Tašna, mašna i mobilni
"Mladi srpski japi" ima tridesetak godina, zaposlen je u
nekoj stranoj firmi ili nekoj od malobrojnih uspešnih domaćih
korporacija, a da bi uopšte mogao pomisliti za sebe da je japi neophodno
je da zarađuje najmanje 500 nemačkih maraka mesečno. Zabranjeno mu je
da priča o svojoj zaradi, živi sa roditeljima jer nema svoj stan, vozi
deset godina star jugo, i mašta o uspehu. Ono što ga čini japijem jeste
pakovanje – odelo, kravata i mobilni telefon, i motivacija – uspeh,
bogatstvo i moć
Kada
se za nekoga u zapadnim zemljama kaže da je "japi" (yappie –
young american professionals), misli se na mladog radoholika u sivom odelu
sa kravatom koji izuzetno dobro zarađuje provodeći u kancelariji
najmanje deset sati dnevno, koji nikad nema vremena, non-stop telefonira i
stalno nekud žuri. Ako taj isti termin primenimo na srpskog biznismena,
dobićemo pomalo izokrenutu sliku: mladog obrazovanog čoveka sa jednim
ili više mobilnih telefona koji je sve uložio u svoj spoljašnji izgled,
zarađuje tek toliko da može sebi da priušti pristojno odelo i koji se
nada da će njegovo vreme tek doći.
Mladi srpski biznismen nema svest o tome da je ovaj koncept, nastao u
Americi krajem osamdesetih godina, uveliko napušten zato što je imao
bumerang efekat. Nema svest ni o tome šta znače veliki obrt novca, rizik
na berzi, menadžerska bolest ili problem delegiranja odgovornosti, što
je video u američkim filmovima i serijama. Srpski japi pokret (crnogorski
japi je zasebna tema) pojavio se sa ekspanzijom mobilne telefonije, novih
tehnologija i marketinške industrije, i izbacio je vojsku
visokoobrazovanih mladih ljudi koji govore strane jezike, liče jedni na
druge i strogo poštuju rigidna japijevska pravila odevanja. Al' opet mimo
sveta. Biti mlad i lep, nositi odelo, kravatu i mobilni telefon nije više
u trendu na zapadu – japiji pripadaju prošlosti, kao hipici.
USPEH I MOĆ: Poznato je da
se u društvima zahvaćenim ratom proces ličnog i profesionalnog
sazrevanja jedinke produžava do 29. godine, te kod nas možete čuti da
je neko mlad iako ima preko trideset godina. "Mladi srpski japi"
ima tridesetak godina, zaposlen je u nekoj stranoj firmi ili nekoj od
malobrojnih uspešnih domaćih korporacija, a da bi uopšte mogao
pomisliti za sebe da je japi neophodno je da zarađuje najmanje 500 nemačkih
maraka mesečno. Zabranjeno mu je da priča o svojoj zaradi, živi sa
roditeljima jer nema svoj stan, vozi deset godina star jugo, i mašta o
uspehu. Ono što ga čini japijem jeste pakovanje – odelo, kravata i
mobilni telefon, i motivacija – uspeh, bogatstvo i moć. "Mi imamo
generaciju mladih poslovnih ljudi koji se lepo oblače i urbano
izgledaju", kaže Ašok Murti, stilista. "Japi pokret je kod
nas, uslovno rečeno, predstavljao odbranu od poseljačenja koje nam se dešavalo
u poslednjoj deceniji. Na pešačkom prelazu kod Beograđanke svakog jutra
možete videti mlade pravnike koji idu u Prekršajni sud, i lako su
prepoznatljivi po urbanom šmeku i odeći koju nose. Vidi se da se oni u
toj odeći osećaju dobro i da ne pokušavaju da nas slažu." Sa
druge strane postoje novokomponovani srpski bogataši u firmiranim odelima
koji se po stilu i načinu komunikacije ne razlikuju od prosečnog
italijanskog mafijaša. "Proces učenja po modelu je prirodan, ali je
u našem slučaju to samo puka imitacija, i u najmanju ruku je smešno",
kaže prof. dr Tijana Mandić, klinički psiholog. "U uslovima zbrke
u čitavom vrednosnom sistemu, nije lako izgraditi profesionalni
identitet. Japi način razmišljanja i odevanja, koji je zapravo pubertet
profesionalizma, ne treba kopirati već uklopiti u naš model. U
poslednjih desetak godina u Srbiji je izvestan broj ljudi prešao iz jedne
klase u drugu, i to ne svojom zaslugom. Opšte prihvaćen japi pravac,
pored mnogo loših, ima i nekoliko dobrih strana: japiji su čisti,
uredni, vredni, tačni i govore svetske jezike. Treba podsetiti na to
koliku važnost imaju domaće vaspitanje, profesionalni protokol, lična i
profesionalna etika, politička, ekonomska i emocionalna pismenost. To je
ono što će danas-sutra svet očekivati od nas po dolasku na naše tržište,
a ne poslednji modni krik u odevanju i najnoviji model mobilnog
telefona."
