Čudesni svet Bracike Kertesa
Bracika je već godinama vadio i grebao sa dna
kace, čerupao savezni budžet, potkradao šta je stigao, a sve u ime
Slobodana Miloševića Vanzemaljca i Partije. A onda je došao 5. oktobar,
pa za njim 6. oktobar
"Paja
Patak srpske politike" rešio je da zaćuti posle dvanaest godina –
pred istražnim sudijom. Prekasno: nošen svojim oduševljenjem za
Slobodana Miloševića, Mihalj Kertes je od 1988. do danas ne samo uradio
svašta nego je o svemu tome još i pričao svakome ko je hteo da čuje.
Taj ribokradica iz Bačke Palanke prešao je put od kuvanja fiš-paprikaša
za "drugove iz komiteta" do snabdevanja gotovinom Partije i Službe
milionima maraka, otetih od putnika namernika. Glasan i oduševljen, lutao
je od Bačke do Nikšića i od Iloka do Knina, dizao Srbe na bunu, obećavao
im države, delio oružje, preuzimao ministarstva. Čovečanstvo je delio
na "nas" i "njih": od "njih" je otimao, a
"nama" velikodušno delio. Svoju rodnu Bačku Palanku je
nahranio bananama i zaposlio u carini, tuđe automobile delio je šakom i
kapom, tuđe pare takođe. Za njega nije bilo zakona, samo efikasnosti.
Kad je svemu došao kraj, rešio je da ućuti. Ali tek pošto se požalio
"kako su ljudi bliski nesigurnoj vlasti bili u većoj opasnosti od
onih koji su se protiv te vlasti borili"...
"Sa mesta direktora Savezne uprave carina ide se ili u zatvor ili u ludnicu", izjavio je Mihalj Kertes jula 1996. Odmah se opredelio za ludnicu, ali je zbog nečega prošle nedelje dospeo u zatvor. Opet je zakasnio: septembra 1992. svečano je obećao da "ako Miloševića smaknu sa vlasti, ja ću da idem u šumu, u hajduke". Možda je trebalo odmah 5. oktobra da ode u šumu; u međuvremenu je savladao zanat, a i Miri Marković bi bilo lakše da zna kako u šumi ipak ima partizana.
Taj "poludeli socijalni radnik" (sam o sebi) iz Bačke Palanke (rođen 29. avgusta 1947. od oca Mađara i majke Hrvatice) kasnio je od početka. Njegovi sugrađani kažu da se posle istorijske 8. sednice Kertes "diferencirao" na pogrešnu stranu i da je kasnije bilo muke da se to zataška i zaboravi. U politiku je ušao preko ribljih čorbi i paprikaša koje je rado spremao "drugovima iz komiteta i visokim gostima". Ribe nije falilo: "Ja, recimo, izuzetno volim da ukradem ribu: i mrežom i sačmom (i dinamitom; pr. autora)... Volim da maznem", objašnjavao je svoju jedinu manu u jednom intervjuu aprila 1990. Tako je došao i do Opštinskog komiteta SK-a Bačke Palanke.
Karijera ga je zaista krenula tek oktobra 1988, tokom "jogurt revolucije" u Vojvodini - na jednom mitingu izgovara rečenicu koja će ga daleko odvesti: "Zašto se vi kao Srbi plašite Srbije, kad se ja kao Mađar ne plašim?" Nije se, jadan, ni toga sam setio: to mu je na cedulju bio napisao Jovo Radoš, tadašnji aktivista... Kertes je bez prestanka mitingašio, sve do pada vojvođanskog rukovodstva u jesen 1988. Posle je pričao kako je bio tako važan da su mu nudili još 1987. godine "petosoban stan u Beogradu, samo da postane izvršni sekretar CK umesto Lončara", ali on nije pristao. Značaj "jogurt revolucije" objasnio je ovako: "Oktobarski događaji 1988. u Vojvodini i Crnoj Gori otvorili su put narodima Istočne Evrope".
