Samo bez saplitanja!
Zrela demokratija se, naime, ne sastoji samo od slobodne stranačke utakmice nego i od pravljenja saveza, traženja kompromisa i razvijanja svesti o zajedničkim interesima
Decembarski izbori u Srbiji bili su nešto kao paljenje svećice na milenijumskoj jelki. Ispalo je da je ova zemlja tu kalendarsku revoluciju shvatila ozbiljnije nego iko pa se, baš u poslednjem trenutku, na brzinu preuredila i doterala koliko god je mogla, a mogla je jako mnogo i – jako malo. Ovih dana u Srbiji će biti mnogo i slavlja i oskudice, pa će iz oba razloga sveće goreti duže nego drugde. Pošto, dakle, ima šta da se proslavi a nema šta drugo da se upali, sveća je trenutno pravi simbol Srbije.
Trebalo nam je malo vremena, ali na kraju smo uvežbali glasanje, ide nam od ruke toliko dobro da bi se moglo razmišljati o izvozu prvorazrednih glasača recimo na Floridu, ili u susednu Rumuniju, u zamenu za struju. Srbija, naime, još nije uspela da sastavi dva dobra, pa u treći milenijum ulazi slobodna i prirodna, bez Miloševića i bez veštačke energije. Ali, pošto se uglavnom smatra da sloboda i prosperitet idu zajedno, ovaj raskorak će se valjda brzo smanjivati, pa će zemlja izaći iz blaženstva prirodnog stanja u kojem se zatekla.
Milenijumski pobednik DOS možda neće upravljati Srbijom baš celih hiljadu godina, a i Đinđićeva vlada mogla bi trajati nešto kraće, ali ovi novi ljudi imaju pravo da teže dalekosežnim promenama. To pravo ne počiva samo na velikoj pobedi nego i na teškom zaostatku koji je Srbija zabeležila u svim disciplinama, pa zato sad logično očekuje epohalni napredak, opet u svim disciplinama.
Lideri DOS-a sigurno bi se složili sa svojim narodom u želji da se promeni sve i odmah, ali svakako znaju da će to ići po malo i po nekom redosledu, a oko tog redosleda već bi bilo razlika. Jedni bi, ozbiljni poput Koštunice, rekli da je apsolutno prvi i najvažniji posao da se uspostavi država, što znači da se nađe rešenje za odnos sa Crnom Gorom, da se vidi šta dalje biva s Kosovom i da se zavede red u one tri južne opštine. Drugi, brzi kao Đinđić, bili bi za to da se najpre pokrene privreda, da se privatizujemo i obezbedimo kredite i investicije.
Neko treći reći će sažaljivo da se, pre svega, valja pobrinuti za ljude, koji su jedva preživeli, i da nikakve nove socijalne žrtve ne dolaze u obzir. Nema ništa od svega toga, kazaće besno četvrti, dok se prvo ne pohapse razni ratni i ostali zlikovci, pa da ljudi ovde i spoljni svet vide da ovde vlada pravda i da se Srbija hrabro suočava s ružnom prošlošću. A zdravstvo i školstvo, gospodo, pitaće neki zabrinuti glasovi...
Kao što znamo, DOS je šareni savez ozbiljnih, brzih, ljutitih, milostivih i zabrinutih (još neke sam sigurno prevideo), a pri tom su svi oni u stanju da se uozbilje, zabrinu, ubrzaju, sažale ili razbesne, tako da bi se moglo očekivati da još dosta dugo jedni za druge iskazuju razumevanje i održe taj savez čak i ako ga niko više ne ugrožava. Ali, primetićete, zar to nije malo nezdravo, zar to ne podseća na nekad čuveni jednopartijski pluralizam, i gde još postoji takav parlament i takav sistem?
Ni ja nisam ljubitelj nekih naročito originalnih rešenja, ali svejedno verujem da bi DOS trebalo da opstane i sačuva svoju ogromnu parlamentarnu većinu. Pre svega, u ovakvu situaciju nije se došlo iz nekih doktrinarnih razloga. Niko od tvoraca DOS-a nije prethodno pažljivo proučavao dela Edvarda Kardelja ili Mihaila Markovića, niti su svesno težili nekakvoj srpskoj sabornosti. Taj savez je nastao iz realne potrebe da se savlada jedna užasna barijera sastavljena od Miloševića, Šešelja, JUL-a i donekle Vuka Draškovića.
Formula je ispala ubitačno efikasna, gotovo svi protivnici oterani su u političku penziju, a ponekome se smeše i zatvorske kapije. Ali, i ako je dovde sve bilo u redu, zašto bi DOS morao da opstane i ne rastavi se na sastavne delove ili neke manje koalicije? Prvo zato što postoji izvesna obaveza prema toj ogromnoj većini koja je glasala baš za DOS, koji je očigledno veći od prostog zbira svojih delova. Drugo, u borbi protiv onakvog režima taj savez je očvrsnuo, donekle prirodno srastao i prevazišao status privremene, jednopotezne koalicije, tako da bi njegovo rušenje sad već delovalo nasilno i destruktivno ne samo po te stranke nego po ceo politički i socijalni život ove zemlje.
Zrela demokratija se, naime, ne sastoji samo od slobodne stranačke utakmice nego i od pravljenja saveza, traženja kompromisa i razvijanja svesti o zajedničkim interesima. Srbija, najzad, ovakva kakvu je Milošević ostavio, nije socijalno raslojena kao države razvijenog kapitalizma. Recimo da se tome teži ali, dok to ne postane, ne vidim zašto bi se najpre izdvojile stranke koje predstavljaju interese radnika, seljaka ili poslovne elite. U ovom trenutku, a i u doglednoj budućnosti, ovde će biti mnogo lakše uočiti opštu potrebu izvlačenja iz brloga nego neke posebne interese i zahteve.
To znači da DOS sad ima pravo samo da promeni ime, a onda Đinđiću i svima ostalima preostaje da strpljivo saslušaju sve međusobne konzervativne i liberalne, leve i desne argumente, pa da odlučuju i deluju što bolje mogu. To mora biti malo krivudavo, malo sporije nego što bi Đinđić sam trčao, a brže nego što bi hteo Koštunica, ali u celini bi moralo ispasti bolje, naravno pod uslovom da niko nikoga mnogo ne sapliće.
Parlamentarna kontrola biće slaba i, po svoj prilici, pretežno negativna, pošto u opoziciji sede uglavnom predstavnici jedne propale stvari. To znači da će ceo posao kontrole DOS-a morati da obave mediji i nezavisne organizacije, a to će biti utoliko delikatnije što DOS uživa zasluženi kredit. Zato će možda naš glavni posao biti u tome da dobro pazimo ko kome tamo podmeće nogu. Biti nezavisan neće više značiti isto što i biti naklonjen opoziciji, kao u Miloševićevo vreme, nego ne biti posebno naklonjen nikome unutar DOS-a.
Stojan Cerović
