Najzad robija
Nekoliko godina trebalo je beogradskoj firmi Informatika da ubedi
srpsko pravosuđe da devize na Kipru nisu privatno vlasništvo ljudi na čija
su imena računi otvoreni
Milijardu
dolara na Kipru! Vest je odjeknula kao prvorazredna senzacija pošto je
guverner Narodne banke Jugoslavije Mlađan Dinkić saopštio kako je
najzad, posle mnogo nagađanja, otkriveno gde je kompanija "Milošević
& drugovi" sklonila deo desetogodišnje pljačke "krvi,
znoja i suza" srpskih poreskih obveznika i mafijaškog profita unovčenog
na unosnim švercerskim poslovima. Javnost večno gladna dvorskih (naročito
novčanih) pikanterija "hranila" se nekoliko dana nagađanjem šta
se sve u Srbiji može kupiti za tu milijardu i s nestrpljenjem očekivala
kad će guverner ostvariti obećanje, otići na Kipar i slavodobitno
sleteti u Surčin sa džakom opljačkanih "zelembaća".
SUĐENJE U ODSUSTVU: Za sada, međutim, nema ništa od obećanja i dolara, jer uopšte nije lako vratiti toliki novac u zemlju iz koje je svojevremeno iznet. Ali, jedna vesti s kraja prošle godine mogla bi da bude nagoveštaj da oni koji su krali i sakrivali devize po inostranim bankama neće ostati nekažnjeni.
Okružni privredni sud u Beogradu osudio je izvesnog Jocu Stefanovića na pet godina zatvora i naložio mu da bivšoj firmi vrati neopravdano prisvojenih 2,5 miliona dolara. Stefanoviću je suđeno u odsustvu pošto je u vreme trajanja sudskog spora zbrisao iz zemlje bez pasoša, koji je ostao u fioci inspektora policije za privredni kriminal.
Slučaj "Država Srbija protiv Joce Stefanovića" mogao bi da postane "ogledno polje" za sve one milione dolara koji su ranijih godina iznošeni iz zemlje, navodno da bi se doskočilo sankcijama i omogućilo poslovanje srpskim firmama; zapravo je taj novac završavao na privatnim računima spretnih ili vlastima bliskih pojedinaca.
JEDINI GAZDA: Po principu "nesmetanog poslovanja uprkos sankcijama", beogradska firma Informatika je početkom devedesetih na Kipru otvorila firmu Informatika TLM i račun preko koga je dobavljačima plaćala isporučenu robu koja nije mogla normalnim kanalima da stigne do (od sveta izolovanog) Beograda. Od trojice ljudi koji su u startu imali pravo raspolaganja novcem sa tog računa, sredinom devedesetih, Joca Stefanović je ostao jedini "gazda" čiji je potpis za kiparsku banku bio isključivo važan. Za Informatiku nevolje počinju kad Stefanović odbija da sa kiparskog računa plati nabavke inostrane robe. Pošto ubeđivanje unutar firme nije imalo efekta, Informatika krajem '95. podnosi policiji krivičnu prijavu protiv Stefanovića i ceo slučaj preuzimaju inspektori za privredni kriminal Nenad Hrniček i Slobodan Vuković. Njihova istraga rezultira krivičnom prijavom Okružnog javnog tužilaštva protiv Stefanovića, kome je 24. aprila '96. oduzet pasoš, a on istražnom sudiji Aleksandru Čoliću 25. jula iste godine diktira u zapisnik: "Obećavam da se neću kriti i da bez odobrenja suda neću napuštati svoje boravište." Tužilaštvo ne veruje u obećanje okrivljenog i traži da se Stefanoviću odredi pritvor, ali Okružni sud u Beogradu to odbija uz obrazloženje da je okrivljeni "oženjen, da ima dvoje dece i da mu je već oduzet pasoš, tako da ne postoji opasnost da će se dati u bekstvo". Ubrzo zatim Stefanović ilegalno beži iz zemlje i gubi mu se svaki trag (negde u Izraelu ili SAD), pa je zato suđen i na kraju osuđen u odsustvu.
Koliko god da je policijska istraga bila korektna i efikasna, toliko je pravosudni sistem Srbije neopravdano dugo "metiljavio" s ovim slučajem.
KAKO SUDITI DRŽAVI: Poslušni partijski činovnici JUL-a i SPS-a u pravosuđu procenili su, s političko-ideološke tačke, da bi hapšenje i robija za Jocu Stefanovića otvorili neugodno pitanje šta u takvim slučajevima raditi sa visokim funkcionerima Miloševićeve nomenklature, čije bi se gonjenje završilo trpanjem u višedecenijski zatvor, recimo, famozne Borke Vučić. Zato je jedan od bliskih saradnika bivšeg ministra pravosuđa (i visokog fukcionera JUL-a) pred sam kraj suđenja Joci Stefanoviću smislio novi gaf kako bi se slučaj otegao u nedogled. Kad je, naime, sudija Goran Čavlina trebalo da donese presudu i Stefanovića smesti na robiju, iz Ministarstva je stigla sugestija da se sve odloži bar još šest meseci, a da država Srbija navodno u međuvremenu zatraži od kiparskih vlasti (intrigantan i nedovoljno rasvetljen) podatak koliko zaista para ima na računu Informatike TLM. Sve te opstrukcije ideološkog pravosuđa i partijsko-mafijaške države trajale su do poslednjih dana tek minule godine kad je konačno stavljena tačka, za sada, samo na jedan slučaj "kiparskih para". Taj detalj nije mogao da prećuti ni sudija u završnoj reči tvrdnjom da je ovo prva presuda jednom načinu poslovanja na koje su bili primorani mnogi privrednici, a na koje ih je naterala naopaka vlast.
Osuđeni Joca Stefanović biće, po svoj prilici, još izvesno vreme nedostupan pravdi. Kad Jugoslavija ponovo postane član Interpola, verovatno će Stefanović završiti iza rešetaka nekog zatvora u Srbiji. Da li će Informatika uspeti da povrati svojih 2,5 miliona dolara kojima je Stefanović raspolagao kao privatnim novcem pitanje je čiji se odgovor krije na računu kod Lombard Natwest Bank, Nicosia.
Ta činjenica ne bi trebalo da demotiviše agilnog guvernera NBJ Mlađana Dinkića koji je obećao da će sve državne novce vratiti u Srbiju. Ako ih i ne vrati odmah, možda bi za zadovoljenje javnosti bilo dovoljno da neko od bivših kreatora ideje slaganja državnog novca na privatne račune u inostranstvu bude osuđen na vremenski pristojno robijanje. Važno je, ipak, da je pitanje "kiparskih para" otvoreno.
Miša Brkić
