ali i na posebne jedinice, na brigade milicije koje su tukle demonstrante. U njih su ulazili novoregrutovani policajci od 25-30 godina koji su dotad bili bez posla. Nisu uzimani u stalni radni odnos, već su primani na osnovu ugovora, bez obrazovanja i obuke. To im i nije bilo potrebno, jer im je posao bio samo zastrašivanje – i to što veće.

Gde su otišle silne pare koje su davane za policiju? Uglavnom na nezakonite poslove MUP-a, na skupo opremljene pretorijanske garde raznih, čak i nižerangiranih funkcionera. Treba ustanoviti kako su fondovi zloupotrebljavani i to mora biti jedan od prvih poslova novog ministra policije, ko god on bio.

Takođe je potrebno otvoriti rad službe, otvoriti MUP i prema javnosti i prema svetu, kako bi ksenofobija definitivno ostala u vremenima balkanskog špijuna.