Vreme broj 520, 20. decembar 2000.

Duhovna klackalica između megalomanije i osećaja bezvrednosti upravo i jeste problem naše kulture. Deo tog problema leži u desetogodišnjem sistematskom sluđivanju kome su čitava kultura, njeni potrošači, ali i stvaraoci, bili izloženi

"Mi smo egzotizam, mi smo politički skandal, mi smo, u najboljem slučaju, lepe uspomene sa Marne i savest starih poilus d'Orient i članova pokreta otpora. Mi smo, uz to, još i lepi sunčevi zalasci na jadranskoj obali, blaga turistička sećanja na lepe i spokojne sunčeve zalaske na Jadranu... uspomene zalivene šljivovicom. I to je sve. I mi jedva da smo deo evropske kulture... Politika, to da! Turizam, takođe! Slivovitz (u nemačkoj ortografiji), i to svakako! Ali ko će, dođavola, da traži književnost u toj zemlji! I ko bi bio u stanju da se razabere u tim njihovim nacionalističkim govnarijama i u svim tim jezicima i dijalektima tako bliskim a tako različnim (kažu), u svim tim religijama i regijama!", pisao je pre dvadeset godina Danilo Kiš o evropskoj prisutnosti kulture jedne balkanske države od 22 miliona stanovnika, koja se u međuvremenu raspala po svim svojim šavovima, i koja je osim šljivovice kolektivnoj svesti Evrope u amanet još ostavila upečatljivu sliku poslednjeg evropskog rata XX veka u svoj njegovoj bestijalnosti, besmislenosti, mizeriji i grozoti. Naposletku, izgleda da je opšta tendencija da ova slika bude okačena oko vrata jednom beznačajnom ("Uspon beznačajnosti") bankarskom činovniku, i zajedno sa njim bude puštena u kloaku kraja veka.

KRIV JE PEDRO: Danas, kada je voda povučena a poklopac samo što nije spušten, ostavićemo se za sada zapitanosti nad ovim ne tako retkim istorijskim fenomenom prebacivanja istorijske krivice na Pedra, već ćemo pitati šta je trenutno sa prisutnošću aktuelne srpske kulture u zapadnom svetu.

Posle svega što nam se desilo, da li je vreme da se podvuče crta i da se slika koju negujemo o sopstvenom planetarnom značaju temeljno preispita i oslobodi megalomanije i mitomanije koja izvesno nije izum isključivo prethodnog režima, pitali smo Vladimira Pištala, pisca koji trenutno živi i radi u Americi. "Moju generaciju su strašno mnogo lagali, počev od jugoslovenske najrazruđenije obale do nadaleko poznate jugoslovenske kulture. Nekakav ruski patrijarh je svojevremeno rekao da laž ubija dušu. Megalomanija u kojoj smo odrasli duboko je nezdrava. Lično mislim da je za stvaraoca dobro da ima visoke ciljeve, ali je tragično ako te ciljeve smatra unapred ostvarenim. Kad naš mlad čovek ode na zapad pa otkrije da sve nije onako kako su mu kod kuće govorili, on onda ima tendenciju da padne u drugu krajnost pa da počne da govori o potpunoj bezvrednosti ili nepostojanju kulture iz koje dolazi. Duhovna klackalica između megalomanije i osećaja bezvrednosti upravo i jeste problem naše kulture. Deo tog problema leži u desetogodišnjem (a na volju vam je da taj rok i znatno produžite) sistematskom sluđivanju kome su čitava kultura, njeni potrošači, ali i stvaraoci, bili izloženi."

