Zašto se Nova Elita hvata za gitare i mikrofone?
Već
je primećeno kako ljudi koji odnedavno "vrše vlast" u Srbiji
imaju natprosečnu sklonost ka (javnom) pevuckanju i sviruckanju: Mlađan
Dinkić i Goran Pitić sviraju u bendu indikativnog imena Monetarni udar,
Nenad Čanak snima spot za TV Pink (!) obrađujući besmrtnu Sinatrinu
"ljigu" My Way, Dragan
Veselinov, kažu, svira po džez klubovima (kao Vudi Alen...) etc.;
novinarka "Danasa" ide i dalje od ovog "manifestnog"
nivoa, pa tvrdi kako je pouzdano utvrđeno da predsednik SRJ Vojislav Koštunica
voli da sluša Igija Popa, čime i najdobronamernije dovodi u iskušenje neverice: zaista je teško zamisliti ovog decentnog
pravnika stare škole kako, u osami doma svog, vitla glavom dok mladi i
besni Iggy i The Stooges prže Dirt,
Fun House ili I Wanna Be Your Dog (dok ga dve mačke i pas zabrinuto gledaju),
ali, na kraju krajeva, šta mi znamo o misterijama ljudske prirode... Ili
možda čovek, naprosto, voli onu smešnu Bregovićevu pesmicu In The Death Car, sa onim olinjalim, lenjim Igijevim pevušenjem,
idealnim za Sportsko popodne Radio Beograda ili neki sličan horror? Hja,
bilo kako bilo, bolje Igi, pa makar i precvali, nego Dr Igi (nogatajući
oblik života koji se zapatio na TV Pink i sličnim lokacijama, svojevrsni
kulturološki Osmi putnik) i
njemu slične nuspojave jednog užasnog vremena.
Sve je ovo, van sumnje, više nego znakovito: u poslednjim mesecima poslednje godine XX veka, u Srbiji
se dogodio važan transfer elita
koji daleko nadmašuje puku rutinsku smenu stranačkih garnitura; u toj je
smeni, koja nije toliko "generacijska" (kao da jedan Dačič, Vučić
ili Ž. V. Simić nisu takođe "mladi ljudi"?!) koliko
"estetska", moguće i uputno (is)traži(va)ti razne kulturološke
začkoljice i njihove verovatne implikacije. Otuda je pevanje &
sviranje koje dopire iz grla i prstiju naše nove političke elite važno
ne samo po sebi – koga je briga za grlate Dinkićeve interpretacije
pesmičica jednog Dejana Cukića?! – nego kao svojevrsna poruka
o namerama, koje njeni pošiljaoci nipošto nisu nesvesni. Oni pokušavaju
da nas ubede da je pad Miloševićeve furdokratije i političko-medijska
marginalizacija radikalskih, ravnogorsko-gibaničarskih i ostalih prazilučkih
lumpen-slojeva početak korenite promene
kulturne paradigme, u kojoj je popularna muzika samo onaj otprve uočljiv,
"amblematski" primer; drugim rečima, poruka je ovog masovnog i
javnog hvatanja za mikrofone, vratove gitara i dirke klavijatura zapravo
to da Srbija kojom će upravljati Nova Elita hita da uspostavi – ili
povrati – priključak sa ostatkom sveta, što se mora ogledati i u
temporalnoj, vizuelnoj i diskurzivnoj usklađenosti s globalnim
"duhom vremena". Treba se, naime, prisetiti da je tokom Miloševićeve
vladavine često navođen naizgled frapantan podatak da je taj banalni požarevački
mastiljar isto godište kao i Mik Džeger; na ovaj se način sugerisalo da
ti vršnjaci, po svemu tako nezamislivo različiti, kao da i ne obitavaju
u istom delu kosmosa. Odatle se, isuviše smelo i uopštavajuće ali ipak
ilustrativno, izvlačila simbolika vaskolikog zaostajanja i degenerisanja
(kolokvijalno: poseljačenja)
celog društva; bilo je osobito važno da se naglasi kako ovo nije bila
slučajna nusposledica našeg univerzalnog propadanja, nego sastavni deo
jednog "projekta" koji je onomad započeo kroz povampirenje
demagoške kvaziideologije "narodnjaštva" iliti populizma.
