Platforma za razlaz
Zla krv koju je pustio Milošević još dugo će kvariti odnose Beograda i Podgorice. Šta se može očekivati u trouglu moći Koštunica – Đukanović – Đinđić
Dva
događaja iz poslednje nedelje prošle godine pripremila su teren za
veliku igru čiji je ulog budućnost SRJ. Uspešno okončanje izbora u
Srbiji i nova platforma vladajuće koalicije u Crnoj Gori bili su
poslednji preduslovi za početak suštinskih pregovora između Beograda i
Podgorice. Pregovori mogu da počnu čim se reše preostala sporna
proceduralna pitanja, kao što je učešće saveznih organa i
konstituisanje Vlade Srbije. Ishod je neizvestan, ali se početne pozicije
pregovarača već sasvim jasno vide.
Platforma crnogorske koalicije predviđa “savez dve nezavisne i međunarodno priznate države” povezane slabim federalnim institucijama. Savezna skupština bila bi jednodomna, i imala bi podjednak broj poslanika iz svake republike (tj. ostao bi samo gornji dom saveznog parlamenta). Sem toga, na saveznom nivou bi postojao Ministarski savet, sa ministarstvom vojnim, finansija, ekonomskih odnosa sa inostranstvom i spoljnih poslova. Neki ili svi ministri (a ministar spoljni svakako) istovremeno bi bili ministri odgovarajućih resora u matičnim republikama, pa bi se rotirali. Savezna policija i funkcija saveznog predsednika ne bi postojale ni na papiru. Ukratko, ova savezna država imala bi slabiju centralnu vlast od one uspostavljene u Bosni nakon Dejtonskog sporazuma, a republike bi bile suverenije nego što su to danas bosanski entiteti.
VISINA ULOGA: Srpska platforma tek bi trebalo javno da se formuliše kad se o njoj dogovore predsednik Vojislav Koštunica i budući mandatar Zoran Đinđić. Prema Đinđićevim nedavnim izjavama, to će se dogoditi uskoro, i u principu je već usaglašeno da bi savezna država trebalo da bude jedina međunarodno priznata, i da se pod saveznom kapom nađu
odbrana, međunarodni odnosi, zaštita granice (savezna policija) te, prema Đinđiću, “možda carina i neki poreski sistem”. Jugoslavija bi najverovatnije zadržala i dvodomnu saveznu skupštinu, s tim što bi se poslanici birali onako kako je to rađeno pre ustavnih promena koje je Slobodan Milošević oktroisao u maju prošle godine.
Pitanje budućnosti federacije Srbije i Crne Gore poslednja je otrovna jabuka koju je Milošević ostavio na stolu uoči silaska sa političke scene. To pitanje je, prvi put od 1918, iznova otvoreno ustavnim promenama, sa prevashodnim ciljem da se pripremi teren za trajnu dominaciju Beograda nad Podgoricom pod Miloševićevom predsedničkom vlašću. Međutim, ostvaren je i sporedni cilj, a to je zabijanje klina između Đukanovićeve administracije i lidera demokratske opozicije u Srbiji. Nakon ustavnih promena, njihovi interesi su se naglo našli dijametralno suprotstavljeni: srpska opozicija nije mogla, radi sopstvenog opstanka, da bojkotuje savezne izbore, dok crnogorska koalicija nije mogla sebi da dozvoli da na njima učestvuje. Iz ovog sukoba interesa, a ne zbog nekih viših «principijelnih» razloga, potekla je zla krv u vidu optužbi iz Beograda da je Đukanović indirektno podržao Miloševića, odnosno optužbi iz Podgorice da opozicija nastavlja Miloševićev velikosrpski koncept. Ta zla krv nadživela je Miloševića i preti da zatruje i predstojeće pregovore o budućnosti zemlje.
Zatim, tu je i okolnost da je crnogorski ulog u ovoj igri mnogo veći od srbijanskog. Crna Gora će u pregovorima, a zatim i na referendumu sredinom ove godine, doneti odluku koja će imati dalekosežne posledice za život svakog njenog građanina. U Srbiji će se bez obzira na ishod malo šta promeniti, to jest, kako je primetio Đinđić, «ta tema nije ni otvorena».
BEZ PRETNJI: Pomalo cinično se može reći da će Srbi primetiti promenu statusa Crne Gore jedino ukoliko im se to odrazi na planove za letovanje, dok ih pitanje crnogorskog članstva u UN-u zanima otprilike isto onoliko i koliko pitanje članstva Istočnog Timora. Nesumnjivo, ukidanjem Jugoslavije oslabile bi se pozicije Srbije u odnosu na Kosovo, jer bi nestao okvir iz rezolucije Saveta bezbednosti 1244. Međutim, to nikako ne znači da bi Kosovo automatski postalo nezavisno: reč je o problemu koji će se vući godinama, i u čijem će rešavanju Beograd ovako ili onako biti važan faktor, sa Podgoricom ili bez nje.
Izlazi da Srbija bez Crne Gore ne bi bila ni ekonomski ni politički slabija nego što trenutno jeste, dok se za Crnu Goru bez Jugoslavije to ne bi moglo reći, uprkos optimizmu nekih Đukanovićevih eksperata. Nezavisnost neće rešiti problem katastrofalne strukture privrede Crne Gore, zavisnosti od strane pomoći i korupcije. Posle eventualnog razdruživanja Srbija neće pokušavati te probleme da pogorša, ali se verovatno neće pretrzati da pomogne mladoj crnogorskoj državi da prebrodi porođajne muke. Primer Češke i Slovačke tu bi mogao da bude poučan: dok je Češka posle razdruživanja federacije napredovala prema Evropskoj uniji, Slovačka je ostala jedna od najslabije razvijenih zemalja u svom delu Evrope.
Najvažnije u svemu ipak je to da više niko u Srbiji ne pomišlja da silom ili pretnjama spreči Crnu Goru da ide svojim putem, ako se ona na to odluči. Međutim, odgovornost za sve buduće opasne krivine, odrone i zasede pašće na one koji je sada mame da tim putem krene.
Dejan Anastasijević
