Vreme broj 521, 28. decembar 2000.

Kad je reč o energetici, stari režim ostavio je novoj demokratskoj vlasti i bukvalno "mračno nasleđe". Nestašice struje su dramatične, takve da se ni izbori 23. decembra nisu mogli dovršiti bez restrikcija, a prve dane nove vlasti obeležavaju isključenja i do osam sati dnevno. Od oko 120 miliona KWh dnevne potrošnje, uz sve uštede i sva isključenja, čak 40 miliona nedostajućih KWh se ovlašćeno i neovlašćeno uvozi iz susednih sistema, pa Srbiji već prete ukidanjem međunarodne konekcije. Glavni problem je, kažu u EPS-u, nezapamćena osmomesečna suša zbog koje ne rade hidroelektrane, a i neke krupne termoelektrane koje nemaju dovoljno vode za hlađenje postrojenja.

Nešto bolje obavešteni građanin ipak ne može da shvati kako je Srbija – koja raspolaže sa instalisanom snagom elektrana od 9000 MW (1500 MW je na Kosovu), od kojih je skoro 63 odsto na ugalj, oko 33 odsto na vodu, a oko 4 odsto na gas i mazut – došla u ovu situaciju. Stručnjaci kažu da smo u mraku najviše zbog toga što je Miloševićev režim od energetike pravio sektor za socijalnu pomoć stanovništvu, naročito zbog toga što je "socijalni karakter" svake privredne politike dušu dao za bogaćenje podobnih i za učvršćivanje paradržavne mafije koja "rukuje" zaštićenom robom (ili kreditima). No, niska cena struje (zajedno sa padom industrijske aktivnosti) povećala je učešće domaćinstava u ukupnoj potrošnji sa 40 odsto (pre sankcija) na 60 odsto ovih dana.

Stalno odlažući neophodno poskupljenje "najplemenitijeg" vida energije dovelo nas je u apsurdnu situaciju da je danas skoro tri puta jeftinije grejati kuću na struju nego na ugalj – a koliko je komfornije, to ne treba ni objašnjavati (naravno, kad ima struje). Istina, grejanje preko gradskih toplana je najjeftinije (42 odsto jeftinije od struje), pogotovo što oko 40 odsto građana to grejanje i ne plaća, već računa da i oni imaju prava da nešto "štrpnu" od Naftne industrije Srbije, kad je od nje već mogao tako dobro živeti JUL i kada je i sam premijer Mirko Marjanović našao načina da njegov "Progres" od ove državne firme preuzme jedan od najunosnijih uvoznih poslova – uvoz gasa (formirajući sa drugovima iz "Gasproma" mešovitu filter firmu "Progres gas trejd" – PGT).

Zato valjda sada nema ni dovoljno gasa iz Rusije, jer PGT, koji je tako elegantno osnovao Marjanović, poslovao je tako da je gas na unutrašnjem tržištu prodavao dva puta jeftinije od uvozne cene. To je omogućila udobna okolnost da je o proviziji brinuo mali i složni kolektiv PGT-a, a o dugovima je trebalo da brine država. No, Marjanović nije stigao da s nečim pokrije lager državnih dugova za gas (oni su bili stigli do 400 miliona dolara, a sada su navodno manji od 300 miliona), pa su Rusi letos zavrnuli slavine. Novo rukovodstvo NIS-a i prelazni ministar Srboljub Antić nedavno su u Rusiji uspeli da obezbede nastavak dotoka gasa (sa oko tri na preko četiri miliona kubika dnevno), ali, bar se tako čini spoljnom posmatraču, teško raspliću matricu interesa koja se vremenom zaplela oko ovog uvoza. Dragan Veselinov, lider DOS-a iz Pančeva (gde pola gradske industrije kuburi zbog nestašice gasa), čak je nedavno natuknuo da ne dolazi u obzir uglavljivanje nekog novog Marjanovića, kao posrednika u uvoz gasa, što bi se možda moglo razumeti i kao informacija da takvih ideja ima, ali ne sa srpske strane – koja traži nešto obrnuto.

Sudeći po rečima ministra energetike Srboljuba Antića (vidi intervju koji sledi), u energetici se nagomilalo mnogo problema koji se ne mogu brzo rešiti. No, moraju brzo da počnu da se rešavaju, inače će suša energije osušiti i Đinđićevu reformsku vladu.

