Vreme tumaranja
Jedna od važnijih stvari koja predstoji jeste postavljanje
kulturnog modela koji će isticati i podržavati istinske vrednosti. Za
neophodne prve korake ukazuju se predvidljivi problemi – pare, politika,
kriterijumi i ljudi
Kažu
da kada se, pre više od hiljadu godina, srpski knez Časlav, Klonimirov
sin, iz bugarskog zatočeništva vratio u ratovima i bedom opustošenu
Srbiju zatekao je u njoj svega pedeset ljudi koji su tumarali po
planinama, hranili se lovinom i nisu imali žena ni dece, pa je morao da
ide okolo i sakuplja raseljeni puk. Tadašnja velesila Vizantija izašla
je u susret njegovim molbama i, donacijama i pozajmicama, pomogla mu da
stabilizuje prilike i državu podigne na noge.
Na početku trećeg milenijuma, situacija u Srbiji za Đinđića i Koštunicu
u nekim je aspektima bolja, ali usled istorijskog ubrzanja i trenja u
mnogo čemu i gora od one koju je zatekao Časlav Klonimirović. Nakon
decenija sistematskog sluđivanja i tumaranja, koje se završilo sa ovih
deset godina strave, pred Srbijom je još jedno veliko spremanje koje
mnogi dramatično doživljavaju kao njenu poslednju istorijsku šansu da
stane u red civilizovanih zemalja i oslobodi se tapije patrljka evropskih
naroda.
Šta je zatekla nova vlast u kulturi, zna se. Sociolog kulture Milena
Dragićević-Šešić, precizno je ukazala na nakaznost doskora vladajuća
tri kulturna modela koja su ponaosob emanirali svaki od članova vladajuće
trijade SPS-SRS-JUL, i koja su se međusobno podržavala čineći skladnu
celinu. Prvi, julovski, koncept očitavao se u onome što nudi pink
kultura, kultura kiča i turbo glamura; drugi, espeesovski, jeste isprazno
populistički, a treći, radikalski, retrogradni, vulgarno nacionalistički
koncept.
ODGOVORNOST DOS-a:
"Sada je pred DOS-om u tom smislu velika odgovornost i obaveza – da
podrži formiranje elitnog kulturnog modela koji će promovisati prave,
istinske vrednosti koje korespondiraju sa svetskim kulturnim standardima,
ali i da oslobodi prostor za uspostavljanje alternativnih kulturnih
modela, prostor za eksperiment, inovacije, kao i za drugačije umetničke
i političko-umetničke koncepte", kaže za "Vreme" Milena
Dragićević-Šešić, navodeći da je neophodno i da se kultura oslobodi
kriterijuma ideološke podobnosti, a da se od kulturnih ustanova traži
odgovornost i vrednovanje učinjenog. "U tom smislu treba doneti npr.
razvojne petogodišnje planove, projekciju šta će biti kulturni centar
za pet godina, i onda tražiti rezultate. Da SANU ne računa na pare samo
zbog toga što je SANU, već da postoji obaveza da nešto i uradi.To će
biti najteži deo posla, jer tako nešto nikada nije traženo. Jedino što
je traženo jeste ideološka podobnost, i onda su se u tim planovima
ponavljale fraze koje nikoga nisu obavezivale, i niko nije nikome polagao
račun za njihovo ispunjavanje ili neispunjavanje."
Nije bilo teško biti protiv dosadašnje kulturne prakse, ali se
problem javlja kada treba reći šta zapravo treba afirmisati i kako
postaviti prave kriterijume.
Period tranzicije biće dug i bolan iz nekoliko razloga, kaže naša
sagovornica, ukazujući da je zbog dugogodišnje zloupotrebe nekih reči,
kao što su vrednost, kvalitet, trend, nacionalni preporod, teško o tome
i govoriti, jer su reči izgubile svoj izvorni smisao. Drugi problem je što
je teško praviti pomak jer su aparati strukture vlasti ostali
nepromenjeni. "Vi možete promeniti ministra, ali princip rada
ministarstva ostao je isti. ‘Politiku’ i danas pišu isti ljudi kao i
do sada. Može se reći da je tu i bilo deset odsto dobrih ljudi koji su
bili skrajnuti i koji će sada doći do svojih pozicija. Ali problem je što
je njih još uvek deset posto, i što se unutar tih institucija svako
pozivanje na demokratiju završava time što će oni uvek biti preglasani,
i što će se pod plaštom demokratije sve završiti vladavinom ne više
ni mediokriteta već podmediokriteta koji su do svojih pozicija došli
zahvaljujući dugogodišnjoj negativnoj selekciji. To će biti duga borba
do priliva novih ljudi i stvarne mogućnosti autonomnog razvoja
institucija kulture."
Na pitanje ko će onda uvesti prave kriterijume, gospođa Dragićević-Šešić
kaže da kulturna elita još uvek postoji i da se za nju zna, samo je
marginalizovana. Moguće je formirati komisije eksperata koje bi
predlagali ministarstvu rešenja i za konkretne projekte tražiti
konkretnu podršku. Selekcija bi bila javna, a odgovornost i razultati
merljivi, kaže naša sagovornica i skreće pažnju na to da bi
oportunizam igranja na kartu samo proverenih stvari bio pogrešan.
"Termin ‘rizik’ mora se češće upotrebljavati. Kod takozvanih
sigurnih odluka i proverenih rešenja nema promašaja, ali one i ne vode
ni do kakvog pomaka."
