Vreme broj 520, 20. decembar 2000.

Posebno zanimljivo pitanje u zemljama tranzicije uvek je bilo to kako treba da se odobravaju licence privatnim televizijskim kompanijama, jer je pretpostavka da se takva dozvola približava pravu na štampanje novca

Prva sloboda štampe sastoji se u tome da ne bude biznis – tako je Karl Marks procenjivao sredinom XIX veka dok je još kao mladi urednik u Kelnu vodio bitku na dva fronta: s jedne strane sa pruskom cenzurom, a s druge s večitim ekonomskim teškoćama njegovih novina. Sto i pedeset godina kasnije, posle pada Berlinskog zida, opštevažeće načelo, barem na istoku Evrope, preokrenulo se: prva sloboda štampe sastoji se u tome da bude biznis. Posle poluvekovne državne kontrole i neprekidnog suzbijanja prava na slobodu izražavanja, mnogi su baš u slobodi ekonomskog delovanja videli preduslov svake druge slobode, pa i nesputanog izražavanja mišljenja preko informativnih medija.

Deceniju kasnije ispostavilo se da nove elite na istoku u nesmanjenoj meri podležu iskušenju direktnog pristupa i neposredne kontrole televizije, kao najvažnijeg sredstva informisanja, kao što su podjednako osetljive na kritiku u javnosti. Postkomunističke elite u Pojskoj, Mađarskoj i drugim državama "u tranziciji" ispoljile su, naročito u prvo vreme posle pada starih režima, jaku naklonost da podjarme sredstva informisanja, a posebno televiziju. Svakako, sedeći u klupama opozicije, mnogi su potom blagonaklonost televizije prema vlastima osetili kao pad u bivša vremena i zato tako nedemokratsko ponašanje najoštrije osuđivali. Srećom, sada je moguće vlast smeniti na izborima, tako da posle nekoliko rokada čak i (privremeno) gubljenje uticaja na to šta nacija gleda uveče u dnevniku ne izgleda tako strašno i konačno.

Diljem "novih demokratija" vođeni su proteklih desetak godina takozvani medijski ratovi. Uglavnom se rečima i u parlamentu vojevalo oko toga kako bi trebalo da izgledaju nadzorni organi radija i televizije, ko treba da određuje njihove članove i koja ovlašćenja da ima. Posebno zanimljivo pitanje uvek je bilo to kako odobravati licence privatnim televizijskim kompanijama, jer je pretpostavka bila da se takva dozvola približava pravu na štampanje novca, to jest verovalo se u ogromnu dobit koja bi mogla da proistekne iz prava na emitovanje programa sa reklamama. Odmah se postavljalo i pitanje da li strani ulagači mogu u celini da budu vlasnici televizijskih stanica. Uspostavljena su i ograničenja u pogledu udela stranih emisija u programima.

NADZOR: Najogorčenije se uvek raspravljalo o tome kako valja urediti nadzorne organe za radio-difuziju, posebno za "javno-pravne" kuće koje su zamenile nekadašnje državne ustanove. Partije na vlasti trudile su se, po pravilu, da obezbede vladi uticaj na određivanje članova i predsednika nadzornih tela. Cilj je bio da se ustanove pravila koja bi partiji na vlasti automatski omogućavala prevlast i kada je u pitanju kontrola nad RTV sistemom. Nasuprot tome, partije opozicije zahtevale su da parlament imenuje rukovodstvo nadzornih tela, po mogućstvu tako da i parlamentarna manjina ima stvarnog uticaja.

Mađarska i Bugarska godinama zbog takvih sučeljavanja nisu mogle da dobiju nov zakon o radio-televiziji, a i tamo gde je relativno bezbolno ustanovljen pravni okvir, kao u Poljskoj ili Češkoj Republici, svako malo izbije svađa oko stvarne ili navodne pristrasnosti ključnih ljudi u upravnim i nadzornim organima javno-pravne televizije. Prolazno vreme direktora bivše češke državne TV u novije vreme je oko godinu dana na funkciji, pre nego što ga sustigne smenjivanje. Bugarski sociolog Rumen Dimtrov došao je do zaključka da je u poređenju sa socijalizmom novost u novim zakonima o medijima zavisnost od političkih partija, a staro – odsustvo mogućnosti da se ispolji opšti, javni interes. Radio i televizija ostaju, prema njegovoj proceni, državni, iako sada u zakonu piše "javno-pravna ustanova".

Procena bugarskog sociologa možda je i odraz razočaranosti pristalica jačanja uticaja "civilnog društva" na ustanove uspostavljanja javnosti. Ipak, i u Španiji se dogodi da zbog smene vlade dođe do smene direktora RTV-a. U Nemačkoj ovih dana svoje kofere pakuje glavni direktor Dojče vele – ogromne radio i TV stanice namenjene inostranstvu. Nema sumnje da bi ostao još jedan mandat da je njegova partija ostala na vlasti, ali dve godine posle dolaska saveza socijaldemokrata i zelenih za kormilo u Berlinu, niko ne sumnja da će novi direktor biti barem blizak novoj vlasti.

Uporedna analiza organizacije, funkcija i moći nadzornih tela u oblasti radio-televizije u 35 evropskih država nagnala je istraživača Evropskog instituta za medije u Diseldorfu Serža Robijara da upozori da je stvarna nezavisnost nadzornih tela u radioteleviziji pre stvar političke prakse nego zakonskih odredbi. Naravno, valjan pravni okvir pretpostavka je stvarne nezavisnosti u odnosu na državu i vladu, ali politička tradicija i odnos snaga u krajnjem ishodu odlučuju stepen nezavisnosti radija i televizije.

