Vreme broj 521, 28. decembar 2000.

Punih 35 godina posle Eusebija, Portugal ponovo ima igrača koji je osvojio Zlatnu loptu i za koga je Real Madrid letos platio, otimajući ga Barseloni, 120 miliona maraka

"Sumnjam da bih danas mogao da ponovim ono što sam uradio pre, otprilike dve godine. Tada sam, naime, stavio lisice na ruke Luisa Figa inscenirajući jedini način na koji je moguće zaustaviti tadašnjeg kapitena Barselone! Sve se zbilo na stadionu Nou Kamp, posle podužeg intervjua koji mi je za jednu englesku reviju dao Luis Figo. Izašli smo sa stadiona i u dvorištu napravili seriju slika. Neki klinci koji su kupovali u šopu Barselone, tada privremeno smeštenom u jednom velikom kontejneru pored samog stadiona, bili su oduševljeni što je zvezda kalibra Luisa Figa pristala da sa njima pika loptu, makar i zbog slikanja. Uniformisani čuvar zadivljeno je gledao scenu dok sam ja fiksirao pogledom lisice koje su visile na njegovom kaišu. Ne verujući ni sam da će Figo pristati, pitao sam ga možemo li napraviti sliku sa lisicama. Za divno čudo, pristao je bez problema..." Tako je moj prijatelj fotoreporter Rodolfo Molina napravio zaista neobičnu sliku "hapšenja Figa".

Figa sam upoznao 1995. kada je došao u Barselonu. Upoznao nas je Robert Prosinečki, bivši fudbaler Crvene zvezde, Real Madrida, Ovijeda i Barselone. Ne bih mogao reći da smo prijatelji, ali kada sam mu zatražio taj intervju dobio sam ga bez problema, što je izazvalo čuđenje i malu ljubomoru novinara kojima je dnevni posao "praćenje Barse" i koji uglavnom mogu da sanjaju ekskluzivni intervju sa bilo kojom zvezdom Barselone. Međutim, Figo je tada bio "samo" kapiten Barselone, dok je danas osvajač Zlatne lopte "Frans fudbala", najskuplji igrač na svetu, jer je Real Madrid letos za njega platio otkupnu cenu od 120 miliona maraka, i svakako najomraženiji sportista u celoj Kataloniji jer ga navijači Barse smatraju izdajnikom, a i lokalna štampa ga slično tretira. Tada još nije bio oženjen, ali je s oduševljenjem govorio o svojoj verenici Helen Sviden, koja je, kao što joj prezime govori, Šveđanka. Ona je manekenka, o fudbalu nije znala gotovo ništa dok nije srela naočitog crnomanjastog Portugalca koji ima sve (fizičke) preduslove aa oliči ono što se u svetu filma zove "latinski ljubavnik". U međuvremenu je na svet stigla i Daniela, kćer koju Figo obožava. Ipak, najveća promena u njegovom životu jeste letošnji senzacionalni transfer iz Barselone u Madrid. Kada smo razgovarali, pominjao je razne sportske ciljeve koji mu ostaju: finale Lige šampiona (sa Barsom je već nemoguće, sa Realom možda), učešće na SP-u sa Portugalom (njegova zemlja je propustila mondijal u Francuskoj), sanjao je da njegova generacija napravi "nešto važno na međunarodnoj sceni" (bili su vrlo zapaženi na EP-u u Belgiji i Holandiji, što je mnogo pomoglo Figu da se na kraju godine domogne trofeja namenjenog najboljem fudbaleru Evrope), priznao je da sanja Zlatnu loptu (dočekao je), ali sasvim sigurno nije ni pomišljao da će završiti u Real Madridu.