Dok se okrenuo postao je član tadašnjeg Predsedništva SR Srbije, zadužen za žalbe i predstavke i od milošte nazvan "ministar za narod". Udvorički novinari objavili su šta je narod pisao svom ministru: "Vratili ste očima sjaj, rečima smisao; vratili ste nam nadu!", i u tom pravcu. Pričao je, pričao i pričao... "Nosim kravatu samo zbog Ivice Račana, da nas ne mešaju." "Ne čini mi se da Tuđman predstavlja neku posebnu snagu." Slobodan Milošević je, međutim, nešto drugo: "Drugi nemaju vođu i to im smeta... On je vanzemaljac." Geostrateške analize su mu bile kreativne: sve se to radi "u ime šest vekova jedinstvenog rukovodstva Srbije"; "Ako i ostanemo sami, ipak ćemo biti srednjeevropska zemlja... Ko neće da živi s nama – ne mora." Vojislava Šešelja optužio je da je "od svojih poslodavaca iz Amerike dobio 750.000 dolara, a 180.000 potrošio na kuću u Batajnici; verujem da će ga četnička emigracija likvidirati zbog toga". Novembra 1990. objavio je da "smo na pragu novog investicionog ciklusa". Nije mu uvek bilo lako: tokom kampanje za prve višestranačke izbore, septembra 1990. u Ćupriji morao je da beži od pet-šest stotina opozicionara koje je iznervirao na nekom skupu. Za narodnog poslanika u Skupštini Srbije izabran je 1990. u Grockoj, od svih mesta; opozicija je tvrdila da je bilo krađe glasova, ali ništa nije dokazano.
Njegovi talenti dolaze do izražaja 1991, kada se povlači iz javnog opticaja i postaje "ministar za naoružavanje naroda", to jest Miloševićev poverljivi čovek za organizovanje, snabdevanje i podbunjivanje Srba van Srbije. Uz Radovana Stojičića Badžu, Franka Simatovića i ostale operativce SDB-a detaširane za taj posao, Mihalj Kertes putuje po Hrvatskoj i po Hercegovini i deli prvo trofejno (iz Drugog svetskog rata), a zatim i moderno oružje. Za Bracikom je ostao trag od "Thompsona" i "Špagina" od Iloka do Trebinja, od Tenje do Karina, kažu Srbi izbeglice. Polovinom jula meseca 1991. daje u Nikšiću svoju istorijsku izjavu: "Ovde ćemo napraviti veliku srpsku državu sa granicom na levoj obali Neretve i sa glavnim gradom Dubrovnikom." Tada (i nadalje) sarađuje sa Branom Crnčevićem i to nežno prijateljstvo potrajaće do danas. Bracika i Brana, kažu komšije s Banovog Brda, viđani su kako pijani puze uz stepenice, a za Crnčevića se spremala posebna hrana u današnjoj carinskoj marini u starom zimovniku na Savi.
Kad
je sve to obavio, Mihalj Kertes, po prirodi stvari, kvalifikovao se za
pomoćnika saveznog ministra unutrašnjih poslova u vladi Milana Panića,
pokojnog Pavla Bulatovića. Za svog mandata Bracika je uspeo da preda
Savezni MUP u ruke MUP-a Srbije, u skandaloznoj akciji oktobra 1992, kada
su policajci prešli ulicu Kneza Miloša i oteli kompletnu arhivu – u
kojoj ima jako zanimljivih dosijea od 1944. pa do 1990. U tom svom
svojstvu Kertes je uspeo da napravi skandal i u Londonu, prilikom posete
tadašnjeg predsednika SRJ Dobrice Ćosića i premijera Milana Panića.
Naime, tokom razgovora iza zatvorenih vrata sa premijerom Mejdžorom, u
sobu je ušao jedan gospodin iz MI-5 (britanske službe bezbednosti) i
rekao da mu je neprijatno, ali mora da upita prisutne ima li ko na sebi bežični
prislušni uređaj, jer da su kolege uhvatile direktan prenos sastanka.
Onda je Vladislav Jovanović, tada ministar spoljnih poslova, pocrveneo i
predao službeniku uređaj, za koji je tvrdio da ga je Kertes naterao da
ga ponese. Kertes je – navodno – sedeo u obližnjem hotelu sa
prijemnikom i slušao šta se divani, jer da Milošević nije verovao toj
delegaciji. Milan Panić je pobesneo i oterao Kertesa prvim avionom natrag
za Beograd.
Kertes je, međutim, politički nadživeo i Panića i Ćosića.
