Objekti i lica
Po važećim zakonima, bivši predsednici Srbije
i Jugoslavije imaju pravo na doživotno obezbeđenje, prevoz i izvestan
broj pomoćnog osoblja. To je On sebi sredio na vreme, negde kada i kuće
po Dedinju, ali i podjednako traljavo, to jest revolucionarno
improvizovano. To sada nove vlasti dovodi u delikatnu situaciju
U
onoj oktobarskoj opštoj nervozi i napadu nagle pravednosti, delovi dotadašnje
opozicije i naglo prosvetljenih režimskih medija užasnuli su se nad činjenicom
da isti ljudi koji su čuvali Slobodana Miloševića sada obezbeđuju
predsednika Koštunicu, kao da je to zarazno. Nije. Sama činjenica
da je Milošević živ i zdrav – Makijevim naporima uprkos – preporučuje
te momke kao dobre profesionalce. Uostalom, i njima će sada biti lakše...
Po nasleđenom sistemu iz bivše Jugoslavije, "obezbeđenje lica i objekata" u nadležnosti je određenog organa unutrašnjih poslova. Na saveznom nivou to se zvalo VI Uprava, a na republičkom nivou to su bila odeljenja unutar RSUP-a, sa svojim posebno ustrojenim jedinicama za obezbeđenje lica i objekata (JLO). Svoje zadatke te jedinice obavljaju u uniformi i civilu, a u slučajevima kada je procenjeno da zaštita lica to zahteva traži se pomoć ostalih organa unutrašnjih poslova. Čisto profesionalno gledano, ta inače jako stara veština usavršena je u nas za vreme Josipa Broza do perfekcije.
Čim se smestio na vlast u Srbiji, Slobodan Milošević obratio je pažnju na sopstvenu bezbednost i miran san svoje porodice. Dobio je – ili uzeo – Sentu Milenkovića, za koga kažu da je vrhunski stručnjak. Porodica je u prvo vreme hodala okolo bez neke naročite zaštite, da bi rastuća – i pažljivo podgrevana – paranoja dovela do apsurdnih situacija. Već 1992. Mirjana Marković, koja je do tada išla ulicom sama, počinje da se vozi u blindiranom BMW-a, a oko Marka i Marije Milošević okuplja se, pod firmom "obezbeđenja", krajnje sumnjiv polusvet. Kada se serija onih tipičnih beogradskih ubistava pretvorila u normalnu pojavu, telohranitelji postaju dvorska moda i znak prestiža. Odeljenje za obezbeđenje lica i objekata MUP Srbije mora da je utrostručilo svoje osoblje od 1990: odjednom su svi imali telohranitelje sa značkom i legitimacijom, od Voje Šešelja, pa do Hadži Struje Antića. Kratko ošišani momci u istim crnim kožnim jaknama smrzavali su se pred stanovima Gorice Gajević, Gorana Matića, Nikole Šainovića i ostatka šire shvaćene Familije. Nije momcima bilo lako, ali bolje je i to nego se smrzavati pod Bihaćem i Trnovom... Stvari se pred kraj zaoštravaju do komičnosti, jer dežurni proizvođači magle, na čelu sa Goranom Matićem, počinju da otkrivaju zavere protiv Previšnjeg života na svakom koraku, sve pothranjujuću već poodmaklu paranoju u Porodici. Ose, Pauci, Otpor!, sve se to zaverilo da zagorča život Mirjani Marković i da učini Gorana Matića nezamenljivim. Eto, čak i Maki Ga je imao u nišanu...
Stvarna opasnost, međutim, jedva da je postojala; najgore što se moglo dogoditi bili su verbalni napadi i dobacivanja na ulici i u kafani, a tokom zimskih protesta 1996-1997. i poneki koncert za pištaljke i šerpe pod prozorom. Šef države, međutim, drugi je slučaj: on mora da ima zaštitu. Ni Senti Milenkoviću, koji je dogurao do general-majora policije i šefa poprilične ekipe za obezbeđenje Slobodana Miloševića, nije bilo lako. Šef je, naime, imao ideje: jednom tako, 1992, njih dvojica imali su lakšu saobraćajnu nesreću kasno noću, zbog prebrze vožnje u običnom vozilu i bez dopunske pratnje – što je protiv svih pravila tog zanata.
Već na početku definitivne konsolidacije kulta ličnosti, za Miloševića je donet poseban zakon o pravima predsednika republike. Taj propis predviđa da bivši šef države ima pravo na doživotno obezbeđenje, automobil na raspolaganju, izvestan broj administrativnog osoblja i još neke privilegije. To nije nikakva lokalna specifičnost: slične privilegije predviđene su i u zemljama gde nije običaj da se vlada doživotno. Zakon je relativno uopšten i lapidaran, a oslanja se – po običaju – na podzakonske akte kojima će se regulisati detalji. Slučaj eventualnog krivičnog progona i posledica koje bi mogle zbog njega nastati na te zakonske provizije nije predviđen; davanje doživotnog imuniteta takođe. Valjda se niko nije usudio niti da pomisli na tako nešto u ona doba...
Pred novim republičkim i saveznim vlastima taj se problem već javlja. U sasvim razumnoj brizi posle 5. oktobra Slobodan Milošević sklonjen je u nešto što je Zoran Đinđić opisao kao "objekat koji čuva Vojska, dakle čuva objekat, a ne njega", što, kaže on dalje, nije kućni pritvor, jer da Slobodan Milošević ionako nije imao običaj da šeta okolo. Do konačnog rešenja tog problema – kako vidimo – ekipa gen. Milenkovića i dalje čuva Slobodana Miloševića. Ti ljudi su radnici MUP-a Srbije (iako savezni MUP-a ima svoje ljude za obezbeđenje saveznih funkcionera, ali je Senta – izgleda – nezamenljiv). Osim toga, među policajcima se pričalo kako je ekipa za obezbeđenje Miloševića u jednom trenutku bila izuzeta iz strukture MUP i formacijski premeštena pod Predsedništvo Srbije, što – ako je istina – celu stvar čini još složenijom.
Iz ove situacije ima samo dva izlaza: da nove savezne i republičke vlasti to regulišu zakonskim i podzakonskim aktima, kao u svim normalnim zemljama, jer bivšim šefovima država i njihovim porodicama – a pogotovo ovakvima – zaštita je potrebna. U drugom slučaju, to jest ako nove vlasti nađu osnove za krivični progon – pitanje se javlja kao nevažno; u tom slučaju zaštitu preuzimaju odgovarajući organi Ministarstva pravde.
Miloš Vasić