ZAKON TRŽIŠTA: Kada je posle Evropskog prvenstva otišao na odmor, nije sanjao da će dani koji dolaze biti najvažniji u njegovom sportskom životu. Imao je ugovor sa Barselonom do 2002, primao je pet miliona maraka godišnje i računao na izvesno poboljšanje jer je, recimo, Rivaldo imao šest miliona, a Finac Jari Litmanen, koga je Van Gal doveo iz svog Ajaksa, čak 8,2 miliona, iako nije sastavio dve utakmice u dresu Barse. U međuvremenu, predsednik Real Madrida Lorenco Sans raspisao je prevremene izbore računajući da će ih dobiti posle osvajanja osme titule prvaka Evrope i briljantne pobede od 3:0 protiv Valensije. Logika mu nije bila loša, ali je ipak potcenio snagu rivala Florentina Pereza. Supersposobni biznismen hrabro je ušao u trku u kojoj na startu nije imao mnogo izgleda, ali je sjajno vodio kampanju koja je kulminirala vešću da će, ukoliko postane predsednik, dovesti Luisa Figa. Bila je to izborna bomba prvog reda, teško je reći da li je veći odjek imala u Madridu ili u Barseloni, koja je takođe bila u predizbornoj kampanji, jer je posle 22 godine "vladavine" odlazio Luis Nunjes, a pet kandidata se tih dana borilo da sedne u njegovu fotelju. Luis Figo tvrdi da je obavestio Nunjesa o "ozbiljnoj ponudi Reala", ali da mu je ovaj odgovorio da "ne može ništa da uradi jer više nije predsednik". U međuvremenu je Florentino Perez sklopio ugovor sa Figovim menadžerom Hoseom Veigom sa klauzulom o obeštećenju od oko 36 miliona maraka u slučaju da odustane. Sa takvim adutom u ruci "sosiosima" (članovima kluba) obećao je besplatnu godišnju kartu ako Figo ne dođe! Znao je da trošak neće ići iz njegovog dzepa jer ga je obezbeđivala klauzula. Znao je, takođe, da Barsa neće ući u trku jer bi morala da plati i tu klauzulu, a to bi značilo da za njene pare navijači Reala cele sezone gledaju džabe svoje ljubimce. To bi već bilo isuviše... Zato je Figo otpisan i pretvoren u narodnog neprijatelja br. 1, a već tada se znalo da ga prilikom prvog gostovanja na "Nou Kampu" u dresu Reala čeka više od pakla.

Kada su ga tih dana, pred meč koji je igran 11. oktobra, optuživali da je "pesetero" (plaćenik), ironično je odgovorio: "Pesetero? Ne, ja sam Portugalac..." U Kataloniji je malo onih koji ne misle da je Luis Figo učinio najteži greh izdaje, iako je – kao što bi uradio gotovo svako na njegovom mestu – iskoristio zakone tržišta, duplirao svoja primanja i jedan veliki klub zamenio drugim.

SVADJAO VELIKE: Nije prvi put da je Luis Figo posvađao dva velika rivala. Prvenac je, naravno u malom, bio u familiji kada je kao dečak odlučio da igra u Sportingu iz Lisabona iako je njegov otac bio veliki navijač Benfike. Kasnije su se o njega otimali Parma i Juventus.

"Počeo sam da igram na ulici, kao i svi klinci. Bile su to neviđene utakmice; prepodne smo zamišljali da igramo finale lige šampiona, a popodne finale svetskog prvenstva", pričao mi je svojevremeno Figo. Sve se odvijalo na ulicama ili improvizovanim terenima kraja koji se zove

Kova de Piedad s druge strane reke Tažo. Prvi zvanični klub bio mu je El Pastiljas, koji se ubrzo raspao zbog besparice.Odlučio je da karijeru nastavi u Sportingu, uprkos protivljenju roditelja kojima se nije svidelo što će dva puta dnevno morati da prelazi veliki most koji spaja njihov gradić sa Lisabonom.

"Odlučio sam se za Sporting zato što sam čuo da ima najbolju školu za mlade. Nisam navijao ni za jedan tim i nikada nisam imao postere igrača u svojoj sobi, ali sam skupljao sličice. Moji lokalni idoli bili su Žordao, Chalama, Diamantino, Gomez i, naravno, Paulo Futre. Od inostranih igrača uživao sam gledajući Zika, Maradonu, Van Bastena i Laudrupa."

Godine su prolazile, Figo je ušao u kadetsku selekciju Portugala sa kojom postaje prvak Evrope 1988, i potom, 1991, juniorski prvak sveta. Uspešna karijera bila je izvesna. U prvom timu Sportinga debitovao je u sezoni 89/90 i odigrao tri meča da bi celu sledeću bio van prve ekipe. Ustalio se u sezoni 91/92, koju je završio sa 48 utakmica od kojih su 34 bile u šampionatu. Već naredne godine počeo je da skreće pažnju inostranih ekipa. Parma je bila najbrža i mladi Figo je bio rešen da karijeru nastavi u ovom klubu, ali se ispostavilo da je Sporting postigao sporazum sa Juventusom koristeći neki papir koji je Figo potpisao. Aferu je italijanska federacija rešila tako što je Figu zabranila da dve godine igra za bilo koji italijanski klub. Možda mu je tom odlukom učinjena najveća usluga u životu:

"Tada se pojavio Johan Krojf, posao je brzo sklopljen i tako sam se našao u Barseloni", seća se Figo.