Problem i pitanje koje se logično nameće jeste pitanje nacionalnog identiteta i politički kontekst koji nas za zapad dominatno određuje, protiv čega se još Kiš i bunio u eseju citiranom s početka teksta. "Politička situacija jedne zemlje i percepcija njene kulture nužno su blisko vezane", kaže Pištalo. "Zamislite pisca koji je pre petnaest godina dolazio iz Argentine. Prvo što bi ga u inostranstvu upitali je: 'A vi sigurno pišete kako tamo kod vas ljudi nestaju bez traga?' Ako bi argentinski pisac odgovorio da on o tome ne piše, upitali bi ga: 'A zašto ne pišete?' I kod nas su ljudi nestajali. Strašne stvari su se dešavale na našim prostorima u zadnjih deset godina. Čovek se ne može praviti da je superioran u odnosu na sopstveni problem koji nije ni oslovio. Ne možemo se praviti da naš problem nije naš problem i da mi nismo mi. Onaj ko odbija da se suoči sa sopstvenim problemom odbija da se suoči sa sopstvenim identitetom. A bez identiteta nema ni uspeha."

POJEDINAČNI SLUČAJEVI: Iako su obaveštenoj zapadnoj kulturnoj javnosti poznata imena Andrića, Pavića, Kiša, Tišme, Paskaljevića, Kusturice, Bregovića, Biljane Srbljanović, to samo po sebi ne znači da je ovdašnji kulturni prostor važan činilac na kulturnoj mapi Evrope, baš kao ni druge tzv. male kulture i mali jezici.

Milutin Petrović, koji je nedavno na manhajmskom festivalu za svoj film Zemlja istine, ljubavi i slobode dobio nagradu "Rajner Verner Fasbinder", skreće pažnju da bez obzira na uspeh njegovog filma retroaktivno pravljenje slike o srpskoj kulturi od činjenice da je njegov film dobio nagradu jeste kontraproduktivno za mišljenje o samome sebi. Svaka ozbiljna zemlja, od Velike Britanije do Čilea i Irana, imala je u Manhajmu u svojim festivalskim ekipama desetine ljudi iz sveta filma koji su radili na promociji svojih nacionalnih kinematografija i kultura, dok su nas zastupala dva čoveka, od kojih je jedan bio autor filma. "Ti si na festivalu mogao da vidiš da postoji slika o češkoj, belgijskoj kulturi ili veoma jaka slika o iranskom ili tajvanskom filmu npr., a što se tiče slike o Srbima to je bio pojedinačan slučaj – pojavio se neki čovek sa čudnim filmom."

KUSTURICA LAND: Fama da se ceo svet bavi nama i da je bogzna kako oduševljen demokratskim promenama u Srbiji naprosto nije tačna, kaže Petrović: "Kada sam kretao za Manhajm, mesec dana posle onih događanja 5. oktobra, pravili smo viceve da je dovoljno da si iz Srbije, da nemaš dve leve noge i da se samo pojaviš na izboru za Mis sveta – bićeš sigurno jedna od dve pratilje. Mislio sam da će kad se pojavim tamo svi skočiti na mene sa onim: 'Jao Koštunica, demokratija...' Ali ljudi koje sam sretao na festivalu, koji su izuzetno obrazovani i obavešteni za zapadni svet, imali su svi do jednog sledeću rečenicu: "Kako je sad kod vas posle ovoga što se desilo? Ovaj novi, kako se ono zvaše, K...", onda ja kažem – "Koštunica", a oni će tada: "E, taj! Je li on O.K.?". To je njihova slika o nama. A zahvaljujući svemu što se dešavalo poslednjih godina slava imena našeg naroda je slična onoj koju imaju Kozaci, Zului ili Huni npr., a ona teško da ima veze sa kulturom. Ono što je njima srpska kultura, to je sledeća rečenica: "So, you came from Kusturica land." U inostranstvu je slika kulture Srbije priča o Bregoviću i Kusturici, što je za mene lično tragedija. Za mene su srpska kultura "Free your mind" Otporu i Radiju B92, džinglovi Srđana Anđelića, Eyesburn, a sebe vidim kao nekoga ko ima direktan intelektualni i emotivni link sa ljudima kao što su Vorhol, Bouvi ili Lu Rid, a nikako sa svetom Bregovića i Kusturice", kaže Milutin Petrović.