Ako je Braciku Kertesa ikad krenulo, bilo je to 4. maja 1994. kada je postavljen za direktora Savezne uprave carina. Reč je o drugoj godini sankcija iz maja 1992, kada je carina bila ključna služba u državi – i kada se već uveliko otima, mulja i švercuje. Uskoro direktor Kertes uvodi "stimulaciju" za carinike: dopušta im da za sebe oduzmu boks cigareta i flašu viskija nedeljno. Tada se hvali: "Svake noći lično obilazim granične prelaze." Već septembra 1994. Kertes u Kragujevcu formuliše svoju državno-pravnu teoriju: "Ne interesuje me da li je to po zakonu ili ne, važno je da donosi korist." Tokom jedne polemike u Skupštini Srbije on će pojasniti stvar: "Ja ipak odgovaram saveznoj vladi, ali vi ste me delegirali i vaš sam kadar i dok god sam tamo, ne brinite, biće para za državu koliko treba."
Da bi se "para koliko treba" obezbedilo, valjalo je prvo "uvesti red" u Saveznu upravu carina – pre svega u kadrovskom smislu. Uskoro je dotadašnji školovani i profesionalni sastav SUC ustupio mesto pouzdanim ljudima iz Bačke Palanke, najurenim policajcima i udbašima i Bracikinim brojnim prijateljima. Sve ih je primio lično, na "dođi" i u redu je, bez konkursa i sitničarenja. Tako su uniformu carine obukli: radnici obezbeđenja (portiri) koji su postajali savetnici, kelneri, trgovci, semenkari, muzikanti... Odmah su bili raspoređeni na "liniju", tj. granični prelaz, gde se najlakše krade i najviše... Kad je otpuštao, na rešenjima je svojom rukom pisao: "Isterati iz službe!", "Napolje!", "Surovo kazniti!", "Premestiti u carinarnicu Dimitrovgrad da čisti lišće u krugu!", "Prebaciti u Niš na najgore mesto!" Nikakva prava iz radnog odnosa, nikakva sindikalna prava nisu postojala. Disciplinski postupci vodili su se tek ako se neki carinik prevari i očerupa nekoga ko je pod Kertesovom zaštitom ili neku uglednu ličnost. Mnogo ljudi je primio u službu, ali ih je mnogo i najurio; carina je bila jedna od protočnijih državnih službi, ali i centar prave moći: "Gde sam ja – tu je vlast", kako je to Bracika objasnio jula 1998. Vlast je izvirala iz novca, a u propaloj državi najviše je para u švercu.
Otimačina je tako uvedena kao svrha postojanja carine, a carinici su bili "stimulisani"; kako bi inače neko sa 3500 dinara plate za tri meseca rada "na liniji" stekao kafić i "Golf 3"? Prva linija pljačke je na graničnom prelazu, gde putuju sirotinja raja i "bizmismeni": udarena je norma po smeni i računalo se na toliko i toliko po putniku i autobusu. Torba "krmača" je donosila 200 maraka reketa; ko se buni, ocarine ga sa mnogo više – ili oduzmu. U zemlji gde je privreda mrtva, a repromaterijal i potrošna roba stižu švercom, to je bila najpropulzivnija industrija. Bracika Kertes je tako došao dotle da odlučuje o uvozu vitalnih repromaterijala, kao što je čelični lim, oko čega je bilo skandala i svađa. Akcizna roba – nafta, derivati, cigarete i alkoholna pića – bila je posebno slatka, jer je reč o kontroli nad monopolima. Zna se za slučaj jednog beogradskog direktora hotela, koji je investirao u cigarete pozajmljenim novcem, pa ga je Kertes "prešao", oteo šlepere i izvezao ih u Republiku Srpsku; pod pritiskom nezgodnih poverilaca, zlosrećni direktor se na kraju ustrelio.
Najslađe pare bile su one stranih državljana i domaćih poslovnih ljudi koje su jedni i drugi nosili preko granice, jer nije bilo platnog prometa. Metod je bio sledeći: putnici nisu upozoreni da pri ulasku u zemlju prijave devize, pa im pri izlasku oduzmu; ili samo oduzmu, daju potvrdu, ali potvrda ne vredi u kasnijem postupku, jer druge dve kopije nisu poslane Saveznoj deviznoj inspekciji i Saveznoj upravi carina. Kertes je naredio da Uprava ne odgovara na službene dopise Savezne devizne inspekcije i oštećenih. Po zakonu, međutim, oštećena stranka ima pravo na prekršajni postupak (koji pokreće Savezna devizna inspekcija, pred Saveznim većem za prekršaje) u kom slučaju mu novac biva vraćen pošto plati prekršajnu kaznu u određenom procentu od sume sa kojom ga je carina uhvatila (5-15 odsto). Carini na pamet nije padalo da zaplenjeni novac uplati u trezor Narodne banke Jugoslavije – kako zakon nalaže – jer je Bracika tako naredio. Oštećeni su tražili pomoć preko suda i diplomatskih predstavništava, čime je savezna vlada u više navrata dovođena u veoma neprijatan položaj. Ali, kako kaže jedan od radnika SUC-a: "Kertes je dao nalog da se tako radi i niko nije smeo drugačije..." Oduzete pare završavale su u sefu Mihalja Kertesa, njima je on raspolagao po nahođenju – i dogovoru sa drugovima.