Dimitrije Boarov

"U energetici nema konačnih rešenja. Prinuđeni smo da podignemo cenu struje, ali to neće poboljšati snabdevanje. Sada uvozimo maksimalno moguće količine, i više ne možemo. Samo dovoljno padavina može da nam pomogne"

Mladom republičkom prelaznom (a najverovatnije i budućem stalnom) ministru Srboljubu Antiću, članu grupe G17 plus, zapao je trenutno najgori mogući resor – energetika. Dok Zoran Đinđić i budući članovi njegovog kabineta piju šampanjac, ministar Antić trči sa jedne na drugu konferenciju (što za štampu, što za političare i direktore) i pokušava da objasni zašto nema struje, pod kojim uslovima će nestašice možda biti manje i šta se sve mora učiniti da bi se energija trošila pametnije. Razgovor sa ministrom Antićem, u danu havarijskih isključenja potrošača sa elektromreže koja traju i po osam časova (u zgradi NIS-a u Novom Sadu, 25. decembra), počinjemo pitanjem – da li se nešto može učiniti da se redukcije ublaže ili čak uskoro potpuno ukinu?

SRBOLJUB ANTIĆ: Odmah da kažem da u energetici nema brzih rešenja i da ćemo i krizu elektroenergetskog snabdevanja lečiti nekoliko godina. Prinuđeni smo, pre svega, da veoma brzo pokrenemo novu politiku cena energije, u kojoj bi struja dobila normalno mesto. Međutim, to ne može odmah poboljšati snabdevanje električnom energijom i, ako ne budemo imali dovoljno padavina, problema u isporuci struje biće sve do proleća. Sada uvozimo maksimalno moguće količine struje i više od ovoga što sada uvozima ne možemo obezbediti.

Mi iza sebe imamo već devet meseci suše, a potrošnja struje je veća za tri do četiti odsto od uobičajene za ovo doba godine (pri istim ostalim elementima). To je siguran indikator da naše stanovništvo reaguje logično na cenovni podsticaj da više troši struju od ostalih manje plemenitih vidova energije. No – i kad uklonimo taj podsticaj – i dalje ćemo verovatno imati restrikcije jer je meteorološka situacija takva kakva je.

VREME: Videli smo nekoliko varijanti ekonomskih programa oporavka i reforme sistema u Srbiji, i u svim tim programima poskupljenje struje je među prvim konkretnim potezima koji se predlažu. Neki čak zagovaraju to da se struja iskoristi kao parafiskalni instrument za akumulaciju razvojnih sredstava. Kakvu politiku cena struje pripremate ili, jednostavnije rečeno, koliko će struja poskupeti?

Da bi se cena struje podigla na realan nivo, na primer na nivo koji pokriva realne troškove elektroprivrede ili na nivo koji ta cena ima u Evropi, mislim da nam je potrebno razdoblje postepenog poskupljivanja od tri do četiri godine. No, to moramo uraditi, jer je svakome sada jasno da struja ne može biti instrument socijalne politike prema svim kategorijama stanovništva (na kraju sve to mora naknadno da se plati). Zbog toga moram otvoreno da kažem da ćemo prvo poskupljenje odobriti najkasnije do polovine januara iduće godine. Uvešćemo i blok tarifu, jer sada imamo situaciju da jedan relativno uzak sloj stanovništva troši ogromne količine struje za grejanje. Ako je neko imao dovoljno novca da uloži velika sredstva u skupe instalacije za grejanje na struju, taj komfor se mora adekvatno i platiti. Podići ćemo i cene daljinskog grejanja – koje je relativno veoma jeftino – pa ćemo uspostaviti bolji sklad cena između alternativnih izvora energije. Prilagođavanje potrošača tim novim relativnim odnosima cena, međutim, objektivno ne može biti brzo.