U većini uspešnih domaćih firmi poslodavci od svojih zaposlenih očekuju
ponašanje u skladu sa propisom o odevanju na radnom mestu. U kompaniji
"Delta holding" ustanovljen je kodeks ponašanja i odevanja, i
svi zaposleni su dužni da ga se pridržavaju. Farmerke i teksas košulje
su isključene, osim subotom kada je dozvoljen neformalan način odevanja.
Po tom kodeksu, od muškaraca se očekuje da budu uredno podšišani i
izbrijani, obavezno u odelu i sa kravatom; žene moraju biti odevene u
suknje tačno određene dužine, a odnedavno su uvedene pantalone sa
prepeglanom crtom na sredini. Čarape moraju biti tanke, i obavezna je
adekvatna šminka. U toj knjižici, koja je podeljena svim zaposlenima, ništa
nije prepušteno slučaju: ko ne ume da složi boje, neka pročita, sve
lepo piše. Ako neko prekrši pravilo, dobije opomenu od pretpostavljenih
u vidu prigovora. U "Delti" kažu da se svi zaposleni strogo
pridržavaju tih pravila, od generalnog direktora do kafe kuvarice, ali da
je finansijski to teško podneti s obzirom na cene odela i kompleta u našim
radnjama, te su prinuđeni da se snalaze kako ko zna i ume. Pored obaveza
zaposleni imaju i beneficije: mobilni telefon, službeni automobil, mogućnost
napredovanja. Stilista Murti smatra da je to dobro, i da bi svaka
kompanija trebalo da izgradi svoj profesionalni identitet. "Ukoliko
je u pitanju neka banka, zaposleni bi trebalo da odaju utisak sigurnosti i
trajnosti svojim odevanjem: mirniji tonovi, klasične linije. Ukoliko je u
pitanju neka kreativna delatnost, zaposleni treba da odaju utisak dinamičnosti
i maštovitosti i svojim načinom odevanja".
KAKO JE PROPAO JAPI POKRET: Fenomen
nazvan "japi" nastao je s usponom mladih i ambicioznih ljudi
koji su se naglo obogatili na svetskim berzama u Njujorku, Londonu, i
Tokiju. Američka kultura je izbacila model "kako se postaje uspešan",
i veliki broj mladih ljudi je zahvaljujući tom modelu uspeo da pređe iz
radničke u srednju klasu preskačući letvice društvene hijerarhije. Među
pripadnicima aristokratije i izuzetno bogatih ljudi nema japija. "U
psihologiji se ta pojava naziva meritizam – uspeh je ostvaren sopstvenom
zaslugom", kaže prof. dr Tijana Mandić, klinički psiholog. Osnovne
vrednosti koje su mladi japiji postavljali sebi jesu uspeh, bogatstvo i moć,
a sve ostalo, uključujući i privatan život, bilo je nevažno.
"Osnovnu karakteristiku japija predstavlja preokupacija detaljima,
striktno određenim načinom odevanja i robovanje prepoznatljivim markama
i predmetima. Japiji su izuzetno samostalna i agresivna bića nedovoljno
fleksibilna, sklona autoritatirnom načinu ponašanja. Iako su deo tima,
imaju problem delegiranja odgovornosti – oslanjaju se isključivo na
sebe jer misle da će ih drugi ljudi izneveriti."
Doktorka Mandić smatra da je njihovu pojavu prouzrokovalo izuzetno
takmičarsko školstvo u zemljama kao što su Amerika i Japan, koje je
forsiralo profitabilna zanimanja: berzu, nove tehnologije, informatiku.
