“Jedan” posle devetstodevet
Trideset godina nakon što su članovi najveće rok grupe svih vremena objavili da više neće raditi zajedno, njihov opus i dalje predstavlja izuzetnu robu
Nasuprot
očekivanjima, u
nedelju ujutru trinaestog novembra ove godine prodavnica ploča HMV u
centru Londona nije bila opkoljena hiljadama usplahirenih kupaca. Tog dana
se pojavilo novo, oficijelno izdanje Bitlsa, kolekcija singlova koji su u
svoje vreme bili na prvom mestu britanskih top lista. Na otvaranje radnje
čekalo je tek petnaestak fanatika, od kojih su neki pokazali i izvesno
razočaranje poklonom predviđenim za prvih tristapedeset kupaca –
dodatnim omotom za dvostruki CD.
I pored ovakvog starta,
izdanju pod imenom Bitlsi, Jedan
(The Beatles, One) sa dvadeset i
sedam hitova čuvenog liverpulskog benda trebalo je samo dva dana da se
popne na vrh američkih i britanskih top lista, gde će šest nedelja
kasnije po svemu sudeći dočekati novi milenijum.
Trideset godina nakon što
su članovi najveće rok grupe svih vremena objavili da više neće raditi
zajedno, njihov opus i dalje predstavlja izuzetnu robu. Dovoljno je pronaći
novu šifru za izbor pesama koje su za postojanja napravili, odštampati
diskove te sesti i gledati kako vam se račun u banci polako puni.
Medijska pratnja ide sama po sebi, mada nije hrđavo malo obratiti pažnju
i na datume. Eto, slučajno se ovih dana navršava dvadeset godina otkako
je jedan nervno labilni obožavatelj ustrelio Džona Lenona ispred njujorškog
hotela u kome je kreativni lider Bitlsa živeo. Već samo podsećanje na
ovaj događaj (što mediji izuzetno vole da rade) dodaje gas na ionako
dobru prodaju, stojim vam dobar da će ova kompilacija opstati na vrhu bar
do Svetog Jovana.
Među
milionima onih koji su se ovih dana zaleteli na tezge, jedva da postoji
iko ko kod kuće već nema sve pesme koje su na ovom izdanju objavljene,
svaku na barem tri mesta u potpuno identičnom obliku. Šta je onda ono što
ih tera da ih kupuju iznova i iznova, svaki put kada vlasnik autorskih
prava oseti da mu fali malo keša?
Novogodišnji
"Njusvik" smatra da je aktuelna bitlmanija posledica nostalgije
u koju svet zapadne svaki put kada se "prevrće" neki okrugao
datum. Teško da bi se sa ovim mogli složiti, budući da bi takva
nostalgičnost zahvatila tek one starije od pedeset godina koje za epohu
Bitlsa vezuju lične emocije, dok među današnjim kupcima preovlađuju
mladi koji pitanje nostalgije relativizuju. Sem ako ne uzmemo u obzir da
su pesme Bitlsa u stalnom opticaju, te je svako imao prilke da se veže za
neku kako '73. tako i '98.
Ostaje jedino logično
objašnjenje – a to je da su Bitlsi produkt marketinga, i to od svog
nastanka do danas. To što su svojim značajem zaklonili marketinške
principe na kojima su nastali stvar je njihovog izuzetnog talenta, što se
ne dešava često u biznisu, a kad se desi, dobijete zlatnu koku.
Bitlsi
su počeli kao opskurni sastav u rodnom Liverpulu (jedan od mnogih, što
bi se reklo). Kako je Liverpul bio tesan za tolike momke sa gitarama,
krenuli su sreću da traže po Hamburgu, gradu koji je početkom šezdesetih
bio "rajska tezga" za rokenrol bendove poput njih. Njihov tadašnji
član, Stjuart Satklif (umro od izliva krvi u mozak 1962, ne dočekavši
slavu svojih drugara), upoznao je tamo Astrid Kiršner, nemačku umetnicu,
koja ih je nagovorila da promene način oblačenja i dizajnirala im
frizure za kojima će kasnije poludeti čitav svet.
