Vreme broj 520, 20. decembar 2000.

"Imao sam sreće da moj prethodnik bude predstavnik Jugoslovenske levice, pa sam nasledio veoma lepo sređen kabinet, kožne garniture, zidove u drvetu, dobar muzički stub, televizor. Bolje upućeni tvrde da su se raskošni prostori podrazumevali kad su predstavnici JUL-a u pitanju. Uz kabinet su, naravno, išli i službenici julovske provenijencije" 

Sada je već izvesno da će, ukoliko na subotnjim republičkim izborima pobedi DOS, novi ministar prosvete u vladi Srbije biti dr Gaša Knežević, profesor Pravnog fakulteta Beogradskog univerziteta. U protekla dva meseca vodio je u međupartijski podeljenoj administraciji i "usitnjenom" sektoru prosvete više i visoko školstvo i, kako sam kaže, osim lepo uređenog kabineta, sve ostalo je bilo poprilično neprijatno: "Imao sam sreće da moj prethodnik bude predstavnik Jugoslovenske levice, pa sam nasledio veoma lepo sređen kabinet, kožne garniture, zidove u drvetu, dobar muzički stub, televizor. Bolje upućeni tvrde da su se lepi i raskošni prostori podrazumevali kad su predstavnici JUL-a u pitanju. Uz kabinet su, naravno, išli i službenici julovske provenijencije. Osećao sam se u početku nelagodno, a pojavio se i problem pomanjkanja poverenja. Niko sa posla nije otpušten, a veća kadrovska pomeranja ostavljena su za posle izbora."

Van zgrade u Nemanjinoj 22-24 (sedištu republičke administracije) na Beogradskom univerzitetu stvari stoje nešto drugačije: siromaštvo visokog školstva doseglo je dno, a nezadovoljstvo zaposlenih – primenom pogubnog Zakona o univerzitetu kojim je, uzgred budi rečeno, najmanje 200 istaknutih profesora i saradnika proterano sa beogradskih fakulteta, a univerzitet izbačen iz članstva Evropske rektorske konferencije – gotovo je onemogućilo normalno funkcionisanje nastave. Na ispolitizovanom univerzitetu sve je bilo podređeno pripadnosti SPS-u, JUL-u i radikalima. Partijsko članstvo podrazumevalo je rukovodeća mesta, napredovanje i sticanje akademskih titula preko reda.

"VREME": Šta se danas događa na univerzitetu?

KNEŽEVIĆ: Univerzitet još egzistira u dvovlašću starih i novih struktura. Ipak, polako se stvari dovode u red, a dosta se promenila i atmosfera. Ljudi su nekako živnuli posle promena i prethodnog perioda u kome je bilo samo pitanje vremena kada ćemo svi mi biti otpušteni. Otpušteni i oterani nastavnici vraćaju se na matične fakultete, a telohranitelja i obezbeđenja više nema. Poslednjih godina je, da tako kažem, promenjena krvna slika univerziteta. U poslednje dve posebno: režim je intenzivno po partijskoj pripadnosti dovodio nov kadar, dajući zvanja mimo ustaljene procedure. Bila su im puna usta depolitizacije, ali su to shvatili kao uvođenje jednopartijskog sitema na univerzitet, što je podrazumevalo i progon svakog drugačijeg mišljenja. Umesto profesionalizma, visokim školstvom dominirala je politika. I to je nesreća. Ukoliko želimo normalan univerzitet, onda na njemu nema mesta za politiku.

S obzirom na to da je partijska pripadnost značila automatski i univerzitetska napredovanja, da li razmišljate o preispitivanju stečenih titula i zvanja?

