Vreme broj 520, 20. decembar 2000.

Nekako baš ovih dana, ali pre 40 godina, prvo Kruševac, pa Beograd, a potom i ostale velike i male gradove tadašnje Jugoslavije zahvatilo je ludilo zvano Ljubav i moda

Euforiju je izazvao film scenariste i reditelja Ljubomira Radičevića u produkciji Avala filma i Morava filma u kome su igrali Beba Lončar, Dušan Bulajić, Miodrag Petrović Čkalja, Mija Aleksić, Ljuba Dedić i drugi, i u kome su na muziku Darka Kraljića i Bojana Adamiča pevali Ivo Robić, Gabi Novak, Vlastimir Đuza Stojiljković, kvartet Predraga Ivanovića i drugi.

Za samo nekoliko meseci, od Triglava do Đevđelije, nije bilo živog stvora nezaraženog filmom: devojke su mislile da će ako nose haljine u sitno-karo dezenu postati lepe kao što je lepa Beba Lončar, momci su mislili da će je sresti ako se provozaju vespom po gradu, neotkriveni pevački talenti bili su ubeđeni da će ako nauče pesme koje u filmu peva Ivo Robić postati slavni koliko je on bio, oni malo stariji oba pola prepuštali su se slatkim slikama sa ekrana kakve nemaju u životu, i tako dalje i tako dalje. Za sve to vreme, kritičari su pokušavali da stanovništvo oslobode pošasti koja ih je zahvatila, poredeći film sa koktelom "najraznovrsnijih napitaka spravljen za prilike brzog posluženja" (Milutin Čolić), čudeći se "Bože dragi, šta sve trpi naš dijalog i šta sve trpimo mi koji slušamo" (D. Adamović), upozoravajući na nameru filma da pruži "deformaciju savremenog života" (Žika Bogdanović), kao i da "htio ne htio, čovjek se nikako ne može oteti dojmu da je cijelo ovo filmsko prikazanije nešto daleko od naše stvarnosti, pa i od zahtjeva i ukusa dobrog dijela naše publike" (S.B.), ali bez uspeha. Štampa je beležila za to vreme neverovatnu gledanost: u Kruševcu se, na primer, prikazivao u sva tri bioskopa, u sva tri moguća termina, i videlo ga je preko 15.500 ljudi, a producenti i prikazivač nagradili su petnaestohiljaditog gledaoca, Mariju Anastasijević, sedamnaestogodišnju učenicu u trgovini – nije zabeleženo čime.

Ovog 9. decembra Jugoslovenska kinoteka obeležila je četrdesetogodišnjicu beogradske premijere filma Ljubav i moda svečanom projekcijom filma kojoj su prisustvovali Ljuba Radičević, još uvek prelepa Beba Lončar, Čkalja i Đuza Stojiljković. Tom prilikom se čulo i da je ovaj film fenomen u našoj kinematografiji i društvu. Zamolili smo stručnjake, dr Milana Rankovića, profesora u penziji sociologije umetnosti na Univerzitetu umetnosti, Dinka Tucakovića, filmskog kritičara, i gledaoce, odnosno svedoke te zaraženosti filmom pre 40 godina, Anđelku Slijepčević, profesora u penziji na odseku kostima Fakulteta primenjene umetnosti, Mirka Miloradovića, književnika, i Lepu Velimanović, prosvetnog radnika u penziji, da odgonetnu šta je to ovaj film sa estetskim nedostacima učinilo fenomenološki bitnim.