Otuda su i mutirani, turbo
"narodnjaci" – kao muzički žanr – ubrzo prepoznati kao
jedini autentični soundtrack Srbije devedesetih, otužna zvučna kulisa Velike Pljačke
i Velikog Pokolja. Oni su, dakle, bili medij – koji je poruka – kroz
koji se iskazivala amaterski zabašurena kičerozna, nekrofilno-pasatistička
suština jednog patogenog društva ("Srbija ubija", govoraše
onaj grafit). Famozni "dens" (širen sa Košave
i Madone kao cezijum iz Černobilja),
kao razbibriga onog najgoreg "kulturološkog šljama" –
kriminogenog, sociopatskog urbanog džiberluka,
bio je samo tehnički osavremenjeni mutant izrastao iz iste utrobe,
utoliko odvratniji od prave "neofolk kulture" što je njegova neautentičnost
– u adornovskom smislu – bila njegov jedini mogući jezik. Jedino što
je taj jezik emitovao kao značenje i "poruku" bila je
apokaliptična slika neopozive degeneracije i retardacije, gubitka svake
perspektive Ljudskosti; slika izvornog, sebe-nesvesnog Očaja koji je pri
tome još i nakazno, "cirkuski" smešan – što mu oduzima na
tragičnosti, neophodnoj da bi bile shvaćene njegove dimenzije.
Pre koju godinu sam iskoristio jednu od mogućih "prispodoba"
Srbije i Slovenije i njihovih drastično različitih (ne)razvojnih procesa
upravo kroz fakat da u "deželi" ministar kulture govori o
ogromnom značaju jedne pank-grupe (Pankrti) za slovenačku kulturu,
"a i šire", odajući joj Društveno Priznanje; u isto vreme,
ovde bidže i rake ciliču i đipaju po parlamentu, sve zamahujući belom
maramicom... Zapravo, kao da je cela Miloševićeva Srbija – ta urnebesna
tragedija u trinaest činova – najedanput poustajala sa velikog
platna na kojem su tokom osamdesetih prikazivane "srpske
novokomponovane kome(n)dije", rešivši da jednu bednu karikaturu
nametne kao model ponašanja, da
je pretvori u Jedinu Moguću Stvarnost. Slično poređenje je moglo biti
izvršeno i sa mnogim drugim tranzicionim
zemljama: iz nekih razloga, nema ozbiljne tranzicije dok se ne odbaci
predominantni "kulturni model" – kako je to sada moderno reći
– baziran na mešavini komunističkog i kudikamo starijeg i opasnijeg
"narodnjačkog" kolektivizma i povlađivanja "narodskom
duhu" kao obazrivom, nezasluženo pristojnom izrazu za aistorijsku
duhovnu bedu, za cinično i nihilističko tetošenje
prostote-kao-programa.
U prvim danima i nedeljama posle 5. oktobra, ovdašnje oslobođene
televizije bile su naprasno preplavljene rock-spotovima, osobito onim iz
vremena novog talasa i, uopšte, iz predratnih
dana. Neki su se radovali zbog toga, drugi se vajkali da smo se vratili
deceniju unazad, treći se mrgodili predosećajući da im neko upravo izmiče
zlatan tepih pod nogama. U osnovi, i to je bio jedan simbolički,
ritualni, "očišćujući" čin: kao da je neko želeo da na
trenutak obznani postojanje one "simboličke sekunde" u kojoj se
briše dominantan kod jednog strašnog perioda, i uspostavlja se
kontinuitet s Našom Pravom Baštinom, onim što je ostalo petrificirano u
našem sećanju u Trenutku Pred Kataklizmu. Zato i prema njemu treba biti
podozriv u onoj meri u kojoj se nesvesno naslanja na obrasce
"magijskog mišljenja"; nema i neće biti pravog "poništavanja"
Ružnog: ono što treba činiti je njegovo "inkorporiranje" u našu
svest, na onaj način na koji se neki miligram otrova nalazi u svakom
protivotrovu, da bi ovaj mogao da deluje. U protivnom će vaskrsnuti, kao
onaj sablasni rotirajući znak Košave na našim treperavim telekranima.
Teofil Pančić