Naravno, to je neophodno. Svi koji su na univerzitet došli po političkoj liniji a ne ispunjavaju zakonske uslove za radno mesto na kome se trenutno nalaze moraće da odu. Prema mom saznanju, ima ih dosta na mom Pravnom fakultetu, na Medicinskom, na Političkim naukama, na Filološkom fakultetu. Na Medicinskom fakultetu su već preduzeti prvi koraci da se to sredi. Prvo imate prijem pripravnika, dovođenih više po partijskim nego po stručnim sposobnostima. Postojale su stroge regule za njihov prijem: visoka prosečna ocena, znanje jezika i sposobnost za naučno-pedagoški rad. Dešavalo se da su primani mladi ljudi slabijeg proseka u odnosu na druge kandidate ukoliko su pripadali određenoj političkoj strukturi. Drugi problem je brzo napredovanje u viša zvanja. Ranije se i tu znao red, koji je garantovao stabilnost univerziteta. Na Pravnom fakultetu, na primer, sin Vlajka Stoiljkovića, ministra policije, napredovao je iz zvanja u zvanje u jednom mandatu. To se nikad nije radilo na Pravnom fakultetu. I ne bih imao ništa protiv da su tu šansu imali i ostali kandidati. Ali nisu. Bilo je i opstrukcija. Dr Marija Draškić, vanredni profesor na porodičnom pravu, samo zato što partijski nije pripadala vladajućoj nomenklaturi, uprkos dvema objavljenim knjigama, nije mogla u više zvanje. Oni koji su odlučivali o tome čak su uspeli da nađu članove komisije koji su napisali da koleginica Draškić nije zaslužila redovnu profesuru. To su nedopustive stvari. I to nije univerzitet. Ili, na fakultete su dovođeni ljudi bez prosvetnog i pedagoškog iskustva. To je slučaj koji se vezuje za prof. dr Milovana Bojića na Medicinskom fakultetu. To je i slučaj gospodina dr Vojislava Šešelja na Pravnom fakultetu.

Početkom ove godine, vi ste po dolasku gospodina Šešelja napustili Pravni fakultet. Vratili ste se nedavno, a on je još na fakultetu?

Da. Moja želja je bila da me moj fakultet primi nazad ne kao ministra nego kao profesora, i zbog toga sam pristao na njihov poziv, i na još jedan kompromis. Tačno je da je gospodin Šešelj i dalje na fakultetu. Da li će on tu biti i dalje, odlučiće njegove kvalifikacije. Ideja je da za sve tzv. sporne slučajeve fakulteti formiraju komisije od uglednih nastavnika koje bi prošle kroz te knjige prijema i otpuštanja s posla i kroz konkurse kako bi se identifikovali sporni slučajevi. U novi zakon o visokom školstvu, čija je priprema u toku, unele bi se prelazne i završne odredbe za rešavanje statusa takvih slučajeva. Svi drugi načini rešavanja bez zakonskog osnova bili bi opasni.

Resorno ministarstvo je dekretom postavljalo dekane, mimo želje i odluke kolektiva. Ko će ubuduće to raditi?

Prema novom Zakonu, prve ljude fakulteta biraće sami kolektivi. Još nije rešena dilema da li će ministar ubuduće samo deklarativno verifikovati taj izbor. To se već radi na univerzitetu, posle 5. oktobra. Odlukama zaposlenih na fakultetima su izabrani novi dekani ili je potvrđen ostanak dosadašnjih.

Stiče se utisak da su smene u privredi, bar što se vlade tiče, išle lagodnije nego na univerzitetu i zdravstvu. Zašto prelazna vlada ne želi na dnevni red da stavi verifikaciju izbora dekana i direktora bolnica?

Problem je prelazna vlada u kojoj većinu čini SPS, a oni jednostavno ne žele to da stave na dnevni red. Opstrukcija tih ljudi je apsolutna. Čak je gospodin Milomir Minić dozvolio sebi, na početku rada prelazne vlade, i jednu nesmotrenost, rekavši da smatra da neće biti kadrovskih problema, osim u obrazovanju. Oni su se već tada plašili da ne iskoristim mogućnosti koje mi kao ministru otvara sada važeći zakon o univerzitetu, i ne utičem na smenu rektora i dekana. Ja sam predlog koji je stigao sa fakulteta predao u vladu, i oni tamo stoje već mesec dana. Ali je nemoguća zvanična verifikacija. Nadam se da će to biti urađeno odmah posle ove subote 23. decembra. Ovakvo ponašanje samo govori koliko je bivšem režimu stalo da do kraja ima uticaj na obrazovanje.

Zašto?

Tu je budućnost, i SPS to s pravom smatra jako važnim segmentom društva. Oni bi sad najviše voleli da dete od sedam godina može da uzme SPS knjižicu i da celog života razmišlja na njihov način. Naravno, i na sreću, to je nemoguće.

Za sada su u prilici samo da opstruiraju, kao što ustalom rade i sa svim stvarima koje vode normalnom životu.

Susreće li se nova v.d. univerzitetska i fakultetska vlast sa opstrukcijama na fakultetima?

Na Veterinarskom fakultetu, zahvaljujući bivšem dekanu, koji sebe i dalje smatra funkcionerom fakulteta, zaposleni nisu primili plate puna dva meseca, iako je za to vreme obavljeno pet isplata na univerzitetu. Čovek je imao deponovan potpis u Privrednom sudu i nije dozvolio nikome da podigne novac, po cenu da bez plata ostanu dva meseca. Bilo je još takvih slučajeva. Mogao bih reći da univerziteti, s obzirom na okolnosti, ipak funkcionišu.