S druge strane, Goran Bregović je definitivno napravio veliki uspeh napolju, a ovde je, kao i tokom cele svoje karijere istovremeno voljen i omražen. Nedavno je na pitanje da li se slika o nama promenila posle političkih promena odgovorio: "Stvari se mijenjaju, naravno. Ta puštena slika o nama nije mogla dugo da stoji. Moglo se na osnovu te slike misliti da ovdje samo idu ljudi okolo i kolju jedni druge, ali naravno da to nije tako jednostavno kao i nigdje drugdje na svijetu. I ovdje postoje ljudi koji pišu, komponuju, glume, slikaju. U sklopu svoje generalne znatiželje svijet je znatiželjan da otkrije i na ovome mjestu stvari koje su otkrivene svuda u svijetu. U tu neku opštu znatiželju spadam i ja. Osim toga, ovo što ja radim su refleksije jedne male muzičke kulture u kojoj onaj ko je znatiželjan može pronaći nešto... U tom smislu ja sam veoma lokalan tip. Ja sam vaš mali lokalni kompozitor."

NEINFORMISANOST: Vule Žurić, pisac koji je uključen u projekat asocijacije Arči koja ima za cilj predstavljanje italijanskoj kulturnoj javnosti književnost bivšeg jugoslovenskog prostora u okviru kojeg upravo treba da se u Italiji pojavi prevod romana Prisluškivanje Zorana Ćirića, kaže da je srpski kulturni prostor za Italijane misterija. "Oni sve nas ex-Jugoslovene nazivaju Slovenima, i u to njihovo Slavo ulaze i Srbi i Hrvati i Slovenci. Postoji opšta neinformisanost o ovom prostoru, zato što se u medijima daju trenutne informacije o pojedinačnim događajima bez čak ni najosnovnijeg konteksta u kojem su se oni desili. Tako da, iako uvijek postoje oni koji žele nešto da saznaju, do informacija se teško stiže. Dobronamerni ljudi naravno pretpostavljaju da nešto kao kultura ovdje postoji, ali sa naše strane nema nikakvog organizovanog nastupa niti pristupa komercijalnom tržištu koji je neophodan, da bi se oni sa tim upoznali", kaže Vule Žurić i zaključuje da je ono što je preko potrebno je da se promeni odnos države prema kulturi, da se uspostave širi kontakti, da se angažuju ljudi koji znaju jezike i da se osmisli organizovani nastup, dakle sve ono što je propustila da uradi prethodna vlast u poslednjih 50 godina. Sa svim tim mi bismo mogli vrlo brzo da se, bar u ovom smislu, približimo i predstavimo Evropi.

Nebojša Grujičić

Jedno od siročadi ovdašnje kulturne scene je strip, po kojem smo, naročito u oblasti autorskog stripa, svetski poznati i priznati. Proboji naših autora na svetsku strip scenu bili su pojedinačni, ali kako se to sve češće dešavalo najvažniji list za teoriju stripa The comics journal je u nekoliko navrata veoma afirmativno pisao o srpskoj strip sceni. Saša Rakezić (Aleksandar Zograf) jedan je od naših najpriznatijih strip autora u svetu, kada je autorski strip u pitanju. Za "Vreme" on kaže da je poseban uspeh domaćih autora u tome što smo stripom uspeli da ostvarimo nešto što je aktuelno na svetskoj sceni, i da budemo prihvaćeni kao takvi. Dakle, ne u smislu da se kopiraju dostignuća stranih autora, već da se ostvari autentičan pristup i kvalitet. "Srpski strip je svetska stvar, koje ovdašnji ljudi nisu svesni. Sigurno je da je svih ovih godina Srbija bila ljudima napolju intrigantna jer se ovde dešavala drama. Kao kad mi gledamo zemljotres u Turskoj, pa se naprosto interesujemo šta je bilo sa tim ljudima. Ali ovdašnji strip autori kao što su Danilo Milošev Wostok, Saša Mihajlović, Ivan Grobanov, Nikola Vitković u svetu autorskog stripa ili u komercijalnom stripu Janjetov, Kerac i drugi – nisu poznati napolju po tome što dolaze odavde, već po onome što rade.

prethodni sadržaj naredni