Hoću da naglasim da ću se lično suprotstaviti ideji da energija bude okosnica socijalne politike prema celokupnom stanovništvu na jednoj strani ili neki parafiskalni instrument na drugoj – jer sam uveren da nas to vodi u nove krize. Uzgred, mislim da mi već sada imamo dovoljne proizvodne kapacitete u elektroenergetskom sistemu – pri normalnim meteorološkim prilikama – za, naglašavam, normalnu potrošnju, to jest za normalno učešće struje u grejanju. Struju, dakle, posmatram kao robu koja mora imati realnu cenu. Ta cena, s obzirom na to da je elektroprivreda kod nas zasad monopolska delatnost, mora biti pod kontrolom, ali ne vlade već takozvanog regulatora.

Kakav je vaš generalni odnos prema pitanju privatizacije energetskog sektora i da li je tačno da u tom smislu ima snažnog interesa za srpsku energetiku u inostranstvu?

Moj stav je da se i energetika može privatizovati i znam da za našu energetiku postoji snažan interes u inostranstvu. Međutim, isto tako smatram da se za racionalnu privatizaciju energetike moraju prethodno obezbediti neki uslovi – a pre svega da se naše energetske firme prethodno moraju rehabilitovati, revitalizovati, da bi se postigli bolji uslovi prilikom privatizacije. Uostalom, reč je o krupnim infrastrukturnim sistemima koje objektivno i nije moguće brzo privatizovati. Na primer, i jedna toliko kapitalno moćna zemlja, sa starim institucijama i vrhunskim konsultantskim kućama, kao što je Velika Britanija, proces privatizacije svoje elektroprivrede obavila je tokom dve godine. Može se zaključiti da je nama potrebno najmanje četiri godine da uspostavimo normalne cenovne odnose, da uspostavimo regulatornu agenciju itd.

Moje je lično mišljenje da je veoma loše ići na koncesije i B.O.T. aranžmane (koncesioni aranžmani po sistemu izgradi, koristi i vrati, objašnjenje novinara "Vremena") u elektroprivredi, jer bi to značilo da koncesionarima garantujemo isplatu očekivanih profita – to jest da im profit koji ne ostvare isplaćujemo iz budžeta. Pojednostavljeno, to bi, na primer, značilo da bismo onom ko kupi ovu elektranu na gas u Novom Sadu od 200 MV, a mi ne dozvolimo poskupljenje struje koje bi toj elektrani donelo planirani profit, morali davati subvencije iz poslovanja Đerdapa ili Obrenovca. Znači, moj stav je – privatizacija da, ali na način koji nama odgovara.

Nešto je drugačija situacija kod nafte i gasa, naročito u naftnoj privredi. I tu mislimo da je bolje da prvo obnovimo rafinerijske kapacitete, jer one su ključ i za razvoj drugih sektora privrede. Znači, ne bi bilo pametno samo da prodamo tržište, kako se to kaže, pa da se oslonimo samo na uvoz derivata, a to znači i na uvoz sirovina za petrohemijske kapacitete koji su kod nas građeni sa osloncem na rafinerije. Sve analize pokazuju da je bolje obnoviti rafinerije koje su kod nas odlično locirane uz naftovod i koje su u srcu največe potrošnje derivata. Kod gasa, u Srbiji je situacija asimetrična, u Vojvodini imamo razvijenu mrežu distribucije, a u centralnoj i južnoj Srbiji još smo tek kod razvoja magistralne mreže, pa bi u tom delu došle u obzir neke koncesije – prema kojima, ponavljam, ja imam velike rezerve. Ako u SAD nema B.O.T. aranžmana, mislim da ih ne treba ni u Srbiji. Osnovno je da i strani vlasnici energetskih firmi budu izloženi konkurenciji i riziku.

Kako ćemo revitalizovati energetiku i osposobiti je za konkurenciju sa toliko zaposlenih i sa neefikasnim firmama? Valjda je efikasnost osnovni cilj da se privuku stranci?

Istraživačke studije istina pokazuju da i u energetskom sektora imamo višak zaposlenih. No, tu višu zaposlenost možemo apsorbovati s nižim zaradama. Ovaj sektor neće biti generator nezaposlenosti u narednom periodu. Pri ovakvom nivou ličnih dohodaka, možemo ići na postepenu restrukturaciju.

A kako tumačite okolnost da NIS i EPS, firme sa gubicima i dugovima koji se u svakoj zasebno kreću oko milijardu dolara, imaju tri puta veće proseke plata od proseka u Republici?