Izuzetak je Univerzitet u Prištini o kome – raseljenom po Blacu, Leposaviću, Kraljevu i Mitrovici – nemam dovoljno pravih informacija. Čini mi se da ta stvar ipak ne funkcioniše. Primam iz tih redova veliki broj denuncijacija, anonimnih ili poluanonimnih pisama zaposlenih u kojima jedni druge optužuju.

Čini mi se da je situacija tragična, čak sam obavešten i o krivičnoj prijavi za silovanje. Tamo se dešavaju najgore stvari, kao što je prodaja ispita.

To nije specifičnost samo Prištinskog univerziteta?

Nažalost. Imao sam iluzije u pogledu dostojanstva i poštenja profesora. Sada ih više nemam, i ta saznanja su nešto najgore što mi se dogodilo dolaskom na ovu funkciju. Ali to je moj lični problem. Te stvari ćemo sankcionisati, a povećanjem plata pokušaćemo da utičemo na pojedince da zaborave taj dosadašnji nečasni izvor primanja.

Prema onome što se može čuti u javnosti, nova vlada DOS-a, ako dobije izbore, ima nameru da objedini obrazovanje u jedno ministarstvo. Da li se i ovoga puta razmišlja o reformi celokupnog obrazovnog sistema?

Naravno, a o čemu ćete drugom kad smo po zatečenom stanju u obrazovanju, grubo govoreći, na početku ovog veka. Većina nas ima decu u osnovnim, srednjim školama ili na fakultetima, i svakodnevno se kao roditelji sudaramo, kao sa zidom, sa problemom obrazovanja. Mnogi moji prijatelji sate provode držeći časove sopstvenoj deci, završavajući sa njima i osnovnu školu. Deca se neselektivno zasipaju gradivom. Nesporno je, naravno, da nešto od toga mora biti zapamćeno. Dete, ne znajući šta je najvažnije, pamti sve, što znači da ne pamti ništa. Mislim, takođe, da je broj predmeta u osnovnoj školi nedopustivo veliki, i moglo bi se razmišljati o uvođenju fakultativnih predmeta u višim razredima osnovne škole. Time bi se deci dala mogućnost da biraju dodatno obrazovanje prema željama i sklonostima. Naravno, univerzitet čekaju reforme u skladu sa evropskim.

Učitelji, nastavnici i profesori danas imaju sve manje volje da valjano obavljaju i osnovni posao. Kako mislite da će imati snage i želje da reformišu školstvo?

Uslovi u kojima danas rade ljudi u obrazovanju tragični su, pogotovu ekonomski. Njihove plate se kreću od 50 DEM, koliko dobija učitelj, do 103 DEM, koliko prima profesor univerziteta. To je i razlog negativne selekcije u prosveti. Iskreno se nadam da će se stvari promeniti, kao i naš odnos prema tome.

Problem postavljanja univerziteta na noge jeste i mentalni problem. Mora se raščistiti da studenti nisu na univerzitetu zbog profesora, nego da je obrnuto; mora se shvatiti potreba za spajanjem sa Evropom, kao i činjenica da je cilj univerziteta znanje koje se može primeniti. Ti procesi su, nažalost, dugotrajni.

Branka Kaljević

Javnost je ovih dana preokupirana i podeljena oko ideje o uvođenju veronauke u škole. Kao budući ministar sigurno ste uključeni u tu stvar?

Mi smo laička država i da bi se veronauka uvela u škole potrebno je menjati naše ustavno i zakonsko uređenje. Mi smo i multikonfesionalna zemlja pa, ako se i odlučimo za uvođenje veronauke, onda bi ona morala pokrivati bar tri osnovne religije na ovim prostorima: pravoslavnu, katoličku i muslimansku. Naravno da bi protestanti mogli reći "a šta je sa nama". I to bi bilo legitimno pitanje. Treći problem je u koncipiranju predmeta. Ako bi on bio više istorija religije, to bi bilo apsolutno prihvatljivo, jer je to pitanje kulture. Ako ne, onda bi veronauka mogla biti samo izborni predmet. Znam da je gospodin Koštunica prvi potegao to pitanje. Veoma poštujem njegov odnos prema crkvi i stav da se ova zemlja mora vratiti vrednostima, među kojima je i crkva. Međutim, sve se zakomplikovalo kada je ministar vera otišao tri koraka dalje od Koštunice i proglasio to gotovom stvari, a crkva to svesrdno prihvatila. Sve se mora vratiti na početak.

prethodni sadržaj naredni