Oduvek je igrao u napadu, ali uglavnom u sredini. Krojf je bio prvi koji je uočio njegovu sposobnost proboja po desnoj strani i odličan centaršut. Smestio ga je na desno krilo, dodelio mu dres sa brojem sedam, i tako je počela Figova era na "Nou Kampu". Kako se završila, znamo. Figo je tek peti igrač u istoriji ankete "Frans fudbala" koji osvaja Zlatnu loptu u sezoni u kojoj ni sa svojim klubom ni sa reprezentacijom nije osvojio ni jedan jedini trofej. On se time nimalo ne opterećuje, i kada su ga novinari "Frans fudbala" pitali za koga bi on sam glasao, mirno je odgovorio:

"Da budem iskren, za sebe. Mislim da sam u potpunosti zaslužio ovaj trofej. Tačno je da nisam osvojio nijedan trofej, ali fudbal je kolektivni sport i ponekad individualna vrhunska forma nije dovoljna da bi se nešto osvojilo. Ja sam tokom 2000. imao najbolju i najkompletniju godinu."

Posle punih 35 godina Portugal ponovo ima najboljeg igrača Evrope. Prethodnu i dosad jedinu titulu osvojio je 1965. Eusebio, "crni panter" iz vremena najslavnije Benfike, koja je prekinula dominaciju Real Madrida u Kupu šampiona. U svojoj zemlji Figo je više od idola, nema sumnje da je daleko najpopularniji Portugalac. Svoju slavu podnosi relativno mirno i kaže da se trudi da "ostane dobar sa svima". Nije zlopamtilo, ali pamti sve ono što je doživeo kao nepravdu i ne prašta lako:

"Ono što sam doživeo na "Nou Kampu" od 100.000 ljudi koji su došli da iskažu svoju mržnju i da se osvete ne želim nikome. Ako njih, donekle, i mogu da razumem, to ne važi za štampu u Barseloni koja je organizovala neviđenu anti-Figo kampanju i koja je umnogome uticala da budem dočekan onako kako sam dočekan i da iz bezbednosnih razloga ne izvodim kornere jer je ugao igrališta isuviše blizu tribina. Mislim da to što sam ja doživeo u Barseloni zaslužuje ulazak u Ginisovu knjigu rekorda kao 'najneprijatniji doček svih vremena'."

Kao još jednu veliku nepravdu pamti 1:1 u meču Portugal–Nemačka u kvalifikacijama za mondijal u Francuskoj. Novinari "Frans fudbala" pitali su ga da li se seća imena sudije koji je isključio Rui Koštu, pri vođstvu Portugalaca od 1:0, samo zato što je sporo napuštao teren prilikom zamene... Sa igračem manje Portugalci su primili gol i nisu otišli na mondijal.

"Naravno da se sećam, bio je to vaš zemljak Bata. Učinio je veliku grešku i naneo nam veliku nepravdu. Još nisam uspeo da pronađem pravilo koje govori kojom brzinom zamenjeni igrač mora da napusti teren..."

Ne može da zamisli da završi karijeru bez učešća na jednom mondijalu, i veruje da će Portugal stići u Japan i Koreju:

"Počeli smo dobro, imamo sedam bodova iz tri meča i verujem da ćemo ispuniti cilj."

Što se Reala tiče, stvari ne stoje baš sjajno. Prvo je izgubljen evropski Superkup od Galatasaraja, potom Interkontinentalni kup od Boka Juniors, da bi najteži udarac bila eliminacija iz španskog kupa od trećeligaša Toleda. Sva tri puta bilo je 1:2. Sa druge strane, Real dobro stoji u ligi (deli prvo mesto sa Valensijom uz utakmicu manje) i Ligi šampiona gde je praktično već u četvrtfinalu.

"Jednu stvar ne razumem: kad Real pobedi, za štampu kao da nije postojao naš protivnik; kad izgubimo, bave se samo nama i našim greškama. Nedavno smo u Ligi šampiona tukli Anderleht sa 4:1, a komentari su bili da je rival bio slab. Nikom ništa što je u svojoj grupi bio prvi ispred Mančester junajteda, PSV Ajdnhovena i Dinama Kijev."

Figo misli da je ogroman novac koji se obrće u fudbalu opravdan:

"Pogledajte neke ugovore u NBA. Zašto fudbaleri ne bi bilo slično plaćeni kada fudbal akumulira najviše para, privlači najviše sponzora, reklama i gledalaca?"