Pa ti ogromni dugovi su dosada bili "zaleđeni", a plate su išle iz drugih izvora prihoda. To pitanje plata moramo da raspravimo sa sindikatima u ovim firmama, ali dugoročno gledano, ono će biti normalno rešeno ako budu konkurentski odnosi, kakve već u izvesnoj meri imamo na sektoru trgovine derivatima nafte. Država neće davati subvencije energetici da bi ona te subvencije koristila za isplatu velikih plata. No, stari dugovi jesu i državno pitanje.

Vide li se neki rezultati novog kursa u energetici i šta možete učiniti na kratak rok?

Postigli smo dosta u snabdevanju naftom, od nas se više ne traže neke specijalne garancije prilikom uvoza. To je i posledica ukidanja "višestrukih cena" derivata, što je ranije postojalo. Ja sam insistirao na čišćenju takozvanih pariteta. Ostao je prioritet poljoprivrede (oko dve-tri hiljade tona), ali je i on pokriven iz agrarnog budžeta (pokrivena je razlika od 16 dinara do normalne cene litre dizela). Tako smo zasad postigli da neke druge delatnosti ne koriste besplatno imovnu NIS-a i resurse Vojvodine (izjednačena je, uglavnom, cena domaće i svetske sirove nafte) da bi opstale kao neefikasne firme.

Digli smo i cenu gasa da bi uopšte mogli razgovarati sa isporučiocima u Moskvi. Cena gasa mora, pre svega, da bude u paritetu sa naftom i dizelom, i oko toga ne možemo da licitiramo. Možemo samo da oborimo uvozničku proviziju.

Javnost još nije obaveštena o mnogim "energetskim aferama", o tome šta je sve radila "naftna mafija" ili, blaže rečeno, "naftni i gasni lobi" koji su bili vezani za neke visoke političke koterije. Kada ćemo o svemu tome dobiti precizne informacije?

Nemam mnogo vere u domet akcija koje se zasnivaju na neproverenim glasinama i paušalnim ocenama, niti se na osnovu pukih priča može brzo nešto postići. Uostalom, to je više posao sudstva i policije nego Minstarstva energetike. Naravno, bitno je da se te afere rasvetle, ali to objektivno ne mogu postići neke sindikalne dobrovoljačke ili neformalne grupe, već samo kvalifikovana tužilaštva i sudovi. Dobijam mnogo anonimnih prijava, ali smatram da je prošlo vreme straha i anonimne dostave ne analiziram. Uostalom, ponavljam, sve je to posao policije i tužilaštva.

Siguran sam da znate da glasine uvek kreću kada nema dovoljno informacija i kada se ne reaguje pravovremeno. Da li je doista teško utvrditi da, na primer, milion tona nafte nije ocarinjeno. Da li je moguće to sakriti od nadležnih organa?

To se rešavalo telefonom, takav je bio državni mehanizam. Nadam se da smo to presekli, bar je uvoz sirove nafte legalan (uzgred, u nešto više od mesec dana uvešćemo oko 250.000 tona nafte), a tako će biti i sa derivatima. Mislim da je vreme poreske evazije prošlo. Za derivate, to jest za čišćenje takozvanog naftnog lobija mislim da će nam trebati više vremena. Mi znamo za "mokre fakture", a ljudi koji ih liferuju u tom poslu su veoma stručni. No, mi nećemo više dozvoliti da novac koji je potreban zdravstvu, školstvu, državnom budžetu ide u privatne džepove, nećemo dozvoliti da se pljačka budžet. Mi ćemo preseći mehanizam u kome oni koji su se obogatili u politici postaju udarna pesnica politike, kupuju političku poziciju.

Vaš budući šef, budući premijer, kaže da ćete brzo raditi. Ako se u enrgetici ne može mnogo toga brzo raditi, možda se bar brzo mogu identifikovati lopovi?

Naravno da je potrebna brza akcija kvalifikovanih državnih institucija, ali se ništa naročito ne može postići pukom galamom i površnim pričama. Mnogo toga kola u javnosti, navodno je reč o aferama – a ništa se nije postiglo jer ništa temeljno nije istraženo i dokazano. S obzirom na to da se radi o velikim prevarnim operacijama, one se mogu istražiti samo strpljivim i stručnim radom nadležnih organa.

D.B.

