Paralelni svet hendikepiranih
Grupa mladih Beograđana odlučila je da na dnevni red savesti društva uvrsti podsećanje da među nama žive i mladi fizički hendikepirani ljudi bez elementarnih uslova za uključivanje u društvo
Ira
Stevanović, student psihologije, i Vladimir Žuk, student matematike
(odsek komjutera), sa grupom takođe mladih Beograđana osnovali su
nedavno nevladinu organizaciju Udruženje studenata sa hendikepom. Oni će
uskoro, već u januaru, od sugrađana porukama sa bilborda, preko medija i
novogodišnjim čestitkama zatražiti glas za ravnopravnost hendikepiranih
u društvu.
Potpuno marginalizovani, fizički hendikepirani su prepušteni roditeljskoj brizi, njihovim materijalnim mogućnostima ili staranju osiromašenih socijalnih ustanova. Ljude u kolicima retko viđamo u gradu, na ulici u školi, u pozorištu, u javnim ustanovama. Tek ponekad ih primetimo na ulici, sa željom da što pre skrenemo pogled. I da ih što pre zaboravimo.
"Učestvujući na međunarodnim skupovima, čak i u bivšim socijalističkim zemljama, shvatili smo da se problemi hendikepiranih, vezanih za socijalizaciju pre svega, mogu i te kako rešavati", kaže Vladimir Žuk, koji je već nekoliko godina vezan za invalidska kolica. "Tamo su organizacije poput ove naše učinile dosta da se mladi fizički hendikepirani koliko-toliko uključe u normalan život. O zemljama daljim i bogatijim da i ne govorimo. Kod nas postoje stare glomazne državne organizacije, bazirane isključivo na medicinskoj dijagnozi, koje ne mogu mnogo da pruže mladim ljudima. Svi fizički hendikepirani (paraplegičari, distrofičari, gluvi, slepi, paralizovani) imaju slične probleme, vezane za otuđenost od društva, nedovoljnu brigu, osećanje usamljenosti i bespomoćnosti, a u tim ustanovama su i odvojeni po vrstama hendikepa.
One su mahom pisale tužna pisma upotpunjena tužnim slikama ne bi li izazivale samilost kod šire populacije. Šaljući faksove takve sadržine na određene firme, dobijali su novac.
Mi ne želimo da kupujemo stav društva prema hendikepiranima.
Želimo da se školujemo kao i ostali mladi ljudi, da možemo da izađemo na ulicu, da glasamo, da uđemo u poštu da platimo račune, da možemo u pozorište, u bioskop, u gradski prevoz... Svesni smo duštvenog siromaštva i činjenice da će trebati godine da se stvari izmene, ali od nečega se mora početi."
Na samom početku studija Vladimir Žuk je prestao da pohađa nastavu jer nije mogao kolicima uz stepenice. Na fakultetu nema tzv. rampe, a i fakultetski liftovi su često bili u kvaru. On je i dalje redovan student, sprema ispite kod kuće i ide samo na polaganje. Uskraćen je za nastavu, vežbe i predavanja.
Na ovim prostorima niko precizno zapravo i ne zna koliko je hendikepiranih lica. Poslednji podaci datiraju od pre deset godina, a podatak da deset odsto populacije u svakoj zemlji čine hendikepirani saopštavaju Ujedinjene nacije. U zemlji poput naše, koja je preživela i ratove, sa ratnim invalidima procenat fizički hendikepiranih ljudi mogao bi biti i veći.
Shodno sopstvenim godinama i statusu akademskih građana, naši sagovornici su se odlučili da projektima, kampanjama, stručnim seminarima i borbom za poštovanje ljudskih prava pomognu populaciju učenika i studenata. Školski uzrast je najugroženiji, jer hendikepirani đaci ne mogu da se školuju i sebi znanjem i diplomom obezbede kakvu-takvu budućnost, te da se uključe u društvo kao sav mlad svet.
Cilj im je da da seminarima, tribinama, radionicama povrate samopouzdanje i roditeljima i mladima sa fizičkim hendikepom, da povrate nekad stečena zakonska prava na društvenu i medicinsku pomoć. Prema još važećim zakonima, svaka nova zgrada morala bi da ima odgovarajuću ravnu površinu prilagođenu kolicima. Od toga se ovde davno odustalo.
Isto pravilo važi i za ulice, trotoare, škole. I toga uglavnom nema.
Roditelji su sve siromašniji, a zagarantovane pomoći je sve manje. Novčana pomoć za negu je minimalna, stiže neredovno, sa velikim zakašnjenjima.
Veliki broj hendikepiranih nema čak ni kolica, bez kojih ne može da se kreće ni po kući.
Roditelji su, pak, priča za sebe. Mnogi se stide svoje bolesne dece, skrivaju ih po kućama. Naši sagovornici kažu da obrazovanje roditelja ne utiče puno na stav prema hendikepiranom detetu. "Ima slučajeva da doktori nauka zaključavaju svoju hendikepiranu decu u podrume, a da za to ne snose nikakve posledice. Sramota ih je svoje hendikepirane dece", kaže Ira Stevanović.
U minimalnoj društvenoj brizi, kao što je pravo na kombi GSP-a, opet su izolovani jer su okruženi samo hendikepiranima. Normalno razvijena društva svim silama se upinju da ovu populaciju izvuku iz izolacije, da ih socijalizuju, da mogu da se uz pomoć kolica sami kreću ulicama.U Švedskoj, na primer, imaju pravo i na besplatan taksi, šalju ih na tržište rada, imaju posebnu negu i nikome ne pada na pamet da su oni isključivo briga svojih roditelja.
Kod nas stvari stoje mnogo drugačije. Naši sagovornici pominju primer "tretmana" slepih lica: "Dobili smo nove novčanice. Na njima nema obeležja za slepe. Skrenuli smo pažnju na to pre neki dan nadležnima u Narodnoj banci. Pokušaćemo da prava hendikepiranih unesemo i u novi Zakon o univerzitetu. Predložićemo da se razmisli i o adaptaciji javnih zgrada u centru Beograda..."
Kažu da je ideja o animiranju javnosti i skretanju pažnje na probleme hendikepiranih mladih ljudi naišla na podršku kako resornog republičkog ministarstva tako i stranih organizacija za ljudska prava (Švedski helsinški komitet) i stranih vlada poput holandske. Mreža pomoći obuhvatiće sve univerzitetske centre. Svesni su da je za njihovu ideju potrebno veoma dugo vreme. Za sada traže samo razumevanje. Ako ih budemo razumeli, biće to veliki doprinos razbijanju ovdašnje društvene zablude da se samo razvijena društva suočavaju sa problemima hendikepiranih. Za razliku od nas, oni ne žive pored njih, već sa njima. Oni ih ne skrivaju, već ih tretiraju kao ugroženu manjinu čija prava treba zaštititi.
Branka Kaljević
