Zemni ostaci slave
Autori očekuju da će ovaj projekt biti upečatljiv simboličan čin
povratka srpske kulture u Evropu: izložba je prva srpska produkcija koja
predstavlja Srbiju kao zemlju s vizijom
Kakva
veza postoji između kardinala Rišeljea, tvorca nekih od najznačajnijih
institucija francuske države, i ex–predsednika Slobodana Miloševića,
rušitelja gotovo svih institucija srpske države? Odgovor glasi: zemni
ostaci njihove nekadašnje slave čuvaju se, da ne kažemo sahranjeni su,
na istom mestu. Ova veza između dvojice državnika, međusobno toliko
različitih po značaju i dometu svoje politike, trajaće, na Rišeljeovu
sreću, samo od 16. do 23. decembra, koliko traje i "Srbija,
originalna verzija", izložba postavljena u Kapeli Sorbone u Parizu,
u kojoj se nalazi kardinalov grob.
U vodiču kroz pariski kulturni život, "Srbija, originalna verzija" najavljena je u rubrici "izložbe"; s druge strane, u programu ovog umetničkog projekta stoji odrednica "medijska opera". Šta je zapravo "Srbija, v.o."?
Najtačniji odgovor bio bi da je reč o izuzetno ambiciozno zamišljenom multimedijalnom projektu, umetničkoj instalaciji koju ravnopravno grade video–projekcije, prostorni koncept i scenografija, kao i "klasični" izložbeni eksponati – predmeti korišćeni u demonstracijama protiv Miloševićevog režima (zvečke, bedževi, propagandni materijali, itd.). Iz ovog poslednjeg podatka postaje jasnije i šta je svrha ove instalacije: da se na originalan način, imanentan samom predmetu projekta, prevashodno prikažu medijska, marketinška i paraumetnička sredstva koja su korišćena u procesu rušenja nedemokratskog režima, ali, s druge strane, i sredstva medijske torture samog režima. Na brojnim televizijskim ekranima međusobno se sukobljavaju prizori sa demonstracija i javna obraćanja (bivših) opozicionih političara sa govorima lidera (bivšeg) režima, oslikavajući tako mukotrpan put koji je trebalo preći do promena.
Ipak, i pored upečatljivih video–zapisa i živopisnih rekvizita sa demonstracija, suština celokupnog koncepta ove složene instalacije koncentriše se u odličnom rešenju prostora; ono se inteligentno izvodi iz arhitekture same Kapele, inače prestižnog prostora, u kome se samo u retkim slučajevima organizuju izložbe i slični projekti. Prateći tlocrt upisanog krsta, koji se nalazi u osnovi Kapele, autori postavljaju glavne punktove instalacije: desno grade pozorišnu scenu gde se izlažu predmeti sa demonstracija, levo providni izlaz za spasavanje sa materijalom Otpora, pravo kič zlatni ikonostas sa televizijskim ekranima umesto ikona, gde se emituju govori bivših lidera, na sredini, u liniji sa Rišeljeovim, "grob medija" sa koga se obraća lično Milošević, a gore, u vidu montažne kupole, portreti rudara.
Pojedinačno
posmatrana, sva ova maštovita rešenja imaju upečatljivo metaforičko
značenje: režim koji sam sebe kanonizuje u jednom kič ambijentu, Otpor
kao put u spas, demonstracije kao ludički, parateatarski čin, rudari kao
"sveci" u borbi za novi poredak, itd. Međutim, kada se sva ta
značenja prvo međusobno povežu, a zatim povežu sa simbolikom koju
sobom nosi arhitektura sakralne građevine, onda se donekle dobija utisak
"komunikacijskog šuma", značenjske kakofonije koja nije
primerena umetničkim instalacijama (setimo se samo purizma i ubojitosti
sjajnih radova Kristijana Boltanskog, vodećeg evropskog autora
instalacija). Drugim rečima, autori su izabrali odlično polazište –
arhitekturu Kapele i njen značenjski potencijal – a onda su ga, u
izvesnoj meri, nepotrebno relativizovali.
Ovo bi ujedno bila jedina primedba ovom maštovito zamišljenom i tehnički dobro izvedenom projektu, iza kog stoji veliki entuzijazam organizatora i autora (Maje Tasić, Srđana Šapera, Borisa Miljkovića, Miodraga Tabačkog i drugih), kao i svesrdna pomoć brojnih institucija, prevashodno Ministarstva spoljnih poslova Francuske. Pored umetničkog, a možda i pre njega, projekt "Srbija, originalna verzija" ima značaj i u oblasti komunikacija, pa i politike; očekuje se da će najveću pažnju u francuskoj javnosti, iako se već i sad pojavljuju prve pozitivne kritike, izložba imati kada je budu posetili najviši francuski i jugoslovenski zvaničnici u okviru njihovog predstojećeg bilateralnog pariskog susreta. Autori očekuju da će na planu komunikacija ovaj projekt biti upečatljiv simboličan čin povratka srpske kulture u Evropu: izložba je prva srpska produkcija iz perioda posle Miloševića, koja predstavlja Srbiju kao zemlju s vizijom, s kreativnim potencijalom i ona će biti referenca za druge srpske produkcije pri njihovom izlasku u svet.
Inauguracioni karakter projekta "Srbija, originalna verzija" direktno nam ukazuje na jedan bitan problem s kojim se naša kultura susretala u poslednjoj deceniji ali, u izvesnoj meri, i pre Miloševića: problem predstavljanja u inostranstvu. Iako se u širem civilizacijskom kontekstu svi pravi, značajni umetnici "probijaju" pojedinačno, zahvaljujući univerzalnim vrednostima svog dela, u našim promenjenim političkim okolnostima trebalo bi ozbiljno povesti računa i o podršci državnih institucija. Do oktobarskih promena, naše zvanične kulturne misije u svetu imale su aktivnosti minornog značaja, predstavljale su podobne i najčešće ne mnogo relevantne umetnike. Nadajmo se da će na odgovorna mesta doći kompetentni ljudi koji će biti u stanju da nastave izuzetno važnu (diplomatsku) aktivnost predstavljanja naše kulture, aktivnost koju je dinamično, odlučno i vešto započela jedna neformalna grupa stvaralaca okupljenih oko projekta "Srbija, originalna verzija".
Ivan Medenica