Učešće struje u grejanju stanovništva sada povećavaju i problemi sa snabdevanjem gasom, pa se čak i oni koji imaju uređaje za grejanje na gas vraćaju struji, što zbog ekonomskih razloga, što zbog ipak veće sigurnosti. Šta je sa famoznim posredništvom Marjanovićevog "Progres gas trejda" u uvozu gasa iz Rusije, ko je zapravo vlasnik tog preduzeća i može li NIS preuzeti taj posao pod boljim uslovima?

Prvo da kažem da PGT (Progres gas trejd) od 1. januara 2001. neće više uvoziti gas za naše tržište. Mi smo na razgovorima u Moskvi, u prvoj dekadi ovog meseca, jasno rekli da ne prihvatamo nikakve posrednike između "Gasproma" i NIS-a – to jest da insistiramo da naše javno preduzeće uvozi i distribuira gas u Srbiji. Inače, vlasništvo u PGT-u je podeljeno tako da "Gasprom" raspolaže sa 50 odsto deonica, NIS ima 20, a "Progres" 30 odsto deonica. Nejasno je da li u okviru ovog vlasničkog rasporeda ima nekih aranžmana o učešću nekog privatnog interesa, ali ja mislim da ih nema. To što je u ovaj posao "umetnut" posrednik, nije neuobičajeno, ali je činjenica da su prilikom "umetanja" ovog posrednika provizije znatno porasle – porasle su za tri puta. Ta provizija "na oko" nije bila visoka, mislim da je iznosila 1,06 odsto ali, pošto se radi o ogromnim vrednostima celog posla, zarade su bile velike. Pri tome, firma je uvozila gas a nije brinula što je taj gas ostajao neplaćen. Dugovi su se gomilali, pa je kumuliran dug osnovna prepreka za uspostavljanje novih odnosa.

Sigurno je i laiku bilo jasno da je nemoguće održati posao u kome je finalna cena za potrošače u Srbiji 55 odsto niža od uvozne cene. Iz toga proizilazi zaključak da je neko svesno kumulirao deficite, računajući da će to neko već pokriti. Zašto je to vođeno tako, pitanje je koje će tek biti rasvetljeno, ali to se mora učiniti temeljno i pažljivo, bez ishitrenih paušalnih ocena i sa dokumentovanim uvidima.

Mi ćemo sada ići na ozbiljan i dugoročan aranžman, i zakonskim sredstvima ćemo za budućnost obezbediti i mogućnost izvesne konkurencije na području uvoza gasa, no segment distribucije, po prirodi stvari, ostaće jedinstven, ali pažljivo regulisan (čak sa obavezom monopoliste da povoljnom ponuđaču iznajmljuje deo instalacija).

Koliki je trenutno dug za gas i kakvi su predlozi da se on na neki način reguliše?

Ovde moram da kažem jednu pozitivnu stvar za PGT, koja je nedovoljno poznata. Srbiji je zbog neizmirenih dugova gas isključen 1. juna ove godine – a od tog trenutka je "Progres gas trejd" uspeo da izveze robe (kao kontraisporuku za gas) za nekih pedesetak miliona dolara i tako znatno smanji stara dugovanja. Sada smo sa ruskom stranom usaglasili podatke i složili se da je iznos neizmirenog duga 172 miliona dolara.

U pregovorima koje i dalje vodimo zastupamo mišljenje da se ovaj stari dug može regulisati korišćenjem tri mogućnosti. Jedan deo bi se namirio iz našeg starog potražnog salda prema Sovjetskom Savezu, što zavisi od sukcesije SFRJ. Jedan deo bi se eventualno reprogramirao. Zatim, tu je i mogućnost da se dug izmiri deonicama naših firmi koje će biti privatizovane, ali kada za to budu stvorene zakonske mogućnosti – koje zasad ne postoje. Nama bi najviše odgovaralo "prebijanje" uzajamnih dugovanja.

Ograničenjima u snabdevanju strujom najviše su pogođeni veliki gradovi. Do sada najoštrije restrikcije bukvalno su "rasturile" dnevnu rutinu ogromnog broja građana. Dok seljani mogu da založe smederevac ili pećku, sebi to može priuštiti malo koji urbani Srbin.