Mlađan
Dinkić kaže da mu je posle 6. oktobra predato dva miliona maraka u
gotovom, nađenih u sefu Bracike Kertesa... Jednom domaćem poslovnom čoveku
tako je oduzeto 130.000 maraka; kad je počeo da se tužaka oko toga, došla
su mu dva radnika državne bezbednosti na vrata i objasnili mu da je to
"dao srpskom narodu u Bosni" i je l' jasno? Takva otimačina
bila je najizraženija između 1995. i 1998. Sam Kertes hvalio se kako iz
godine u godinu "premašuje plan" sa barem 104 odsto. Jednom
prilikom, kažu zaposleni u Upravi, rekao je Lazaru Šarcu, svom
poverljivom saradniku, da do večeri stvori milion maraka u kešu; Šarac
je obišao granične prelaze i uveče "stvorio" pare. Tako je
Bracika razmazio i saveznu vlast i svoje drugove: novembra 1999. javno se
požalio kako "nam je savezna vlada razrezala onoliko prihoda koliko
joj para treba..." "Do januara 2000. ostvarićemo jedva 75-80
odsto od toga... A i šverc cigareta je na izdisaju."
Nisu se samo carina i država bogatili na švercu: povlašćeni trgovci i šverceri mogli su – u dogovoru sa Bracikom, naravno – da uvezu šta hoće bez carine i ostalih dažbina. Carinici i očevici pričaju da su konvoji šlepera sa cigaretama i cisterni sa naftom i derivatima noću prelazili granice bez ikakve kontrole. Po pisanju "Intervjua" iz juna 1997, mađarska carina izradila je analizu iz koje proizlazi da Savezna uprava carina namerno propušta da ocarini pola robe koja se uvozi u Jugoslaviju. Ima tri kategorije šlepera: oni koji ulaze regularno, oni koji su vlasništvo velikih firmi ulaze brzo i bez mnogo formalnosti i plaćaju upadljivo manje carine i ostalo, i oni koji ne plaćaju ništa, nema ih u evidenciji i "preleću preko granice". Kome je ta roba išla dade se pretpostaviti; još ne znamo kako je kuća "Politika" imala povlašćeni položaj u maloprodaji stranih cigareta, na primer... Kertes se mesecima svađao sa Duvanskom industrijom iz Niša, optužujući je za mahinacije, pa je na kraju i Smiljko Kostić, direktor DIN-a, dopao zatvora, ali ostaje činejnica da je najveći deo švercovanih cigareta na crnom tržištu bio stranog porekla.
Posebna su priča bescarinske prodavnice, "fri-šopovi". Jedan primer: u jednom trenutku Mihalj Kertes izdaje naredbu da se u roku od 24 sata sravni sa zemljom (doslovno tako!) najluksuzniji "fri-šop" na graničnom prelazu Preševo (jedan od najprometnijih prelaza, gde padaju najveće pare); radnja je imala sve dozvole. Niko nije verovao da će to biti učinjeno, ali došli su buldožeri i uništili objekat i svu robu u njemu: televizori su pucali, a viski je tekao potocima... Kertes je lično helikopterom došao da proveri je li njegova naredba izvršena. Na istom mestu je u rekordnom roku izgrađen novi "fri-šop" – u vlasništvu firme "Interspeed" Vlade Kovačevića Trefa i, kažu, Marka Miloševića (od oca Slobodana i majke Mire). Vlasnik prethodno srušenog objekta bio je Dušan Zabunović, koji je 6. oktobra sa naoružanim ljudima upao i preuzeo Saveznu upravu carina od zgranutog Mihalja Kertesa; ko bi mu zamerio... Monopol na "fri-šopove" bio je slatka lova i bio je bratski podeljen između funkcionerske dece i zaslužnih građana. Neki su kupovali robu, a neke je Bracika Kertes snabdevao zaplenjenom robom.