Pravi marketing u njihovu
karijeru ušao je sa Brajanom Epštajnom, njihovim menadžerom, koji ih je
prvi put čuo krajem decembra 1961. u Liverpulu i zaključio da momci
imaju neki potencijal. Epštajn je bio desetak godina stariji od članova
benda i vodio je porodični biznis; prodavnicu ploča koja je držala i
klavire (gde je pazario i otac Pola Makartnija).
Odlučio je da investira u
sastav, platio je prva snimanja i krenuo da obilazi izdavače u nameri da
svoj proizvod plasira. Bio je odbijen od svih redom, muzika Bitlsa
ocenjena je krajnje nezanimljivom, a u kompaniji DECCA su mu čak rekli da
je "vreme gitarskih bendova na izmaku", te da oni nemaju namere
da se time bave. Konačno, za Bitlse se zainteresovao Džordž Martin iz
Parlafona i pozvao momke da snime dve pesme za njega. Već na snimanju je
sugerisao da se bubnjar Pit Best zameni, na njegovo mesto je uskočio
Ringo Star, ali se ni on nije proslavio te je bubnjeve na prvom singlu
Bitlsa Love Me Do/P.S. I Love You odsvirao jedan studijski muzičar.
Teško
da bi ovaj singl danas otvarao Bitlsi,
Jedan kompilaciju da promišljeni Brajan Epštajn nije lično kupio
deset hiljada ploča, obezbedivši na taj način da se singl pojavi na 17.
mestu britanske top liste. Za manje od mesec dana bili su prvi, a Epštajn
je kasnije uporno opovrgavao da je upravo on ovom
"megakupovinom" pogurao celu stvar.
U to vreme televizija je
postajala masovni medij u Evropi, te je Epštajn zaključio da njegovi
momci moraju da prilagode svoj izgled. Skinuo im je kožne jakne i obukao
ih u Pjer Karden odela (bez revera, kasnije poznatija kao bitls-odela), no
ostavio im je "neuredne" frizure koje su uskoro postale simbol
bunta mlade generacije. Tako je šezdeset treće počela bitlmanija,
najpre u Engleskoj, a potom i u Americi i Evropi, da bi u svom izvornom
obliku trajala do avgusta '66. kada su Bitlsi odsvirali svoj poslednji
koncert u San Francisku.
Ovaj deo njihove karijere
karakterisao je rad bez pauze u ritmu koji bi današnjim razmaženim
zvezdama bio nezamisliv. Po ideji njihovih američkih i britanskih izdavača
Kapitol rekordsa i EMI-ja, Bitlsi su izbacivali novi album svakih šest
meseci (?!), da bi nakon toga usledila turneja. Izdanja za Evropu i
Ameriku su se donekle razlikovala, odnosno prilagođavalo se tržištu. I
to je izdavačima bilo malo, pa su odnekud izvukli snimke koje su Bitlsi
napravili u Nemačkoj kao prateći bend pevaču Toniju Šeridanu i izdali
ih kao posebno izdanje, Bitlse koje "do sad niste čuli".
Bitlmanija
je u to vreme imala najmanje veze sa muzikom. Koncerti su se održavali na
stadionima, ozvučenje je bilo nedovoljno da pokrije stotinak hiljada
gledalaca, mahom tinejdžerki, koje su koristile priliku da vrište bez
prestanka tridesetak minuta koliko su momci u proseku provodili na sceni.
Komentarišući činjenicu da ih na koncertu niko ne sluša, Džon Lenon,
inače daleko najduhovitiji član Bitlsa, izjavio je da "to i nije
tako bitno jer svi imaju ploče kod kuće". Međutim, upravo
atmosfera na koncertima bila je presudna da Bitlsi prestanu da nastupaju uživo.
Njihove umetničke ambicije prerasle su bitlmaniju.
Bitlsi su na neki način
"izmislili" rok marketing. Njihove nastupe pratila je prodaja
suvenira, bitls perika, lutkica, kartica, odela, brze hrane. Ova
inicijativa došla je sa druge strane Atlantika, iz Amerike, koja je od
Bitlsa na svom tržištu napravila klasičan proizvod i prodavala ga na
sve moguće načine. Brajan Epštajn, koji je bio tek muzički menadžer,
nije se u ovu vrstu trgovine dobro razumeo, tako da su Bitlsi ostali
kratkih rukava u poslu sa suvenirima.
