Vreme izvesnosti
DOS više ni s kim ne može da podeli odgovornost i optuži bilo
koga za bilo šta osim za zatečeno stanje. Srbija će biti verni odraz
pameti, sposobnosti i čestitosti ovih ljudi, koji mogu da pokupe ogromne
zasluge, ali im nikakav greh neće biti oprošten
Dvadeset trećeg decembra naći ću se u većini, i to po prvi put u životu, a nije da sam se juče rodio. Mirno ću da odem da glasam za sigurne pobednike koji su već na vlasti i ni po čemu se neću razlikovati od svih onih zemljaka koji su to decenijama radili. Nikad im nisam zavideo, niti mi je padalo na um da će mene ovo zadesiti, ali nemam kud nego da to priznam i da vidim šta ću sad.
Ne mogu reći da sam uvek uživao, ali se jesam bio navikao i pomirio s manjinskim položajem, naučio da živim na taj način, ukopao se, namestio, čak i pomalo raskomotio, a onda sam primetio da taj položaj ima svojih prednosti i da postaje sve udobniji. Primetili su to i drugi, manjina je vemenom postajala sve veća, a onda se desilo brojanje i odjednom se otkrilo da na drugoj strani nema više gotovo nikoga, što će se još bolje videti sledeće subote.
Pa, sad ne mogu da kažem da nisam dobio što sam tražio, da mi se ni ovi novi ne sviđaju kao ni oni stari i da ponovo imam iste primedbe. Morao bih biti teška cepidlaka, nepopravljivo zakeralo ili sumnjivi profiter ako ne bih priznao da su ovi novi, ko više ko manje, ipak moji. Ako nešto zabrljaju, to će bogami ići i na moju dušu. Tu odgovornost neću moći da izbegnem i shvatam da bi bila čista podvala ako bih se odmah ogradio i nastavio da se prema ovima držim kao prema onima.
U Miloševićevo vreme nisam se tako osećao i nikad nisam primao odgovornost ni za šta. Znam da mnogo sveta veruje da je on neke od većih svinjarija počinio u ime svih građana ove zemlje i da svako ovde nosi deo krivice, ali slagaću ako kazem da sam se ikad stvarno smatrao krivim. On nije bio moj predsednik i koristio sam priliku da to kažem mnogo puta. Sad mi to više ne bi prolazilo, sad po prvi put živim u svojoj zemlji i gubim svako pravo da se izuzimam, makar ni u čemu ne učestvovao. Ovo, međutim, nije ispovest nego pokušaj objašnjenja nove pozicije "nezavisnog sektora" u kojem primećujem izvesnu inertnost i odbijanje da se prizna promena i izvedu neophodni zaključci. Neki od nas skloni su da kažu da je vlast uvek samo vlast i da su, recimo, mediji uvek dužni da se drže na pristojnom odstojanju. To je i tačno i pogrešno. Da, mediji ne treba nikome da služe, ali promena koja se dogodila nije prosta promena vlasti.
Imali smo razloga da Miloševiću osporavamo ne samo politiku i ratne avanture nego sam legitimitet koji je počivao na svakojakim podvalama, presvlačenjima i lažima koje su mu prolazile pošto je on kontrolisao većinu mehanizama za uterivanje u laž. Sad se dogodilo po prvi put da neko voljom naroda, demokratski, iz opozicije dođe na vlast i više nema sumnje da nas taj stvarno predstavlja. Sad, ko je lud može da bude i za Miloševića ili Šešelja, ali to je stvar običnog opredeljivanja, pošto su demokratska pravila uspostavljena i odsad će svaki izbori biti normalni, uključujući i ove decembarske. To što je DOS sad u tako ogromnoj većini dokazuje ne samo da je prethodni režim bio užasan nego i da se dugo održavao uprkos opozicionoj većini koja nije narasla za dva dana. Zato neko vreme ovde neće biti gotovo nikakve opozicije, što je u demokratiji velika retkost. Istina, sve je u jadnom stanju, ali DOS ima priliku da počne od samog početka, da onako slobodnom rukom nacrta zemlju kakvu hoće i počne da je pravi.
Ne vidim da se sad može nešto krupno pogrešiti, ali u svakom slučaju, DOS više ni s kim ne može da podeli odgovornost i optuži bilo koga za bilo šta osim za zatečeno stanje. Srbija će biti verni odraz pameti, sposobnosti i čestitosti ovih ljudi, koji mogu da pokupe ogromne zasluge, ali im nikakav greh neće biti oprošten. Prvi skandal, prvi slučaj korupcije, prva veća nepravda ili propust da se izvrši pravda teško će ih unazaditi i vrlo brzo potrošiti velike oktobarske nade.
To ne znači da DOS sad mora da vuče samo popularne poteze. Naprotiv, sad je najbolji trenutak da se obavi sve što se mora obaviti, a što se mnogima ne može dopasti. Odmah posle izbora, DOS bi morao da počne da troši vlastitu popularnost na mnogim poljima, od ekonomskih i svih drugih reformi do problema Kosova, Crne Gore ili Haškog suda. Uostalom, ako se dobro obrazloži, ako se vidi da vlast i sama deli sudbinu naroda, ništa od toga i ne mora da ispadne nepopularno. Ali, DOS-u svakako neće biti dovoljno da kaže kako je bolji od prethodnog režima, pošto svi znamo koliko je malo potrebno za to.
Za sada ne vidim većeg razloga da tražim pukotine unutar koalicije i da se opredeljujem između Đinđića i Koštunice, što je pomalo u modi. Ako nemam da kažem ništa važno, radije neću reći ništa. Razlike između te dvojice možda će se produbiti, ali to valja sačekati, a dosad je svako svoju ulogu igrao sasvim uzorno. Uostalom, još su mi suviše sveže uspomene na mnogo veću razliku koju smo pravili između Miloševića i svega ostalog, pa nisam u stanju da uočavam detalje i nijanse.
Ono je bila gruba utakmica u kojoj su bila dozvoljena skoro sva sredstva, a sad je slika mnogo profinjenija, izbor nije sveden na život i smrt, i više se niko ne može rukovoditi samo zdravim razumom i osnovnim moralom. Biće potrebni mnogo precizniji instrumenti da se uoče razlike između dobrog i malo boljeg, a tada više nema razloga za žestoke političke strasti i krupne reči. Vreme uličnih mitinga nepovratno prolazi. Još malo pa ćemo zbilja početi da se bavimo svako svojim poslom. Deca nam neće verovati da smo se nekad onoliko ložili na politiku.
Stojan Cerović
