Čime se “dogreva” ministar Antić?
Možda
je pokojni tovariš Stane Dolanc ipak bio u stanovitom smislu u pravu kada
je govorio o “klasnoj suštini demokratije”, ponavljajući omiljenu
floskulu svog intelektualnog gurua Edvarda Kardelja; zapravo, ova se
kvalifikacija može odnositi na politiku-kao-takvu, a naročito na onu
koja upravlja jednim društvom: kada čovek počne da “vrši vlast”
njegov se ugao gledanja – delom neizbežno – prilično izmeni. Evo,
recimo, ministar rudarstva i energetike Srbije Srboljub Antić verovatno
pre samo koji mesec ne bi ni u stanju izmenjene
svesti izjavio ono što je izrekao pre neki dan, sve čudeći se kako
ostatak kosmosa ne uviđa jednu tako prostu istinu: “Energija se mora štedeti
i ja ne razumem one ljude koji se dogrevaju na struju, a imaju daljinsko
grejanje.”
Ne znam na šta se “dogreva” ministar Antić – valjda ne na prepečenicu – ali sam i iz najličnijeg iskustva siguran da ti neodgovorni & društveno nesvesni radni ljudi i građani sami sebe veoma dobro razumeju, ali zato sve manje razumeju pravedničko ogorčenje resornog ministra Antića. Razlog je njihovom “nerazumljivom” ponašanju, naime, sasvim jednostavan: u nebrojenim hiljadama stanova u ovoj zemlji daljinsko grejanje odavno ima samo jedno egzaktno značenje: to je nešto što je daleko od grejanja. Obično je tek mlačenje, a ponekad ni to. Pre pet-šest godina stanovao sam u sobi sa “daljinskim grejanjem” u kojoj temperatura zimi nije prelazila 13 stepeni Celzijusa. Ovo pod uslovom da ne otvaram prozor nedelju dana. Kad tada nisam izbliza (tj. iznutra) upoznao sudbinu onog Manovog Hansa Kastorpa – koji se, teško grudobolan, muvao po Čarobnom bregu pre nego što će otići u rovove I svetskog rata – valjda nikada neću. Tada i tamo nisam, nažalost, posedovao TA peć, inače bih se i dogrevao i podgrevao sve u šesnaest, pa nek se ministar jedi do mile volje.
Nije mi ovde do raspravljanja o struji i vračanja zašto je nema. Fascinira me, međutim, to večito perpetuiranje iliti samoreprodukcija jednog jezika, beskonačna samoreprodukcija jednog tipa mišljenja, tipičnog za autoritarne poretke, u kojima je neizrečena ali najvažnija dogma ta da građani imaju bespogovorno služiti Višem Interesu i Državnom Razlogu, te u svakom trenutku podrediti njima svoje male, banalne živote i svoje razmažene i prostačke buržoasko-individualističke potrebe. Pošto neko, jakako, treba da bude ovlašćeni tumač, branilac i sprovoditelj narečenog javnog interesa – a ko će ako neće “politička klasa” – onda je logično da ta “avangarda” ima i pravo i dužnost da apeluje na “svest” građana da sami prihvate raznorazna odricanja u ime “bolje budućnosti”; ako ovi, pak, to neće da učine, onda ih na to treba naterati svim dostupnim merama.
