Kako držati Koštunicu za reč (a ne ostati praznih šaka)
Slušaoci
Radija B92 svakodnevno slušaju, u najavnom džinglu Dnevnika, kako
predsednik SRJ Vojislav Koštunica "daje reč" da ga "vlast
neće promeniti"... Dosta zgodna stvar, taj džingl: služi kao
svakodnevni podsetnik slušaocima na jedno važno obećanje najvišeg državnog
službenika, a i samog g. Koštunicu opominje da u ovom slučaju ne može
da računa na blagotvorno dejstvo
zaborava... No, kad pogledaš, ima u tom obećanju nečeg
"utopijskog", neprirodnog, nepromišljenog: svako novo iskustvo
nužno menja čoveka, u ovom ili
onom pravcu. Naravno, ono što je govornik hteo da kaže je da ga vlast neće
pokvariti, da se neće prozliti
i prokrasti kao njegovi autoritarni prethodnici. Hoće li to doista
biti tako ili ne, ne zavisi samo od ličnih osobina državnika, nego i od
"sistemskih pretpostavki": odavno je poznato da "svaka
vlast kvari, a apsolutna vlast kvari apsolutno".
U ovom smislu, imam neprijatnu dužnost da izvestim javnost kako je g.
predsednik počeo da upražnjava jedan običaj koji se savršeno uklapa u
one loše tradicije ovdašnjeg "državnikovanja": ne umejući,
valjda, da odoli raznima koji ga vuku za rukav da svojim prisustvom
"uveliča" ovaj ili onaj skup, i da pri tome prozbori neku o
temi sa dotičnim skupom neposredno povezanoj, Koštunica je poslednjih
dana nanizao nekoliko bisera tipičnog političarskog
praznoslovlja, te orgije
banalnosti kakvom nas razni važni likovi u ovoj zemlji masiraju otkad
znamo za sebe (a i za nju). Lično me je neprijatno žacnula lakoća i
elegancija s kojima Koštunica izvodi te svoje tačke, preteći da postane
još jedan u nizu majstora opštih
mesta, dilera i distributera Prazne Slame. No, sve to, opet ne bi
zasluživalo toliko pažnje – prigodničarsko
praznoslovlje je danas globalna pojava, sastavni deo jednog
mediokritetskog duha vremena i
njemu primerenog šlifa – da
nekim svojim frazama Koštunica ne potpomaže perpetuiranje u lošu
beskonačnost kojekakvih (para)mitova, legendi i zabluda koje su nas
uvalile u ovo po čemu se godinama valjamo.
Predsednik svetski originalne federacije između države Srbije i
partije SNP nedavno je, valjda kao počasni gost, prisustvovao jednom
velikom romskom skupu; ovo je veoma lep gest, jer predsednik treba da pokaže
brigu prema manjinama, a naročito onoj najzapostavljenijoj i
najpotcenjenijoj, duboko "autsajderskoj"; hoteći da nekako
naglasi neku, odnekud, posebnu
bliskost između Srba i Roma – kao da obična, normalna međuljudska
bliskost odjednom nije dovoljna? – Koštunica je, u autentičnom
"kusturičinskom" maniru, konstatovao kako su Srbima i Romima
"zajednički sevap, inat i patos"... i štošta drugo, u tom
stilu. E sad, šta bi ovo uopšte imalo da znači, osim da je V. K. hteo
da odobrovolji domaćine i da kaže nešto "prigodno i lepo",
ama nije znao šta? Otkud i otkad to narodi imaju osobine (zajedničke ili obaškaste, sad svejedno)? I zašto baš
sevap – bar da je ćevap, pa
ajde de – i ostalo, i zašto baš Srbi i Romi? Zašto ne Litvanci i Tadžici?
Zulukaferi i Gagauzi? Šta je ovo ako ne proizvoljno,
"benigno-rasističko" naklapanje i jedno praznorečivo
svekoješta? Pamtim da se rahmetli Nikola Koljević, pred rat, na sličan
način udvarao bosanskim Muslimanima koji su, reče šekspirolog, baš
nekako po osnovu "sevdaha, sevapa i merhametluka" srodni Srbima,
a različiti od Hrvata (tada ih je još vabilo u "krnju
Jugoslaviju"). Valjda ih nije dovoljno dobro uverio, pa su ih poslali
na prevaspitavanje u Manjaču i Srebrenicu. Ne kažem, daleko bilo, da Koštunica
sprema nešto slično; samo apelujem da se – zar je to tako mnogo, bre?!