Jedno je jasno: samo autoritarni režimi i dalje insistiraju na direktnoj državnoj kontroli u radio-difuziji. Primera ima mnogo u takozvanim nekonsolidovanim predsedničkim sistemima, posebno na području bivšeg Sovjetskog Saveza. Na teritoriji Evrope možda je najdrastičniji primer Belorusija, gde predsednik Lukašenko vodi televiziju približno onako kako je to radio i Miloševićev režim. Ima i gorih primera: u Kazahstanu je predsednikova ćerka istovremeno i šef televizije. Jedinstvena mešavina postoji u Rusiji: tamo je bivši predsednik Jeljcin omogućio "oligarhu" Borisu Berezovskom da kupi 49 odsto prvog programa državne televizije ORT. Pod pritiskom novog predsednika Putina, Berezovski je isprva ponudio da prenese kontrolu nad tim udelom na fondaciju pod upravom umetnika i aktivista za ljudska prava, ali se u međuvremenu predomislio. Verovatno i on očekuje da će se uskoro naći na istom mestu gde i njegov suparnik Vladimir Gusinki, vlasnik privatne televizije NTV (deo imperije Most) – u zatvoru zbog pronevere i krađe.

OTVARANJE AUSTRIJE: Takozvani dualni sistem u radio-difuziji, znači postojanje "javnog sektora" uporedo sa komercijalnim programima, u međuvremenu je ustanovljen kao pravilo u velikoj većini evropskih država. Ovih dana će konačno i Austrija dopustiti privatnu televiziju. Linija razgraničenja nije uvek jasna, ali je načelna pretpostavksa da "javna radio-difuzija" dobija pare iz budžeta i pretplate i zato emituje znatno manje reklama, dok komercijalne stanice ne dobijaju nikakve pare od države ili pretplatnika, ali imaju pravo na mnoštvo reklama i malo kvaliteta u programu. Obaveza javno-pravnih stanica jesu obrazovne emisije u programu i da vođenje računa o zastupljenosti društvenih manjina. Takođe, javno-pravni programi moraju da imaju bogate kulturne emisije, da daju prostor regionima, da u glavna večernja vremena nude dobar informativno-analitički program...

Posebne obaveze važe za javno-pravne stanice tokom predizbornih kampanja. Očekuje se da građanstvu omoguće da se valjano obavesti o političkoj ponudi, što podrazumeva, pored ostalog, da "relevantnim" partijama stavi na raspolaganje besplatno vreme da se predstave javnosti. Po pravilu, sudovi imaju posla da utvrde koje su partije relevantne, a i šta sme da se emituje. U Nemačkoj su recimo sudovi zabranili neonacističkim partijama da u svojim predizbornim reklamama uperenim protiv stranaca koriste muzičke motive iz špageti-vesterna "Sviraj mi pesmu o smrti". Obaveza nepristrasnog izveštavanja važi, naravno, u nesmanjenoj meri tokom predizborne kampanje i u drugim uzburkanim vremenima, recimo tokom štrajkova i sukoba – sve do naoružanih konflikta.

Da li će javno-pravne televizije preživeti u budućnosti tema je koja zaokuplja ne samo istraživače medija već i političare. Već sada kablovska televizija nudi u većini domaćinstava tridesetak programa, preko satelita stiže stotinak, a digitalni kablovi povećaće ponudu na više stotina programa, koji će omogućiti i interaktivne veze preko integrisanog interneta. Da li će onda još moći da se govori o nacionalnoj javnosti, ili će postojati mnoštvo mikrojavnosti, ali na globalnom nivou? Kako će građansko društvo moći da kontroliše vladu i državu ukoliko nestane lokalna javnost nacionalne države kome se događa politika? I suprotno: kako stvoriti javnost koja bi kontrolisala nadnacionalne ustanove poput Evropske unije? Proteklih pola godine bila je to nacionalna, a u zapadnoj Evropi po pravilu javno-pravna televizija, preko koje je stvarana zamišljena zajednica gledalaca, javnost. U trenutku kada istok Evrope nastoji da demokratizuje i televiziju kao bitan stub građanskog društva, javnost kao nacionalna kategorija se rasplinjava. Najgledanija pojedinačna TV stanica u Njujorku sve češće je jedan program na španskom, a mnogi stanovnici Nemačke turskog porekla veći deo vremena gledaju turske satelitske programe.

Dušan Reljić

Vlada u Londonu objavila je sredinom decembra "belu knjigu" o novom nadzornom telu za radio i televiziju koje 2003. treba da zameni mnoštvo postojećih "nadzornika". Ofkom, kako će glasiti zvaničan naziv "superregulatora" (tako su ga odmah prozvale novine), preuzeće nadležnosti Komisije za poštovanje etičkih standarda u radiju i televiziji, Nezavisne komisije za televiziju, Uprave za radio i još nekih tela. Liberalni dnevnik "Gardijan" upozorio je da se valja čuvati tog "velikog brata" koji će dobiti pravo da nadgleda i internet. Deo medijske industrije pozdravio je vladina obećanja da će skinuti još ekonomskih stega koje trenutno postoje, kako bi se predupredila koncentracija vlasništva.

Ofkom bi trebalo da uređuje radio i televiziju na tri nivoa. Prvi je na nivou opštih propisa, drugi se odnosi na nekomercijalnu, nedržavnu, javno-pravno radio i televiziju (public service broadcasting), a treći na samoregulisanje radija i televizije.

Da li će "superregulator" zaista poprimiti oblik koji je vlada zamislila zavisi od ishoda predstojećih rasprava u javnosti i parlamentu. Jasno je, međutim, već sada da predstoji koncentracija moći u jednoj ustanovi, dok je dosad nadzor nad elektronskim medijima bio široko razuđen.

prethodni sadržaj naredni