TENDENCIJE: Na način na
koji je doskora vladajuća nomenklatura projektovala dominantne kulturne
modele već je moguće i u okviru DOS-a primetiti dve tendencije, dva
kulturno-politička koncepta. Prva tendencija se opaža u okviru one
struje DOS-a za koju se vezuje ideja prosvećenog nacionalizma,
konzervativizma u smislu negovanja tradicionalnih nacionalnih vrednosti, a
druga propagira preduzetničku kulturnu politiku urbanog, modernog
koncepta.
Uz ovaj prvi kulturni koncept vezuje se uticaj Srpske pravoslavne
crkve, kao duhovnog pokrovitelja i čuvara nacionalnih tradicija, koje su
se prečesto u moderno doba falsifikovale i bile predmet političke i
svake druge manipulacije. Đakon Nenad Ilić kaže za "Vreme" da
moramo, da bismo došli do kulturnih modela kojima ćemo očuvati
identitet u uslovima dominirajuće globalne kulture, prvo biti svesni toga
da problem kulturnog modela nije nov, da je stariji i od komunizma, i da s
odlaskom Miloševića sa vlasti i krajem komunističke vladavine u raznim
modifikovanim oblicima naši problemi nisu nestali, pre se može reći da
oni tek sad počinju. Do sada smo živeli u poluhibernaciji, u vrsti
virtuelne stvarnosti. Sad počinje realan život, koji nam sigurno neće
biti mnogo lakši nego dosadašnji. "Teško je govoriti o kulturnom
modelu koji izvire iz nacionalnih vrednosti kad se danas u školama ne čita,
na primer, Marko Miljanov. Teško je boriti se za nacionalne vrednosti
posle zloupotrebe čak i same reči nacija od sadašnjih poklonika
Svetozara Markovića, velikog borca protiv nacionalnih ideala, ali ako je
nešto teško, valjda ne znači da ga se treba i odreći?" Pozabavimo
se životima i delima onih najvećih iz našeg naroda, odatle i te kako
ima šta da se nauči, kaže đakon Ilić. "Ono što u praktičnom
smislu treba da uradimo jeste da ograničimo uticaj stranačke politike,
protiv koje su bili svi ozbiljni Srbi domaćini još pre sto dvadeset
godina zatim posle Prvog svetskog rata. To znači da treba ne ponovo da
utonemo u nekakav nov jednopartijski sistem nego da ojačamo sve one
organske grupacije kojima pripadamo. Ako se organizujemo tako da čuvamo
svoje porodice, posao koji radimo, lokalnu teritoriju na kojoj živimo –
ako tako organizovani istinski kontrolišemo vlast – od nas će nešto
biti. Uz to, neophodno je i da se ozbiljno pozabavimo formiranjem elite
koja je kod nas već dugi niz godina ili bagatelisana ili iskorenjivana i
zamenjivana pseudoelitom. Za Srbe će elita uvek biti oni koji služe
najvećem broju bližnjih na najbolji način. To uključuje intelektualne
sposobnosti, ali i razvijenu emotivnu i duhovnu inteligenciju. Ako se u
masovnom obrazovanju ne uvede korektiv, ako se ne ide i na moralno usavršavanje,
neće valjati", kaže đakon Nenad Ilić i zaključuje da je model
koji nam je potreban sigurno neka varijacija modela koji je svojim životom
i delom postavio Sveti Sava. "Teško da ćemo pronaći moderniji i
snažniji, inspirativniji."
URBANI KONCEPT: Jedan od
nosilaca urbanog koncepta svakako je narodni pokret Otpor, za koji
zlobnici kažu da su postali svete krave demokratskih promena koje svoj
autoritet crpu iz godina otpora Miloševićevom režimu i fraze "mi
mladi..." koja ne ostavlja prostora za prigovor. Otpor sada polako
ulazi u institucije. Već se pojavio kao organizator koncerta Đorđa Balaševića
i Lajbaha, a pošto je dobio na upravljanje beogradski Dom omladine imaće
priliku da promoviše koncept kulture za koji se on zalaže. Dejan Ranđić,
predsednik upravnog odbora Doma omladine, kao osnovni pravac njihovog
delovanja navodi rad na uspostavljanju mejnstrim kulture koja ovoj sredini
hronično nedostaje.
"Pokušaćemo da iskoristimo i uticaj organizacije u kojoj smo
bili do sada i uticaj samog Doma omladine da pokrenemo neke institucije,
poput zapuštenih domova kulture u gradovima širom Srbije, ali i da
uspostavimo kulturne veze i kontakte sa evropskim gradovima. Ovakvom mrežom
bismo promovisali kulturni koncept zasnovan na evropskim vrednostima i
urbanom bekgraundu, koji smo kroz Otpor i dosad gradili, ali koji bi
naravno bio prilagođen lokalnim sredinama", kaže za
"Vreme" Ranđić. Na pitanje kako doći do mejnstrima o kojem
priča, Ranđić kaže da bi se podržavao i promovisao urbani kulturni
koncept koji je sve ovo vreme bio skrajnut, a do njega će se doći uz
jasno saznanje šta ne sme da se radi i šta se nipošto ne sme podržavati.
U svakom slučaju, jedna od važnijih stvari koja predstoji, po mnogima
i najvažnija, jeste postavljanje kulturnog modela koji će isticati i
podržavati istinske vrednosti, duhovni ambijent koji će omogućiti
svakome da bude ono što jeste, a talentima neće smetati da se slobodno
razviju. Za neophodne prve korake ukazuju se predvidljivi problemi –
pare, politika, kriterijumi i ljudi.
Nebojša Grujičić