RECEPT ZA DUGOVEČNOST: "Čim je urađen, taj film se izdvojio time što nije pripadao struji kritičkog filma koja je izražavala više ili manje eksplicitan stav prema savremenom društvu. Imao je lirsku dimenziju i nije pretendovao da raspravlja o dramatičnim pitanjima društva. To je mek film koji ne zanima oštra socijalna kritika, o svakodnevnom životu govori na nov način. Ljuba Radičević ga je i pravio da zabavi ljude, i u tome je uspeo. Posle filmova o partizanima, kakve je snimao Vjeko Afrić i kakvi su jedino negovani u tadašnjoj kinematografiji, ljudima nije bilo teško da prihvate zabavu", ocenjuje profesor Milan Ranković. Pored dopadljivosti, film je učinila popularnim "urbana dimenzija, pokazao je deo beogradskog života koji i danas može da deluje interesantno", i veoma atraktivna glumica Beba Lončar. "Približio se italijanskim filmovima koji su posle neorealizma pošli u meko prikazivanje stvarnosti. I, eto, ta neambicioznost, da se bavi socijalnim problemima učinila je da mu se oprosti izvesna doza naivnosti u predstavjlanju likova i u dramaturgiji, a da se zapamti šarm koji je, verujem, najzaslužniji za njegovo trajanje. Ali, mislim da ne bi trebalo od Ljubavi i mode praviti epohalni film, jer on to nije bio. Ima specifično značenje za naš tadašnji život, i to ga je učinilo važnim", ocenjuje profesor Milan Ranković.

I Dinko Tucaković smatra da Ljubav i modu treba gledati kao sociološki bum. "Ljuba Radičević je govorio da su u Rusiji, film je tamo bio otkupljen, devojke nosile u bioskop blokove za skiciranje i sa ekrana precrtavale kostime. Mislim da su za uspeh filma bili presudni poznati pevači, komičari i prelepa glumica. Jer, ruku na srce, sad kad se gleda film, u njemu je velika promaja što se tiče i dramaturgije i logike, čak je i gluma nekad na ivici šmire. Ali, bio je bum. Mislim da je i filmski koliko i sociološki fenomen. Film je sklopljen po jasnoj recepturi: Ljuba je uzeo poznate komičare Miju i Čkalju, koji su bili junaci Vesele večeri, radio emisije zbog koje su nedeljom svi ostajali kod kuće; otkriće je bila Beba Lončar, Đuza je otpevao nekoliko pesama, pojavili su se najpoznatiji umetnici šou biznisa tog vremena (šou biznis je bila zabranjena reč). Beba Lončar je napravila neverovatnu karijeru, počela je u filmu Deveti krug, bio je kandidat za Oskara, tada je bila devojčica, pa je u Ljubav i moda postala vamp, došli su Dugi brodovi, koprodukcija, ona je tu izgledala fatalno, zatim je otišla u Italiju i tamo napravila zavidnu karijeru koja je ovde malo poznata, a onda je imala stidljivi come back jugoslovenskom filmu u Drugarčinama Miće Miloševića, i nakon toga je stala. Neverovatno da je jugoslovenska kinematografija imala tu ženu na dispoziciji, sa takvim iskustvom i svetskim izgledom, a da ju je zaboravila."

VREME PRE 40 GODINA: Dinko Tucaković smešta film u vreme koje je bilo lomno i za našu filmsku industriju i za društvo: "Prošlo je 15 godina od Drugog svetskog rata i došlo je vreme kad su se ljudi okretali boljem i opuštenijem životu. Probijale su se stidljivo informacije šta se događalo na zapadu, a posle kraja Informbiroa vodili smo politiku mosta između istoka i zapada. Sve je to bilo znak za kinematografiju punu partizanskih filmova da se uključi u nove tokove. I pojavio se niz filmova koji su pokušavali da o životu govore sa vedrije strane, rađeni su u tehnikoloru, pokušali su da unesu malo glamura i zamene napaćene partizanske i radničke junake. Osim Radičevićevog filma, postojao je film Nikole Popovića Svi na more i Bolje je umeti Voje Nanovića, u kojima je prikazana lepša strana života. Šlageraški, neko bi rekao buržoaski ton ulazio je u našu kulturu."

