Novogodišnje naricaljke
Ukoliko baš želimo da budemo neumereni optimisti, možda je vreme za pokušaj teze po kojoj je dvehiljadita, kao poslednja godina “starog doba”, bila poligon za završavanje započetog, za odlaganje svih istrošenih, zamornih, dosadnih i frustrirajućih načina, tema i sistema
Sada
kad je novi milenijum na pragu, vreme je za rekapitulacije svih vrsta.
Optimizam je, valjda, u duhu Nove Narodne Izgradnje, neizbežan, i jedino
je pitanje – kako, oh kako, to primeniti na film? “Filmske tendencije
tokom protekle godine bile su u skladu sa (doduše pretprošlogodišnjom)
modom minimalizma – nije ih uopšte ni bilo”? Ili: “Stremljenja
savremenih filmskih umetnika ukazala su na hvale vredno poštovanje
tradicije i proverenih vrednosti (...na blagajnama)”? Uf. Možda je
najbolje nešto kao: “Filmska strujanja tokom godine na izmaku ulivaju
veliku nadu u budućnost: filmska produkcija naredne godine jednostavno ne
može a da ne bude bolja!”
Šalu na stranu, globalna atmosfera u svetskom filmu, dakle, nije nas baš zapahnula svežim dahom "novog" i "nikad viđenog", pa čak ni "sveže reaktiviranog" i "sveže recikliranog". Ukoliko baš želimo da budemo neumereni optimisti, možda je vreme za pokušaj teze po kojoj je dvehiljadita, kao poslednja godina “starog doba”, bila poligon za završavanje započetog, za odlaganje svih istrošenih, zamornih, dosadnih i frustrirajućih načina, tema i sistema... Prema ovoj tezi, neizbežno uplovljavamo u renesansu. Ako, pak, nismo tako vedrog duha, lako će nam biti da se prisetimo drugog zakona termodinamike i popularne entropije.
MILENIJUMSKA MEGALOMANIJA: Godinu su, tako, u duhu predmilenijumske megalomanije, definitivno obeležili spektakli. Pre svega, nije nas zaobišla američka predizborna kampanja za demokrate u vidu “neprolaznih antičkih vrednosti” Gladijatora Ridlija Skota. Prebacivanje u davnu prošlost, naročito međ’ uvažene Grke, uvek je davalo na važnosti svakoj klimavoj tezi. Za tim se poveo i Roland Emerih kreirajući Patriotu, još jedno od svojih “imperijalističkih”, “ekspanzionističkih” i tome sličnih bioskopskih hitova. Lik Beson je imao romantičnije razloge da na večnom počinku još jednom uznemirava, ni krivu ni dužnu, sirotu Jovanku Orleanku. Njegova ljubav sa Milom Jovović, iako dovoljno jaka da zbog nje budi Jovanku, ipak nije preživela totalni krah filma u kom je Mila uspešno protraćila životnu šansu. Šekar Kapur se znatno uspešnije pozabavio životom Elizabete,”kraljice device”, forsirajući postulate više biografskog filma nego spektakla. Biografskim filmom, u budžetski svedenijoj, savremenoj i vizuelno (ali i sadržajno) neprijatnoj varijanti, bavio se, nažalost, i Stiven Soderberg u Erin Brokovič.
Naravno, ni ova godina nije prošla bez svakim-danom-sve-glupljih-i-neizbežnijih nastavaka (sequela), pa smo imali prilike da gledamo Edija Marfija u još deset-petnaest uloga (Otkačeni profesor 2 – Klampovi), nismo propustili ni treći deo Vriska, koji je, zapanjujuće, još gluplji od drugog, novog, još dosadnijeg Bonda (Svet nije dovoljan), ali i nastavak Nemoguće misije (M:I-2), kojom prilikom smo bili pristrasni pa nešto blagonakloniji, suočeni sa raznežujućim faktom – Džon Vu i dalje zamajava najbolje na svetu.
Valjda ponukan planetarnim trijumfom Titanika, Volfgang Petersen (Das Boot) vraća nam se sa katastrofom na otvorenom moru. Filmu je ime Savršena oluja, a za njega je vezana i jedna velika misterija. Potpuno je nejasno, naime, kako je, budući akcion a hiperdosadan, ovaj film uspeo da zaradi i dolar na blagajnama. Zaradio je, treba li reći, znatno više. Daleko uspešniji u svom naumu bio je Reni Harlin, pa je njegovo Duboko plavo more verovatno jedan od najzubatijih, pardon, najzabavnijih filmova katastrofe od onih dosad snimljenih.
NAJEZDA DANSKOG FILMA: Prema poznatim romanima – a po kojima je to u većini slučajeva, da sve bude lepše, već rađeno – snimljeni su uglavnom suvi i sterilni ili pak stilski haotični filmovi. U prvu grupu svakako spada mlitava melodrama Kraj jedne ljubavne priče, dobar deo za Oskara sačinjenog Život nema pravila, pa i (ipak znatno bolji od pomenutih) Frirsov esejističko-evropski vestern Obećana zemlja. U drugoj su grupi žanrovski neujednačeni Talentovani gospodin Ripli, nerazrađena drama sa psihijatrije Neprilagođena, i poput svojih junaka nezrele Opasne namere. Iskreno govoreći, negde u ovoj grupi bi u pokušaju objektivnog sagledavanja završio i Anđeo čuvar, film koji, zbog svojih mahom ezoteričnih kvaliteta, i pored uočene haotičnosti mora na ovom mestu biti opisan kao divan.
Nije još uvek najjasnije u kojoj je meri najezda danskog filma svetski a koliko ovdašnji interni fenomen. Bilo kako bilo, posle Larsa fon Trira, veselo smo dočekali i Pushera, U Kini jedu pse, Praznik... Filmovi koji prate manifest Dogme rapidno su se raširili po Evropi i svetu. Ova pojava, međutim, ne može biti okarakterisana kao tendencija, pošto je u pitanju više reklamni štos nego težnja ka specifičnom izgledu, a kamoli pojeftinjavanju (mnogi od ovih filmova, naime, koštaju jednako kao prosečna “normalna” produkcija). Može se, svakako, konstatovati ubrzano prihvatanje digitalnih tehnologija, no to je tema na koju se već redovno pišu knjige.
Najzad, kako god prišli sumiranju filmske dvehiljadite godine, uvek van bilo kakvih grupa, potpuno imuno na svaku “podelu”, “visi” nekoliko filmova.
"UMORNE" TENDENCIJE: Na ulasku u novi milenijum, čini se, ukoliko se išta “novo” bude počinjalo, išta zanimljivo “organizovalo”, bilo kakvi “pravci” ili “struje” nastajali, to se neće desiti na podsticaje umornih “tendencija”. To će se desiti isključivo na podsticaj ovih “ekscesa”, ovih hrabrih i najčešće po jednoj jedinoj, ali dovoljno bitnoj, karakteristici u sadašnjem vremenu izdvojenih. Iskreno ozbiljan Povratak u raj, iskreno melanholičan Englez, iskreno i do kraja razuzdan Divlji divlji zapad, iskreno pomeren Biti Džon Malkovič, iskreno osećajna Zelena milja...Više nije bitno šta sve ovi filmovi možda nisu. Bitno je samo to jedno što, svaki na svoj način, jesu. To je sve što imamo za početak. Ako se negde pomerimo na kraju ovog doba, koje se sigurno nije zvalo “bel epok”, pomerićemo se odatle.
Maja Uzelac