Građani su, međutim, po definiciji biofilno beslovesna bića koja ne mare za dijalektički tok Istorije: oni bi da im večeras bude toplo, i učiniće sve što im je na raspolaganju da se tog blaženog stanja dokopaju, baš kao što bi i večeras da večeraju, a ne tamo negde u trećoj dekadi maja 2006, u skladu s Društvenim Planom. Ergo, ako je grejanje slabašno ili nikakvo – a jeste – a ja posedujem određeno “dogrevno telo” jerbo mi je iz napred navedenog razloga neophodno (a u stambenim zgradama i soliterima to obično nije “smederevac”) posve je logično da ću ga staviti u pogon ne bih li malo ogrejao koske! To je, dame i gospodo, normalno ponašanje, i ne dajte da vam neko popuje kako ste sebični ili štogod slično. Sve ostalo bi bilo specifičan, “štreberski” vid sociopatologije. Slično je, uostalom, i sa strujom generalno: Nadležna Lica se stalno jadaju kako im nesavesni građani upropaštavaju trud i poništavaju efekte restrikcija, jerbo čim im dođe struja uključe sve kućanske aparate, ne bi li nekako nadoknadili propušteno. Zamislite drskosti?! To je, međutim, sasvim normalan odgovor na nenormalnu situaciju: građani, naime, imaju tu osobinu da permanentno žive, sve dok ne umru. Pa stoga imaju i odgovarajuće potrebe. Otuda je jasno da postoje samo dve “normalne” situacije glede struje: 1. da je ima 24 sata dnevno; 2. da je nema 24 sata dnevno. Sve ostalo (uključi-usključi, kreni-stani, ima-nema, sad vidiš-sad ne vidiš) zakonito, po logici stvari, proizvodi “histeričnu” reakciju potrošača. Oni su, dakle, ti koji se ponašaju “normalno” utoliko što se prilagođavaju situaciji koja ih je snašla, nastojeći da se u njoj što bolje organizuju i pregrme nevolje. To što je takvo njihovo ponašanje “neodgovorno” sa stanovišta “šireg društvenog interesa” samo je optička varka, nastala usled izvitoperenosti optike Nadležnih Lica: neodgovorno je samo to što struje – baš kao i “daljinskog grejanja” – nema dovoljno. Sve ostalo je demagogija. Neka ministar proba, recimo, malo da je vežba na mojim prijateljima koji intenzivno “dogrevaju” sobu za svoju tri nedelje staru bebu. Jerbo ne žele da im dete jednog dana posećuje Čarobni breg. Za “tešku energetsku situaciju u zemlji” ih je, pak, baš briga. Za to plaćaju ministra da se bakće i izbakće s tim.
Ova je Antićeva izjava, dakle, eminentno političko-društveno-mentalitetski, a ne “energetski” fenomen. Iz nje progovara stara navada Stubova Poretka da strogo i namrgođeno prekorevaju građane kako uopšte nemaju smisla za vizionarski pristup, nego bi da im se baš danas dâ njihov hleb nasušni, i još pogača pride. Ko se malo muvao po dekadentnom Zapadu – a to je, je l te, sada i “naš” političko-ekonomski ideal – mogao je da primeti kako se Država i kojekakve Javne Službe tamo stalno nešto umiljavaju Građaninu, i silno mu se izvinjavaju zbog svake sitnice. U uređenim društvima stvari u principu funkcionišu: od “visoke politike” do svakodnevnog života. Ali, avaj, nigde nema savršenstva. I tamo se nekada dešavaju kojekakva zamešateljstva. Jedino što je tamo nezamislivo da nosilac vlasti optuži Poreskog Obveznika i njegov “manjak svesti za trenutak”, nego se dovija u hladnom znoju lica svog kako da što pre ispravi brljotinu, a u međuvremenu da smisli neko dobro opravdanje koje će umilostiviti one koji mu daju platu. Probajte da zamislite nekog kanadskog ministra kako za probleme sa smetovima na putu i najezdom izgubljenih jelena-lopatara na drumove optužuje neodgovorne građane koji se stalno vozikaju tamo-amo, umesto da se lepo skrase na jednom mestu i čekaju dok im se ne javi da je granulo proleće?!
Ovo je, međutim, Srbija, reći će neko. Da, pa šta? Ako “Srbija” znači sinonim za pokorno tavorenje do kraja vremena u limbu nemaštine, autoritarizma i neodgovornog trućanja i ljutkanja “političke klase”, onda smo mirno mogli još da trpimo i tetošimo Miloševića i njegove, umesto da se onoliko akamo s glasanjem i sa suzavcem. Hoću da kažem: kultura “jedenja korenja” u ime Višeg Interesa, kultura Žrtve, sada je prošlo svršeno vreme, retorička ornamentika jedne neslavne epohe. Njen ledeni touch u Antićevom jadanju simptom je jednog recidiva koji mora odmah da se leči; ako se ignoriše, virus će, bogami, da se proširi.
Teofil Pančić