– konačno prekine s pripisivanjem
osobina etničkim (i ostalim "rodnim", neizabranim) kolektivitetima,
jer ta vrsta praznoslovlja nikada nije u potpunosti benigna, čak ni kada
naizgled "afirmativno" zvuči. Na stranu to što Koštunica
ovakvim (đuture) definisanjem ovdašnjih ljudi podilazi jednom
"imperijalizmu mašte" (po Vesni Golsvordi) koja
"balkanskog čoveka" – kao evropskog
Drugog – vidi kao po definiciji nezrelo, neodgovorno, hirovito čeljade
koje slabo odgovara za svoje postupke. Pa mu treba odrediti tutora, da ne
zabrlja.
Neki dan pre svog sevap-ćevap istupa, g. Koštunica je svečano
otvorio međunarodnu konferenciju "Mediji za demokratsku
Evropu", izrekavši pri tom nekoliko svojih neobično neinspirativnih
misli glede uloge i položaja medija u savremenom društvu. Avaj, bolje da
nije: da je ćutao, ostali bismo spokojno uskraćeni za saznanje da
predsednik srpsko-esenpeovske federacije smatra kako "mediji mogu
biti dobri i nezavisni samo ako su i finansijski samostalni, a da bi bili
takvi oni ne smeju biti ni na državnim ni na stranim jaslama". Ovu
misao, da je za medije idealno kada mogu da se u potpunosti
samofinansiraju, moguće je – po njenom smelom otkrivalačkom naboju –
uporediti, recimo, s konstatacijama kako je "bolje biti zdrav nego
bolestan", ili kako je "bolje dobiti premiju na lutriji nego
slomiti nogu". Ma šta mi napriča! Problem s ovim iskazom jeste to
što je istovremeno banalan u svojoj
prvoloptaškoj "istinitosti" i – u datim okolnostima –
savršeno netačan! Ako, naime, primenimo Koštuničin recept na aktuelne
srpske prilike, doći ćemo do turobnog otkrića da su najnezavisniji, te
otud i najbolji srpski mediji TV Pink i TV Palma; njima, naime,
definitivno ne trebaju ni "državne" ni "strane" pare,
jer para imaju sasvim dovoljno, a imaju ih zato što je prostaštvo
najbolji finansijer, jer je tako masovno (što je, da se razumemo,
globalni fenomen)! Dakle, ništa državna "Politika" (ili državni-javni
BBC, uostalom), ništa nezavisno "Vreme" (ili "Le
Monde", ili "The Guardian") – Željkovi nogatajući
puleni su prava stvar! Svakako, Koštunica nije baš to želeo da kaže;
ali, to je rekao samo što toga nije svestan. Kada jedna utopijska
situacija postane uputstvo za praktično delovanje, nužno se dođe u
blizinu ili zločina – videti gornji slučaj – ili banalnosti i kiča.
Naime, na tržištu koje je em malo i skučeno, em siromašno, em, da
prostite, slabo pismeno, samo fascinantno neznanje može misliti da će "tržište regulisati
sve". Odnosno, može i tako, ali tada će sve, baš sve, biti Pink i
Palma – samo će se različito zvati. Ovdašnjim medijima će još dugo,
procesom tranzicije, biti nasušno potrebna svakovrsna pomoć i države, i
domaćih i stranih fondacija, i investicije stranog kapitala – ali
"kvalitetnog", onog koji se medijima bavi i kod kuće, a ne
kojekakvih perača novca. U onim
državama u tranziciji koje su to prepustile stihiji bilo je radikalnog uprostačenja
i varvarizacije medija, a šteta će se sanirati još decenijama. Slično
se zbilo i s pozorištem, filmom, izdavaštvom etc. Koštunica time očigledno
nije zamarao glavu, a verovatno nije ni trebalo: on je samo hteo da kaže
nešto i otvori jedan skup. Sve što mu je trebalo je malo samokontrole,
malo snage volje da ne podlegne jednom višedecenijskom maniru
praznoslovlja. Jer, ne zaboravite, čovek nam je svima Dao Reč!
Teofil Pančić
