Na golom betonu
Jednog beogradskog advokata uterivači dugova držali su četiri dana u podrumu nalik na zatvor. Fizičkog maltretiranja nije bilo – svake noći izvodili su ga na lažno streljanje. Petog dana dug je vraćen
U Srbiji ima privatnih zatvora, rekao je ovih dana Miroslav Todorović, jedan od onih sudija kojih se dojučerašnji režim oslobodio po kratkom postupku zbog odbijanja da budu puki izvođači radova po nalogu kriminalizovanog vrha vlasti. Todorović je najverovatnije mislio na tajne nazovi zatvore, odnosno stanove u raznim delovima grada stavljenim na raspolaganje Službi državne bezbednosti koja ih koristi za držanje u pritvoru i vođenje informativnih razgovora sa onima koji su joj sumnjivi. Naravno, bez ikakvog sudskog zahteva ili krivične prijave tako da ispitivan ne zna ni ko ga je uhapsio ni ko saslušavao. Čak i ako bi naslutio da je reč o debeovcima, ne bi mogao ni sa čim da dokaže, niti ikome da se žali zbog maltretiranja. Ukoliko bi uopšte imao volje i snage da to učini. Mnogi veruju, čak i u beogradskoj Palati pravde, da je istražni sudija Nebojša Simeunović bio dvadesetak dana u jednom takvom "državnom" zatvoru, a potom udavljen u nekom plićaku i bačen u reku.
Međutim, sasvim je izvesno da ucenjivači, kidnaperi ili uterivači dugova koriste kao improvizovane zatvore uglavnom podrume zabačenih kuća ili garaže smeštene podalje od grada u kojima drže žrtve do postizanja dogovora i završenog "posla". Takođe nije sporno da postoje organizovane ekipe kriminalaca specijalizovane za "uslužne delatnosti" kojima se građani često obraćaju tražeći pomoć u naplati dugova, budući da sudski procesi mogu da traju godinama i da zahvaljujući korupciji u gotovo svim segmentima pravosuđa mogu da ostanu kratkih rukava. Upuštati se u poslove s kriminalcima veoma je riskantno jer se događa da oni naplate dug i uzmu procenat veći od dogovorenog, pravdajući to svojim velikim troškovima ili jednostavno uzmu sve bez ikakvog objašnjenja.
O metodama koje uterivači dugova koriste najrečitije govori primer jednog beogradskog advokata kome je klijent poverio prodaju stana. Javio se kupac i posao je bio sklopljen na obostrano zadovoljstvo s tim što je advokat sa novcem svog klijenta i prijateljicom zaždio na more i, posle dva i po meseca, vratio se bez banke u džepu. Uzalud je vlasnik prodatog stana tražio svoje novce, advokat ih jednostavno nije imao. Reč je o stotinak hiljada maraka. Kad je izgubio svaku nadu, oštećeni prodavac angažovao je "ekipu" koja je advokata pokupila negde na ulici, ubacila ga u automobil i odvezla neznano kud. Vodili su ga nekim stepenicama i, kad su mu skinuli povez s očiju, advokat je shvatio da se nalazi u nekom podrumu nalik na zatvor, očevidno na brzinu pripremljen za prinudni boravak. Nekoliko dana trajalo je ubeđivanje i nastojanje uterivača da saznaju ima li načina da advokat vrati novac, odnosno ima li neku imovinu koja bi se mogla prodati. Nije bilo fizičkog maltretiranja sem noćnih izvođenja u šumu negde van grada. Vezivali su ga za drvo i tako isprepadanom glasno čitali presudu kojom mu predstoji smrt streljanjem. Sledilo bi repetiranje pištolja "streljačkog voda", odnosno trojice uterivača, i pucanje poviše glave vezanog. I tako četiri noći. Na kraju je advokat pukao i rekao im da poseduje stan uknjižen na tuđe ime. I tu je bio kraj: papirologija je bila brzo sređena, stan prodat i novac dobijen.
Mnogo više nevolja imao je jedan drugi advokat angažovan da brani poznatog kriminalca čiji su drugovi sakupili pozamašnu sumu novca jer im je advokat garantovao da će optuženi biti osuđen na manje od pet godina i biti pušten iz pritvora. To se, međutim, nije dogodilo, a advokat je uporno odbijao da vrati pare. Čini se da nije znao s kim ima posla, tako da je i on završio u nekoj napuštenoj garaži uz svakodnevno seksualno maltretiranje i obavezni felacio. O tome se dugo po kuloarima beogradske palate pravde zlurado pričalo jer je bilo poznato da advokat tesno sarađuje sa podzemljem, koje je u ovom slučaju ostalo po strani ne mešajući se u isterivanje pravde svojih kolega.
UTERIVAČ: "Mi nikad ne koristimo nasilne metode", kaže jedan od poznatih vođa ekipe za uterivanje dugova. "Mi se bavimo časnim poslom i nikad ništa ne preduzimamo bez stručnog uvida u papire, odnosno ugovore, dogovore, priznanice i kompletnu dokumentaciju. Angažujemo se isključivo kad je očigledno da je neko nekog prevario i da neće da vrati novac. Mi ih prvo suočimo i saslušamo šta ima jedan drugom da kažu, a onda procenimo ko je u pravu, zapravo ko laže i ne priznaje. Papiri su ipak najvažniji i njih brižljivo prouči naš pravnik. Kad utvrdimo istinu, pristupamo poslu nakon dogovora o visini provizije i procene koliko nam vremena treba da obavimo posao."
Na pitanje šta rade ako im je dužnik nepoznat, odnosno ako znaju samo njegovo ime i prezime, sagovornik "Vremena" odgovara: "Imamo dobru saradnju sa policijom, tako da nam ona dostavlja sve tražene podatke – gde dužnik stanuje, koga ima od porodice, šta poseduje, koliko zarađuje... Zapravo, dobijemo sve što nas interesuje. Inače, nikad ne bismo radili ako je reč o nečem što ima veze sa politikom. Sudovi? narod je izgubio poverenje u njih, sad su tobože demokratski, ali i dalje postoje fiksne tarife za određene usluge koje sudijama plaćaju stranke u postupku. Muka mi je kad na TV ekranima vidim nekog sudiju poznatog po primanju mita kako pljuje po svojim kolegama tvrdeći da su korumpirani."
Reči našeg sagovornika valja primiti sa maksimalnom rezervom. Naročito ono o "nenasilnim metodama" jer onda nije jasno na koji način naterati dužnika da vrati pare. Sem ako se višednevno držanje dužnika u podrumu smatra nenasilnom metodom. Čemu, uostalom, interesovanje o porodici dužnika? Sve je to krajnje sumnjivo i, po svemu sudeći, ozbiljne pretnje da će neko od porodice dužnika nastradati ukoliko dug ne bude vraćen, jedan je od osnovnih načina da posao bude završen. A posla, kažu, ima više nego ikad.
Spiridon Miletić