Profesor Ranković se seća da su se u to vreme pojavile neke karakteristike "zapadnog života, novog građanskog života" i da ih je bilo u filmu: "To je bilo vreme prvih igranki i prvih vespi, možda to sada sve izgleda smešno, ali ja, koji pripadam toj generaciji, znam da je u to vreme tada sve to bilo izuzetno važno. Hteli smo da se oslobodimo ratnih trauma koje su nas pratile i posle rata kroz umetnost."

Gospođa Lepa Velimanović kaže: "Tada išlo na matine, tako smo mi zvali igranke, na kojima su se obavezno svirale pesme izfilma Ljubav i moda. Muzičari su vodili računa da za kraj programa ostave Devojko mala, što su, naravno, zaljubljeni jedva čekali. Koliko li se samo ljubavi desilo zbog tog filma! Znam da su se Mitrovići, još pre mnogo godina su otišli za Španiju, upoznali u bioskopu: on je imao kartu do nje, a ona je krišom od majke otišla da gleda film. I, eto, sad su zajedno. Sećam se da sam imala haljinu karo dezena, ja crvenu, a moja drugarica Dragana plavu. Ne pitajte od čega smo ih šile! Sećam se i da je moja rođaka Vera Bogdanović šila takvu haljinu kad je putovala za Pariz, i to od pravog everglasa, materijala koji je tada bio hit, dobila ga je od muža iz Pariza. Bilo je to lepo vreme, verovatno i zato što smo svi bili 40 godina mlađi."

Profesor Anđelka Slijepčević seća se da je film Ljubav i moda bio "veoma gledan i velika atrakcija kada se pojavio": "U to vreme najbolji vid zabave bili su retki koncerti zabavne muzike u koje će se kasnije uključiti i modne revije. Ti sadržaji su se pojavuili u filmu Ljubav i moda pa se u njima moglo uživati, ne samo na koncertima u velikim gradovima nego i u svakom bioskopu u zemlji. I danas su modne revije neka vrsta estrade. Kostime za taj film pravila je Božana Jovanović, a ja sam ih pravila za film Voje Nanovića Bolje je umeti, koji je doživeo istu sudbinu kao i film Ljubav i moda. Božanini kostimi bili su pravi hit, i o njima se dugo pričalo i po njima su se šile haljine za večernje prilike. Tada su se nosili žiponi sa fišbajnima, baletanke i konjski repovi. Svaka druga devojka htela je da liči na Brižit Bardo i Bebu Lončar. Sve te kostime smo pravili uz ogromne napore i sa vrlo malo para. Kostimografova dovitljivost bila je važnija od njegovog talenta. Za film Bolje je umeti pravila sam kostime u Budvi, tamo se snimalo, tako što sam svakodnevno silazila u Kotor jednim rasklimatanim kadilakom zvanim "antilopa" ,koji je igrao u filmu. Materijale sam nabavljala u komisionu i tako što sam nepoznatim dobro obučenim prolaznicima nudila novac za njihova odela. Tu je bilo neverovatnih doživljaja i smeha do suza."

KRITIKA I PUBLIKA: Profesor Ranković misli da je kritika o filmu bila podeljena: "Neki su prihvatili neobaveznost filma, a neki su mu zamerali upravo taj meki pristup. Zato ga je publika odmah prihvatila, prepoznali su svoje vreme.Vlasti nije mogao da smeta jer nije zadirao u neuralgične društvene tačke, možda im je smetalo pozivanje na sladak život, ali to nije moglo da se proglasi ideološkom greškom."