"Niti dete može da popije toplo mleko pre nego što ga odvedem u vrtić, niti ga tamo čeka barem toplija prostorija od stana koji je hladan kao... Da o tuširanju i osnovnoj higijeni i ne govorim, jer kad nema struje, nema ni vode", kaže za "Vreme" Vesna (31), koja zna da će dan najverovatnije provesti sedeći u kancelariji i ne radeći ništa jer – nema struje! Većina stanovnika gradova imali bi još mnogo toga da dodaju citiranom iskustvu.

Uz pomenuto, veliki broj privatnih pekara smanjio je proizvodnju hleba i peciva posle nekoliko noći u kojima su zbog nestanka struje morali da bace ogromne količine nedopečenog testa koje je ostalo u rashlađenim pećima.

Bolnice imaju agregate, ali to je dovoljno samo za prostorije u kojima se obrađuju najhitniji slučajevi i gde leže teški bolesnici koji zavise od aparata.

U Šapcu je otežano snabdevanje hlebom, kao i u regionu Kraljeva, najveća restrikcija struje zabeležena je u Mataruškoj Banji, u kojoj struje i vode nije bilo punih 15 sati. U Smederevu su radnici Industrije građevinskog materijala "Nikola Krga" prekinuli proizvodnju i otišli na kolektivni odmor do Božića...

Za sada je samo u Čačku uvedeno vanredno stanje zbog nestašice struje. Gradska vlada je formirala krizni štab i donela odluku da od srede prestanu s radom sva društvena i privatna preduzeća, osnovne i srednje škole, fakulteti i ustanove kulture. Dežuraće samo dva od devet vrtića, a trgovinski i ugostiteljski objekti rade samo do 18 sati. Na kraj dolazi paradoksalna obaveza Elektrodistribucije Čačka da "garantuje da će redovno snabdevati vodovod, pekaru, mlekaru i bolnicu, ali da je i to – neizvesno".

Kako će nam biti?

"Vidi, pada struja" – nova krilatica je vazana za kišu koja je u utorak počela da rominja u Beogradu. Valjda je tako i drugde u Srbiji, a valjalo bi malo da prokaplje i od Švarcvalda naovamo. Dunavski vodostaj radi. Za sada, povećan je dotok vode samo na reci Pivi, a to znači, kako kažu u EPS-u, "da će se poboljšati hidrološka situacija i u Srbiji". Budući premijer Zoran Đinđić kaže da i on "očekuje padavine na Švarcvaldu i na Drini". Uz to je dodao da je cilj da za Novu godinu ne bude isključenja i da misli da će taj cilj postići".

Biće da je i te kako aktuelan monolog Branislava Cige Jerinića iz filma "Marš na Drinu" koji se često emituje na Radiju B92: "Bre... Kad pripeče zvezda oko Svetog Ilije, pa misliš – izgore sve! Pa tek će jedne noći kiša... Letnja, plaha, k'o ova. A ja kažem mom Proki... Proko, kiša, burazere. Pa iziđem napolje, pa postojim tamo među šljivama, ono pada – k'o Bog da plače. A ja, mokar već, al' još k'o ne verujem da pada, pa dignem ruku te pipnem one šljive nad glavom, a one mokre, pa sve kaplje od njih, niz ruku mi curi."

Danas (sreda 27. decembar) ograničenja u snabdevanju trebalo bi da se svedu na četiri sata. Meteorolozi kažu da će vreme biti toplije, a očekuje se i bolja hidrološka situacija. Uz to, sva je prilika da će biti uključen i jedan blok u obrenovačkoj termoelektrani.

Oštre restrikcije i reagovanja

U Elektroprivredi Srbije smatraju da samo oštriji režim restrikcija daje rezultate, pa su u Beogradu isključivali po tri grupe istovremeno na po osam sati. "Mora ovako", rekao je Radiju B92 zamenik generalnog direktora EPS-a Dragan Batalo i dodao: "Lečenje mora da bude bolno, tu nema govora. Inače ćemo kompletno propasti, i sve elektrane će ispasti iz sistema."

To "bolno lečenje" očigledno ne prija mnogima, pa je u Nišu "nepoznata osoba kamenom razbila ulazna vrata na Dispečerskom centru Elektrodistribucije" u tom gradu. Protestujući zbog dugotrajnih restrikcija struje, stotinak Nišlija blokiralo je saobraćaj u naselju Durlantako, zapalilo gume i plastiku i nije dozvolilo prolaz glavnom ulicom tog kvarta.

