Vreme broj 522, 04. januar 2001.

Neko može da primeti da je Kosovo ionako već prilično izgubljeno za Srbiju, ali Beograd svakako ima pravo da oko toga još pregovara, da traži razne ustupke i uopšte da se bavi time nekim svojim tempom, umesto da odmah ostane na čistom gubitku kad Podgorica reši da ukine Jugoslaviju

Da li ste za to da se rastanemo pa opet sastanemo? Ovako bi trebalo da glasi idealno pitanje na crnogorskom referendumu, pošto bi i oni koji su protiv rastajanja i oni koji su protiv sastajanja mogli da odgovore odlučno sa DA ili NE, svejedno; oba odgovora značila bi isto, mogla bi se sabrati i uspeh bi bio stopostotan.

Vlasti u Crnoj Gori zaoštrile su i produbile poznatu staru podelu i problem je postao nemoguć, kao kvadratura kruga. Na pitanje tipa sve ili ništa trebalo bi da se dobije odgovor koji znači nešto treće, što bi zadovoljilo obe strane. Zato se istovremeno priprema referendum o suverenosti i nudi platforma o zajedničkim funkcijama. Od Srbije se valjda očekuje da bratski pomogne, da umiri protivnike razvoda u Grnoj Gori i kaže kako će sve biti u redu, Srbija se neće naljutiti ni uvrediti, naprotiv, taj razvod shvatiće kao izraz ljubavi i posle će se živeti složno i bolje nego ikad.

Ali, izgleda da u Srbiji raste neko kiselo raspoloženje, pa bi odgovor Podgorici mogao biti hladan, u smislu: najpre vi napravite svoj referendum, odlučite da li ste unutra ili napolju, pa ćemo posle videti hoće li biti kakvog sporazuma i o čemu. To bi verovatno umanjilo izglede na uspeh referenduma, pojačalo napetost u Crnoj Gori i dovelo u nepriliku i Đukanovićevu vlast i obe, približno izjednačene strane u sporu. To zaoštravanje je, zapravo, već počelo jer se vladajuća koalicija pocepala izlaskom Narodne stranke.

Problem se sveo na međunarodno priznanje Crne Gore, odnosno na formalno ukidanje SRJ, za koju Đukanović kaže da ionako ne postoji. Ako bi to bilo sasvim tačno, nikakvog problema ne bi ni bilo, pa bi i referendum bio izlišan. Tačno je, međutim, da zajednička država formalno postoji, barem u odnosu na spoljni svet, a stvar je Crne Gore da li će se ta spoljna forma ispuniti nekim unutrašnjim sadržajem, ili ukinuti. Đukanović se kreće ka ovom drugom rešenju rizikujući i kvarenje odnosa sa Srbijom i unutrašnje razdore.

Ne vidim da je formalna samostalnost za Crnu Goru toliko važna, sve i kad bi se mogla ostvariti lako i jeftino. Sad kad je Milošević tako duboko poražen, ona bi s Beogradom mogla postići sporazum kojim bi dobila praktično sve što joj treba osim te stolice u Ujedinjenim nacijama. Ali, u Podgorici se sad više ne poteže Milošević, nego sve druge stare traume, poput ujedinjenja iz 1918. O toj prošlosti govore ljudi koji tvrde da su zagledani isključivo u evropsku budućnost. Veruju, valjda, da je ta trauma veća i svežija od svih drugih evropskih trauma na koje se Evropa ne osvrće. Neko treba da razume da Crna Gora mora da se zaštiti da se ne bi ponovila 1918, a u Bosni i na Kosovu neka se obnavlja i gradi zajednički život na jučerašnjim grobovima. U Podgorici, naravno, mogu da se bune zbog ovakvog vezivanja za druge regionalne probleme, ali od sveta od kojeg se traži podrška i priznanje ne može se očekivati da ne primeti kako crnogorsko otcepljenje predstavlja loš primer i protivreči svim naporima za stabilizovanje Balkana.

Istina, Crna Gora je nedavno iz Amerike dobila znatne pare, jedva nešto manje od Srbije, što bi se moglo shvatiti kao “diskretna” podrška otcepljenju. Ne znam šta su američki motivi, ako ne da se nestankom SRJ olakša problem statusa Kosova i obezvredi rezolucija UN-a po kojoj je ono deo Jugoslavije. Razumem da Crnoj Gori trebaju te pare, ali ako je to glavni razlog za ovaj veliki istorijski poduhvat, za pravljenje nevolja i sebi i drugima, rekao bih da se ne isplati, pogotovu što Amerika sigurno neće u nedogled plaćati crnogorske račune.

Što se Srbije tiče, ona ne bi morala da insistira na formalnom kontinuitetu ove zajednice ni iz inata, ni iz inercije, ni zato da predsednik Koštunica ne bi ostao bez posla, ali tu je taj problem Kosova. Neko može da primeti da je Kosovo ionako već prilično izgubljeno za Srbiju, ali Beograd svakako ima pravo da oko toga još pregovara, da traži razne ustupke i uopšte da se bavi time nekim svojim tempom, umesto da odmah ostane na čistom gubitku kad Podgorica reši da ukine Jugoslaviju.

Vlasti u Crnoj Gori nisu obavezne da vode računa o ovome, kao ni o drugim krupnijim posledicama i lančanim reakcijama koje bi moglo izazvati ovakvo automatsko rešenje statusa Kosova, ali ne treba da se zavaravaju kako njihov forsirani marš ka otcepljenju nije neprijateljski gest prema Srbiji. U tom slučaju ne bi trebalo mnogo da se uzdaju u platformu koju su ponudili, već isključivo u sebe same i u svetoga Vasilija Ostroškoga, čudotvorca koji slepcima vraća vid pa možda može nešto da pomogne i oko referenduma.

Sva je prilika da bi barem polovina Crnogoraca glasala protiv otcepljenja, a ne bi bilo zgodno da prevagnu glasovi crnogorskih Albanaca. Oni kao građani, naravno, imaju puno pravo da se o tome izjasne, ali građansko načelo u ovakvom slučaju samo maskira jedan u osnovi nacionalni problem.

Crnogorci su tu podeljeni upravo iz nacionalnih osećanja, a Albanci bi izvesno bili jednoglasni iz svojih nacionalnih razloga. Ni o ovome se, formalno, ne mora voditi računa, ali preglasavanje uz pomoć etničke manjine, koja ima svoje posebne interese, ne obećava ništa dobro Crnoj Gori.

Đukanoviću koji je donedavno bio prilično popularan u Srbiji, možda i više nego u samoj Crnoj Gori, sad je verovatno prekasno da se zaustavi i napravi korak unazad. To bi ga, naime, lako moglo koštati vlasti, ali za njega više nema dobrog izlaza ni ako nastavi istim putem. Još bi mu najbolje bilo da prosto izgubi taj referendum i onda se mirno povuče. Stojan Cerović

Stojan Cerović