Pitanje motornih vozila drugo je važno poglavlje u karijeri Mihalja Kertesa kao direktora Savezne uprave carina. I tu je postojao modus operandi: carina zapleni ukradeno ili sumnjivo vozilo (što skuplje – to sumnjivije); onda Bracika izda nalog svom kumu i najbližem saradniku Josipu Rajdi: "Dati neko dobro malo auto Banetu Ivkoviću za FONAS" i tako dalje. Na taj način Bracika je snabdeo motornim vozilima mnoge; reč je o stotinama skupih automobila koji su jednostavno bili poklonjeni stubovima i osloncima režima, od ministara do episkopa SPC-a. Na spisku samo dela poklonjenih vozila pominju se i: predsednik suda u Valjevu Nikolić A., dr Jovan Striković, Dragan vozač, Goran Matić, Žika Đorđević, Toma Nikolić, Brana Crnčević, Milanović – RTS, Jovan Krkobabić, Slobodan Grahovac, Lazar Šarac (poslednja dvojica Bracini su bliski saradnici), Gorica Gajević, Vladan Kutlešić, Miloš Aleksić, Frenki (valjda Franko Simatović), Radovan Pankov, Jagoš Purić, Nedeljko Šipovac, Dragan Radević ("Dnevnik", Novi Sad), neki Đinđić (nema krštenog imena, ali je "Pežo 306", registarski broj BG-442-425), "direktor" (sam sebi poklonio bar dva vozila), Milorad Babović, "dekan" itd. Navodno je reč o ukupno 10.800 motornih vozila, pa vi vidite. Neka od tih vozila oduzeta su uz punu svest da je reč o kradenim kolima čija krađa je prijavljena, ali vlasnici nisu o tome bili obavešteni. Istini za volju, to se radilo i pre Bracike: "Vreme" je 1993. pisalo o slučaju kada je ukradeno vozilo ambasade Indonezije nađeno na parkingu savezne skupštine, pa je ispalo da je u vozni park saveznih organa došlo iz Savezne uprave carina, oko čega je ispao diplomatski skandal. Uostalom, veliko je pitanje koliko od tih vozila sme da pređe granicu; zna se za slučajeve kada su policajci u Mađarskoj i Austriji ljubazno molili putnike u vozilima koja su dobili od Bracike Kertesa da nastave peške, jer su vozila sporna.
Prvi ozbiljni neuspeh Mihalja Kertesa bio je kada je Crna Gora odbila da ga sluša. Taj sukob tinjao je već neko vreme, da bi kulminirao početkom 1999, kada je crnogorska vlada glatko odbila da primi 76 carinika koje je Bracika prekomandovao tamo. Time je Crna Gora praktično preuzela granične prelaze na svojoj teritoriji od Savezne uprave carina. Sukob vodi poreklo od Kertesovog prepada na Auto-moto savez Jugoslavije 1995; tada je predsednik AMSJ bio Milo Đukanović, a generalni sekretar Vukašin Maraš. Uskoro je Savezna uprava carina bila sasvim istisnuta sa teritorije Crne Gore, a carinski prihodi sa crnogorskih prelaza skrenuti u kasu te republike.
Sve to vreme Bracikina se zvezda penjala: postao je počasni građanin više gradova, uključujući i svoju Bačku Palanku u koju su se slivale zaplenjene banane i automobili; dobio je čak i jednu oktobarsku nagradu tamo. Postajao je sve arogantniji u Upravi: otpuštao je s posla za samo jedan prek pogled ("šta me gledaš tako, pička ti materina, uzmi radnu knjižicu i marš napolje!"). Znao je – istini za volju – da bude i velikodušan, pa da nekoj nesrećnoj ženi u Upravi pokloni stan. A stanove je delio šakom i kapom, tuđe, naravno, jednom svojom rečju. Podelio je za svog vakta na stotine stanova, sve sam, ne pitajući nikog. Momak od 19 godina, sin gen. Nebojše Pavkovića, tako je primljen u redovni radni odnos kao pripravnik u carinarnici Pančevo, pa je premešten na aerodrom Beograd i dobio stan na Banovom brdu posle nekoliko dana. Neki bivši diplomata zaposlio se u Upravi, postao pomoćnik Mihalja Kertesa i posle desetak dana mu je kupljen stan. Umeo je Bracika da za Novu godinu obeća 100 stanova i 100 kredita i da ih do maja meseca i dodeli...
Voleo
je oružje: u leto 1991. slika se u Iloku sa automatom "Heckler und
Koch MP-5SD" sa prigušivačem; H.u.K. je ostao njegovo omiljeno oružje.