Tih godina, ključni deo
marketinga Bitlsa bila su dva filma koja je sastav snimio: A
Hard Days Night (1964) i Help
(1965). Praćeni su albumima sa muzikom iz filmova, novim suvenirima,
klipovima iz filmova na televiziji. Bitlsi su u to vreme prvi put udarili
u "marketinški zid" naslovnom stranom svog američkog izdanja Yesterday
and Today na kome su se slikali okruženi komadima teletine (tada još
nije bilo "ludih krava") i raskomadanim dečjim lutkama. To je
bila njihova reakcija na "komadanje" njihovih ploča od strane
američkog izdavača. Ova ploča brzo je povučena iz prodaje i danas
predstavlja vredan raritet.
Kada
su se povukli sa bine, Bitlsi su nastavili da izdaju dve ploče godišnje
sve do 1970. kada su objavili da prestaju sa radom (izuzetak je bila 1968.
kada su objavili samo jednu The
Beatles, ali dvostruku). No, izdavači im ni "mrtvima" nisu
davali mira. Već 1973. usledile su čuvene kompilacije Crvena
(opus 1962-1966) i Plava
(1967-1970), tri godine kasnije nova Rock'n'Roll
Music, pa razne verzije Najvećih
hitova, sačuvanih živih snimaka, o piratskim izdanjima da ne
govorimo. Novi Bitlsi su se pojavljivali svake tri do četiri godine.
Autorska prava na njihov rad menjala su vlasnike, u jednom trenutku
posedovao ih je i Majkl Džekson, i svaki novi vlasnik poželeo je da
ostavi trag u istoriji objavljujući svoju verziju najboljih pesama.
Sredinom osamdesetih naglo
je porasla prodaja njihovih originalnih izdanja jednostavnom činjenicom
da se pojavio kvalitetniji nosač zvuka, kompakt disk. Međutim, pravo
vreme Bitlsa došlo je tek sredinom devedesetih. Najpre su iz arhive
BBC-ja izvučeni stari snimci i objavljeni pod nazivom Live
at BBC, da bi 1995. izašla tri izdanja pod nazivom Bitlsi, Antologija koja su sadržavala sve moguće restlove, rane
verzije poznatih stvari, odbačene verzije, pa čak i razgovore u studiju.
Što bi se reklo, vadili su im crno ispod nokta i stavljali na ploču ne
bi li milionima zaluđenika Bitlsa ponudili još nešto od grupe koja
decenijama ne postoji. Izvučene su čak i dve Lenonove nikad objavljene
pesme (Free As A Bird, Real Love) koje su "dosvirali" ostali članovi
benda. Kritika se prema ovom izdanju odnosila emotivno kao prema dokumentu
koji baca novo svetlo na rad grupe, ali su se svi složili da tu nema neke
velike umetnosti. Izdavač je svečano izjavio da je objavljeno sve od
Bitlsa što se moglo objaviti i da novih "nepoznatih" snimaka više
neće biti. Do prve prilike.
Ona se ukazala u ovom
najnovijem izdanju, čiji naziv Jedan
nagoveštava da će se brojanje nastaviti, čim se smisle pogodne formule
za selekciju (na primer, opcija shuffle
koja bira po principu slučajnih brojeva).
Kako živimo u digitalno
doba, čak i ako imate sve njihove kompakt diskove (uključiv i ovaj
najnoviji), tek vam predstoji kupovanje poslednjeg, ultimativnog, koji
sadrži sve njihove albume (dvadeset i šest) na jednom jedinom nosaču
zvuka, i to u MP3 formatu. Svaka naredna kupovina, a biće toga još, ništa
se ne bojte, biće uslovljena promenom formata u kome se zvuk čuva. Dok
se ne vratite staroj dobroj vinil-ploči, jedinom istinskom (analognom)
zvuku koji postoji.
Zoran
Stanojević