Vrednosti iz porodice takođe su uticale na formiranje nove generacije
poslovnih ljudi. "Dolazili su uglavnom iz provincije želeći da
postignu više od svojih roditelja i pređu u višu klasu." Japiji su
desubjektivizovana ljudska bića koja svoje prijatelje, čak i roditelje,
posmatraju kao objekte. Stalno žure, nemaju privatan život i često ne
znaju šta će sa sobom za vikend. Stepen takmičarskog među njima bio je
na vrlo zavidnom nivou – godinama nisu odlazili na godišnji odmor sve
ubeđujući sebe da tako treba, a dešavalo se da su ih šefovi na silu
terali da koriste slobodne dane. "Japiji su sagorevali na poslu, i
vrlo brzo počeli da pate od osećaja da im je 'časovnik iscurio'. Često
se moglo čuti 'ne mogu više da se zaljubim', i suočavali su se sa
saznanjem da su suštinske stvari promašili." Kao posledica takvog
ahedonizovanog načina života pojavile su se depresija i sklonost ka
lekovima, a kasnije i bolest dijagnostifikovana kao menadžerska bolest (čir,
infarkt, tahikardija) ili pad imunološkog sistema nazvan yappie flue. "Japiji su imali neverovatan odnos prema novcu.
Naime, nisu ga trošili na zadovoljstva, osim na trendovske predmete i in
putovanja, a čuvali su ga isključivo za katastrofične situacije tipa
'ako mi jednog dana otkaže bubreg' – napamet su znali cenovnike
najboljih klinika." Ostati mlad i lep po svaku cenu bio je imperativ
japi kulture, te su boginji mladosti prinošene žrtve u vidu privatnog
identiteta (zatezanje lica i tela, veštački zubi). Kod čitave jedne
generacije istrošenih mladih ljudi suočenih sa fizičkim i psihološkim
problemima narcistička kultura pokazala je nakon nekog vremena bumerang
efekte. "Poučen iskustvom, zapadni svet je napustio 'kakodalogiju'
(kako da postanete uspešni u deset lekcija) i kult mladosti. Pojavio se
novi pravac – 'ejdžizam' (age – engl. godine/doba), u kojem su stručnost
i iskustvo, a ne mladost, osnovni poslovni kvaliteti", kaže dr Mandić.
NOVI TRENDOVI: Nakon velikog
buma na tržištu, japi generacija je prekršila striktna modna pravila
koja je sama postavila uvođenjem manje formalnog načina odevanja.
"Sa pozicije modne industrije taj estetski fenomen bio je jako
zanimljiv. Pomama za robnim markama je ostala, a tradicionalno englesko
odelo zamenjeno je udobnijim italijanskim odelom", objašnjava Ašok
Murti. Za poslovni svet koji je po pravilu nemaštovit, kreatori su prvo
na mala vrata uveli neformalni petak
(Casual Friday), kada se od zaposlenih nije više očekivalo da nose
strogu poslovnu uniformu. Neformalni petak je potom počeo da ulazi u
strukturu nedelje i u potpunosti razlabavio kodeks oblačenja. Novi japiji
počeli su da glume nonšalanciju noseći ograničene serije poznatih
brendova: preskupe patike sa potpisom ili sat marke Cartier Tank model iz
1932, i tim detaljima su naglašavali svoju pripadnost određenoj
grupaciji i položaj u društvu. "U metastazi poslovnog odevanja
stiglo se do novog trenda, nazvanog rip-off,
koji nije direktno vezan za japi svet već za sredinu koja ih okružuje. Rip-off
je skupa ulična moda, nasumični odabir detalja bez stilske ujednačenosti,
i ne može da se iščita kao jedinstven kod."
Novi modni trendovi počeli su polako da osvajaju domaću scenu, ali često
u potpuno pervertiranom obliku. "Dobra strana rip-off
mode je što su kreativci kojima strogo odelo smeta u poslu najzad dobili
legitimno pravo da skinu blejzer i pojave se na poslu u majici. Loš
primer predstavljaju folk pevačice koje uz zavijajući istočnjački
melos ripaju u nekakvom stajlingu koji podseća na Madonu, sa kaubojskim
šeširom na glavi", kaže Murti.
Stajling novih srpskih biznismena u većini slučajeva je komičan, i
ne razlikuje se mnogo od stajlinga folk pevačica. "Mnoge srpske
biznismene aktuelni modni trend trajno dezorijentiše i daje im lažni osećaj
zmijolike lukavosti i krokodilske odlučnosti", smatra Sanja Srdić,
modni saradnik agencije Allied Domecq. "Tzv. srpski japiji nose skupa
firmirana odela, ali ih upropašćavaju detaljima: drečava, plišana
futrola za mobilni telefon, kaiš koji ne pridržava pantalone već
predstavlja simbol platežne moći, duboki dekoltei i prevelike štikle,
količina i raspored plemenitih metala." Strana roba je izuzetno
skupa (samo košulja Pal Zileri 300 maraka), te modni kreatori preporučuju
domaće modne kuće (konfekcije Nicola's, Zekstra, obuća Labrador,
Solo...) koje po kvalitetu ne zaostaju za stranim kolekcijama, a cena im
je mnogo pristupačnija.
Biljana Vasić