Dinko Tucaković smatra da su "kritike skoro na nož dočekale film zato što je u tada prevladavao zogovićevsko-đilasovski koncept" umetnosti: "I Voja Nanović je posle niza negativnih kritika jednostavno pobegao u Ameriku, iako se radi o čoveku koji je bio skojevac i koji je pre Bolje je umeti snimio Besmrtnu mladost i Čudotvorni mač. Interesantno je da su među onima koji su žestoko kritikovali film bili nosioci našeg budućeg crnog talasa. U dvorani Kinoteke bio je kino klub, na sesijama petkom se pričalo o filmu, i tu su Radičevića i Nanovića urnisali ljudi kao što su Makavejev i Žika Pavlović, iz svoje vizije radeći dobru stvar – borili su se za novu vrstu filma koju su kasnije isterali, a to je crni talas, najvrednije što ima jugoslovenska kinematografija. Bili su prilično oštri, a kao oštri i mladi možda i pomalo beskrupulozni prema starijim kolegama, pa Ljuba Radičević više nije snimio nijedan film, otišao je na TV, bio je jedan od osnivača Festa, predavao je na FDU-u, ali nije nastavio filmsku karijeru." U svim filmskim kućama postojala su umetnička veća, neka vrsta autocenzure, u kojima su viđeniji ljudi. (Dinko Tucaković podseća da su u Avali bili Slobodan Selenić i Dragoslav Mihajlović Mihiz) odlučivali o podobnosti filma. "Čuo sam anegdotu koju nisam proverio, može da bude i legenda, da su Tito i Jovanka zajedno gledali Ljubav i modu da provere da li je film dobar ili nije, da li ga treba zabraniti, pa se Jovanki film jako dopao, a Titu nije".

Najkritičniji tekst objavljen je u "Studentu". Mirko Miloradović, tada član redakcije ovog lista, ovako komentariše taj stav: "Mi smo kao mladi ljudi u Ljubavi i modi ponešto i uživali, a bili smo svesni duhovne manipulacije pa smo se, pisanjem i ogovaranjem, suprotstavili trendu koji se uvek zvao hleba i igara. Mi smo tada bili protiv zamajavanja kičom, makar bio i holivudski. I bilo nam je žao najboljih komičara u ulogama blesastih praznoglavaca. Ishod (u boji ružičastoj): videli smo kako, sledstveno, emisija Ljubav i moda postoji i odoleva na Pinku! Uteha je da mnoge današnje devojke i mladići gledaju i preziru Pink, a otporaši garantovano nemaju vremena za tu TV stanicu. A naslov članka u Studentu, Ljubav i moda ili moda Marjanova dugo je pripisivan meni, i imalo je to neke veze. Zaboravili smo Marjana Vaudu, reditelja komedije Šeki, pazi snima se, kojom je započet taj pinkovski žanr u našoj kinematografiji. Ali u uspomenama sve izgleda ružičastije, pa i čitav vek traži od poštenog memoariste da izjavi: lepo je da ima i budalastih dela koja liče na umetnost, ako nisu preskupa. Od toga nema štete koliko to mladi ljudi zamišljaju."

NAJAVA NOVIH FORMI: "Ljuba je, praveći film o savremenom običnom mladom čoveku, tematski pošao u novom pravcu koji se kasnije razvio", kaže profesor Ranković, a Dinko Tucaković upućuje na pojavu mjuzikla, u našoj kinematografiji iniciranog ovim filmom. "Mjuzikl je tada delovao kao pokušaj upliva sa zapada nečega što je neoprostivo, pa ipak, tada su meksički mjuzikli bili izuzetno popularni, Priča sa zapadne strane bila je hit. Kasnije u kinematografiji nikada nismo imali autentičan mjuzikl, i kao surogat se pojavila srpska novokomponovana muzika čiji su filmski eksponenti bili Zoran Čalić i Mića Milošević, filmovi sa Lepom Brenom, kao kombinacija novokomponovane kulture i forme mjuzikla koja nije naša autentična."

Zbog velikog interesovanja, Jugoslovenska kinoteka će Ljubav i modu opet prikazati najverovatnije idućeg meseca. Dinko Tucaković kaže: "Izgleda da se svakih dvadeset godina reciklira slava ovog filma: osamdesetih su Idoli napravili rimejk pesme iz filma Devojko mala, što je mu je opet vratilo medijsku pažnju, a ove godine su klinci iz B2-92 izabrali Bebu Lončar za najbolju ribu XX veka."  

Sonja Ćirić

prethodni sadržaj naredni