Građani naselja Vidikovac u Beogradu blokirali su ulice protestujući zbog žestokih ograničenja koja su trajala i po 17 sati! Problem je bio i u tome što restrikcije nisu "ravnomerno raspoređene" na čitavo naselje, već su pojedini delovi imali više struje od drugih. Uz to, građane Beograda, na primer, izbezumljuje i praznično osvetljen centar grada dok mnogi sede u mraku, baš kao i što se pitaju kuda se dede deset miliona dolara koje je američka Agencija za međunarodni razvoj odobrila Srbiji za poboljšanje snabdevanja strujom u zimskim mesecima.

Ima i onih koji "stručno-politički" gledaju na čitavu stvar. Tako penzionisani inženjer EPS-a Radmilo Savić tvrdi da se restrikcijama ne postiže ušteda struje. "Mi možemo isključiti celu Srbiju, a ta Srbija će opet uključiti svoje grejalice kada dođe struja, i to punim kapacitetom", kaže Savić i dodaje: "Moglo je da se ide na isključenje onih naselja koja se greju isključivo na struju – Sremčicu, Kaluđericu, divlja naselja i besne vile na Dedinju, u kojima greju bazene i biljke!" Sva je prilika da se sa penzionisanim inženjerom slažu i čelnici EPS-a koji na državnoj televiziji izjavljuju da "i posle drastičnih osmočasovnih restrikcija ušteda nije prešla 20 odsto".

"Od poskupljenja, još više me nerviraju obrazloženja", tako ili slično je svojevremeno govorio Duško Radović. I ovih dana se građani nerviraju zbog priče o poskupljenju struje i sve više sumnjaju u to da su nestašice posledica objektivnih okolnosti, već veruju da je reč o pripremi za poskupljenje. Iako iz resornog ministarstva stižu glasovi da će se sa poskupljenjem "ići relativno pažljivo", mada je to neminovnost", te da će se: "verovatno ići na korekciju cena daljinskog grejanja jer je neverovatno da ljudi sa daljinskim grejanjem – bar u Beogradu – pokrivaju samo tri dana grejanja. Sve ostalo u mesecu za njih je besplatno." To obrazlažu podatkom da se "cene daljinskog grejanja u Bosni i Hercegovini kreću od 0,7 do 1,2 marke po kvadratu".

Struja i politika

Politika se i te kako umešala u sve što se dešava povodom restrikcija struje. Glavni argument onih koji su do juče vladali je da je "čak i za vreme NATO bombardovanja bilo struje". Tim povodom u EPS-u kažu da smo prošle godine imali struje jer smo imali puna jezera, a sada su naša jezera prazna. To kaže i jedan od eksponiranijih stručnjaka za energetiku Jovan Mandić, koji tvrdi da je "stara vlast letos ispraznila akumulacije hidroelektrana i zato sada nema struje". Prema njegovim rečima: "Veliku odgovornost za to snose čelni ljudi Elektroprivrede Srbije. Neki su nesposobni, a neki su radili u korist naše štete". Kako prenose agencije, on je "predložio predsedniku Koštunici da se obrati narodu jer je u pitanju nacionalna katastrofa." I republički ministar za energetiku Srboljub Antić u izjavi za Radio B92 kaže da je "u Srbiji na sceni jedan oblik elemantarne nepogode".

Potpredsednik prelazne vlade Srbije Nebojša Čović izjavio je da struje – "jednostavno nema", ali je odmah dodao da je "sistem EPS-a uništen i da to nije posledica rada DOS-a". Uz to je izrazio zadovoljstvo "što od restrikcija više nisu izuzeta elitna beogradska naselja poput Dedinja", dodavši kako i on "ima restrikcije", ali "ne može da se žali". "Građani treba da se žale, šta će ljudi? To je jedna napast koju ćemo još morati da nosimo, i to je realno, i svako ko kaže 'imaćete struju' i 'neće biti restrikcija' jednostvno ne govori istinu", zaključio je Čović a prenele agencije.

D. Radulović

sadržaj naredni