Imao je punu kuću oružja, od čega se komšiluk prepadao. Nije
preterivanje reći da je bio drugi čovek u državi – posle prvog čoveka.
Rade Marković mu se pred svima snishodljivo klanjao izlazeći iz Savezne
uprave carina, kažu zaposleni. Njih dvojica – kao i Jovica Stanišić
pre Markovića – družili su se na brodovima na reci. Onda je Bracika
dao sagraditi carinsku marinu u starom zimovniku na levoj obali Save, sa
sve luksuznim apartmanima, "Ktitorovim" nameštajem i svim mogućim
kućnim aparatima (čije poreklo nije teško naslutiti). Servirke u
restoranu te marine dobijale su otkaz za jednu fleku na stolnjaku; kada
Gorici Gajević nije bio poslužen pomfrit nego pire, kuvar (koji je bio
legenda) otpušten je. Objekat je strogo čuvan, a služi i sidrenju
carinske flote od nekoliko skupih velikih brodova, od kojih su neki i
naoružani. Pecaroši su se žalili da se Bracika sa društvom leti često
vozio Savom i Dunavom tako brzo da im je prevrtao čamce. Uobičajena tura
bila je Beograd – Slankamen i natrag, a išla su po tri brza glisera sa
jakim obezbeđenjem.
Zadužio je mnoge; vladika Irinej Bulović zahvalio mu je sledećim rečima: "Dragi naš Braco, ti si za ovaj hram učinio više nego svi mi zajedno...". Ne zna je li za sebe uzeo više ili mnogo više nego ostali; ne deluje kao čovek kome je stalo do lične dobiti – koliko se za sada vidi.
Njegova je sudbina donekle tragična; podseća na one proneveraše iz "Zlatnog teleta" koji kradu, vide da će propasti, ali im neki lopovski đavo ne da mira, pa kradu i dalje i sve su tužniji i sve im manje prija bančenje. Tako se i Bracika pred hapšenje žali: "Kad je država preko mene otkrila moguće kapije novca, moja je ostavka postala nemoguća... Uvek su tražili još: za vojsku, za policiju, za socijalni mir, za Hilandar..." Priznao je da je finansirao septembarsku izbornu kampanju SPS dajući gotovinu u torbama Urošu Šuvakoviću; za ostavku je zaista bilo kasno. Bracika je već godinama vadio i grebao sa dna kace, čerupao savezni budžet, potkradao šta je stigao, a sve u ime Slobodana Miloševića Vanzemaljca i Partije.
A onda je došao 5. oktobar, pa za njim 6. oktobar. Umesto da ode u šumu u hajduke i "do poslednje kapi mađarske krvi" brani Vanzemaljca, Bracika je u svojoj kancelariji dočekao interventnu ekipu DOS-a na čelu sa Dušanom Zabunovićem i podrškom ljudi kapetana Dragana. Ne zna se da li je nađena famozna crna tašna od koje se nikada nije odvajao, ali je nađeno mnogo papira, od kojih neki u rezancima, ispod uređaja za uništavanje dokumenata. Bracika je priznao – džentlmenski – da ga nisu tukli tom prilikom. Ne zna se ni da li su "oslobodioci" neke papire odneli... Posle intervjua "Nedeljnom telegrafu" od 6. decembra, Kriminalistička policija MUP-a Srbije privela je Bracu na duži informativni razgovor u nastavcima, koji se pretvorio u zadržavanje, pa u privođenje dežurnom istražnom sudiji, sa krivičnom prijavom, gde mu je određen pritvor od mesec dana – za početak. Zanimljivo je da se ni Bracika Kertes, ni njegov advokat Predrag Milovančević nisu setili jednog detalja: da je Bracika narodni poslanik i ima imunitet; izgleda da su obojica na to zaboravili, a istražni sudija nije dužan da ih na to podseća. Kažu da mu je pozlilo, da mu je skočio šećer i da se loše oseća. Za sada okrivljenog Kertesa terete za zloupotrebu službenog položaja, od čega je država oštećena za nekih četiri miliona maraka i 40 miliona dinara; pored toga postoji i osnovana sumnja za krivično delo protivzakonite naplate i isplate, tako što je tokom ove godine naložio protivzakonitu naplatu dažbina u iznosu od 2,8 miliona maraka i 31 milion dinara. Očigledno je da je državi bilo opasno ponestalo gotovine ove godine.
Miloš Vasić, Jovan Dulović i Davor Konjikušić