Kad završi karijeru ne misli da ostane u fudbalu. Verovatno će se posvetiti hotelijerstvu, namerava da živi u Portugalu, iz poštovanja prema supruzi i njenoj familiji provodi Novu godinu u Švedskoj, ali na –8 stepeni ne oseća se baš najbolje. Skuplja satove, u Barseloni je imao japanski restoran ali ga je iz razumljivih razloga prodao, voli da čita, najviše Sidnija Šeldona, omiljeni glumci su mu Harison Ford, Robert de Niro i Sandra Bulok, voli da se lepo oblači i brine o svom izgledu jer uvek ima na umu da je idol mladih kojima mora biti primer u svemu. "El mago" (čarobnjak) Figo.

Vladimir Stanković

Rođen: 4.11.1972. u Lisabonu Klubovi: El Pastiljas, Sporting (do 1995), Barselona (95-00), Real Madrid (2000-) Titule: Kup Portugala 1995 (Sporting), šampion Španije 1998. i 1999, Kup kupova 1997, Superkup Evrope 1997, Superkup Španije 1998 (sve sa Barsom), kadetski prvak Evrope sa Portugalom 1988. u Škotskoj i juniorski prvak sveta 1991. u Lisabonu, takođe sa Portugalom.

Reprezentativac Portugala: 71 put, 17 golova. Debi 11.11.1992. protiv Bugarske (2-1).

Ukupno je odigrao 493 zvanične utakmice na kojima je dao 98 golova. U kupovima Evrope igrao je 57 utakmica i dao 12 golova, u šampionatu Portugala 129/16, u prvenstvu Španije 184 /33 (tri poslednja u dresu Reala). U Kupu Portugala igrao je 23 meča i dao 10 golova, u Kupu Španije 25 i takođe dao 10 golova.

Prema pouzdanim informacijama kojima raspolažemo, projekat izvesnog košarkaškog ujedinjenja na (delimičnom) prostoru bivše SFRJ ulazi u završnu fazu i već od oktobra 2001. trebalo bi da krene takozvana Jadranska liga. U njoj bi učestvovalo 10 klubova iz Slovenije, Hrvatske, Bosne i Crne Gore, a nosioci projekta su Olimpija, Cibona, Bosna i Budućnost koji su već potpisali "osnivački dokument". U principu, iz Slovenije i Hrvatske igrala bi po četiri tima, a iz BiH i Crne Gore po jedan. Učesnici ne bi igrali nacionalne lige u prvoj fazi prvenstva već bi se uključili direktno u plej-of, odnosno u borbu za titulu. Utakmice bi se igrale subotom i nedeljom jer su termini preko nedelje rezervisani za učešće u evro-kupovima.

Prvo što pada u oči je odsustvo timova iz Srbije, za šta su, koliko se čuje, zaslužni hrvatski predstavnici koji su nametnuli stav da je za njih još prerano da "igraju u istoj ligi sa srpskim klubovima". Nema ni Makedonaca, što zbog geografske udaljenosti, što zbog naziva Jadranska liga, mada, ako je o geografiji reč, ni Sarajevo baš nije blzu jadranske obale. Zapravo, čini se da je glavna prepreka učešću srpskih klubova naziv buduće lige jer je u Hrvatskoj još uvek najveća jeres pominjati ili počinjati bilo šta što bi moglo da liči na bilo kakvu obnovu bivše SFRJ. Nazivi tipa "Liga Ex-YU" ili "Balkanska liga" su isključeni zbog izričito negativnog stava hrvatskih klubova, a Jadranska liga sa Beogradom nekako ne ide.

Ostaje da se vidi da li će političke promene u Srbiji ipak dovesti do uključenja beogradskih klubova u projekt. U KSJ-u odavno postoji elaborat na sličnu temu, problem je u tome što ostali, bar za sada, ne žele učešće srpske strane i što Budućnost već tretiraju kao klub iz nove države.

Međutim, i samim predlagačima je jasno da se osnovni cilj novog udruživanja – podizanje sportskog i ekonomskog nivoa – u startu umanjuje ako u svemu nema predstavnika zemlje koja je, i subjektivno i objektivno, košarkaški najjača u regionu. Slovenci su toga svesni i pokušavaju na sve načine da ubede Hrvate da popuste, zasad bez uspeha.

Bilo kako bilo, čak i ako Jadranska liga u oktobru 2001. startuje bez srpskih klubova, biće to prvi integrativni korak u poslednjoj deceniji na ovom prostoru. Ligu treba podržati i pomoći, makar u njoj ne bilo i srpskih klubova jer je njihovo uključenje samo pitanje vremena.

Košarkaši Ex-YU (vidi "Vreme" iz novembra 1999) ipak će se, pre ili kasnije (ali svakako pre drugih), ujediniti...

V.S.

prethodni sadržaj naredni