Godina koja neće proći
Dvehiljadita neće ostati u našem književnom pamćenju po nekim
dalekosežnim promenama, ali je dala dovoljno dobrih naslova romana,
zbirki priča i zbirki pesama da potvrdi vitalnost srpske literature
Tek minula 2000. godina svakako nikad neće proći u našem pamćenju, pre svega zbog mirnog smaknuća
Miloševića i njegove oligarhije. Desilo se ono što je proročki
reklamni spot Otpora obećavao –
jedan dan je promenio sve.
Neka varijanta euforije koja i sada, kad mislimo na kraj septembra i
prvu nedelju oktobra, vibrira našim krvnim sudovima i nervaturom,
ispunjavajući nas verom (kao drugim imenom nade), potvrđuje nas kao
ljude. A ti ljudi su ponešto i čitali, razmišljali o knjigama
objavljenim tokom poslednje godine prošlog milenijuma na svom maternjem
jeziku. Ovo je izveštaj jednog od njih – o tim čitanjima (i posle
svega).
Dvehiljadita, dakle, neće, mislim tako, ostati u našem književnom
pamćenju po nekim dalekosežnim promenama, ali je dala dovoljno dobrih
naslova romana, zbirki priča i zbirki pesama da potvrdi zapanjujuću
vitalnost srpske literature. Zapanjujuću kažem zbog nebrige celog društva
o statusu pisaca i izdavača, zbog propasti ili velike krize velikih
izdavačkih kuća (SKZ-a, BIGZ-a, Nolita, MaticE srpskE, pa i Prosvete,
naravno), zbog dalje marginalizacije književne i ine periodike, zbog
afere sa UKS-om... No, ostavimo se toga, objavljeno je dosta dobrih domaćih
knjiga (zahvaljujući Narodnoj knjizi,Vremenu knjige, Radu, Filipu Višnjiću,
Otkrovenjima, Centru za stvaralaštvo mladih), pojavili su se neki novi,
mladi talentovani pisci. Prva na redu je lista romana.
Srpski roman 2000.
1.
Goran Petrović Sitničarnica
"Kod srećne ruke"
2. Vladimir Pištalo Milenijum u
Beogradu
3. Radovan Beli Marković Limunacija
u Ćelijama
4. Laslo Blašković Mrtva priroda
sa satom
5. Milorad Pavić Zvezdani plašt
6. Danilo Nikolić Foto-keramika
gospodina Cebalovića
7. Gordana Ćirjanić Pretposlednje
putovanje
8. Mirjana Novaković Strah i njegov
sluga
9. Frida Filipović Gorke trave
10. Svetislav Basara Kratkodnevica
11. Novica Novaković S anđelima
12. Maja Herman Sekulić Kralj svile
Onima koji su pratili srpski roman, kao i onima koji prate aktuelna
glasanja i izbore najboljih naslova jasno je da je 2000. bila pre svega
godina solidnih romana, od kojih će neki predstavljati nesumnjive domete
za sve naredne godine, a drugi će dopuniti profesionalne bibliografije
njihovih autora i dobro popuniti prazninu u nečijem čitalačkom danu ili
sedmici. Kod najrelevantnijih srpskih romansijera–dokazanih majstora žanra
vidljivo je da istrajavajući u svom stavu prema romanu i lagano ga
menjajući (Pavić, Basara, Petrović, Nikolić, Beli Marković) naši
pisci nastoje da pišu što univerzalnije, spajajući kako svoje iskustvo
oblika tako i erudiciju i "nameru" – Pavić da "svedoči"
o neraskidivosti sna i jave i kolebljivom odnosu determinisanosti i slučaja,
Basara da pronađe prostor za ličnu sudbinu u okviru istorijskih
mistifikacijskih matrica, Nikolić da nam o čudu ljubavi pripoveda iz
okvira tajanstvenosti ljudske prirode, a Petrović, najambicioznije, da
kroz nekoliko upletenih ličnih fikcija nasluti smisao nacionalne sudbine
tokom nestalog stoleća. Smisaono najkontroverzniju varijaciju vlastitog
rukopisa načinio je R. B. Marković, potvrđujući jezičko majstorstvo i
tragično viđenje srpske istorije.
Čitaoci će, takođe, na ovoj listi primetiti nekoliko prvih romana
pisaca koji su se već afirmisali u drugim žanrovima. Najambiciozniji je
svakako Vladimir Pištalo, čije svedočanstvo o kraju veka u Beogradu
nosi u sebi najbolje karakteristike njegovog verističko-fantastičarskog
rukopisa novijih sezona. Triler Maje Herman Sekulić i "putopisni španski"
roman Gordane Ćirjanić primeri su visokoprofesionalnih rukopisa koji
imponuju savremenom srpskom romanu, taman koliko i art-roman Lasla Blaškovića,
za nijansu artificijelniji od sjajnog Svadbenog
marša. Najveća iznenađenja su na kraju, bilo da je reč o prvom,
mada poznom, romanu pripovedačice Fride Filipović koja razmatra odnos
krvnika i žrtvi, o istorijskoj travestiji Mirjane Novaković ili
potmodernom nabokovljevskom iznenađenju Novice Novakovića.Vidno je, takođe,
da ovde nismo pomenuli još nekoliko dobrih romana Đorđa Pisareva (mi
smo ga čitali i rangirali tokom 1999), Snežane Jakovljević, Dobrila
Nenadića, Jasmine Teodosijević, Nine Živančević, Miroslava Savićevića...
Novi roman Svetlane Velmar Janković, nažalost, još nisam imao prilike
da čitam. Za kraj, međutim, ostavljam dve mlade književnice čiji su
obećavajući debiji dokaz da se srpska književnost usprkos istoriji i
ideologiji obnavlja i podmlađuje. Aleksandra Unterveger je u Prvoj knjizi
Matice srpske objavila provokativni, duhoviti mladoženski roman Nisam
Eva, a Mina Miljković u Centru za stvaralaštvo mladih kratki roman Čurug, šarmantnu, lepršavu povest o jednom studentskom letovanju
na obalama Tise.
Pripovedačke knjige
Mada su srpski pisci i srpski kritičari odani "navijači"
zbirki pripovedaka i priča, izdavači, ali ni većina čitalaca, ne dele
njihovo oduševljenje. To pokazuje već i sam pogled na listu pripovedačkih
knjiga.
Srpska priča 2000.
1.
Milovan Marčetić Moj Holivud
2. Mihajo Pantić Ne mogu da se
setim jedne rečenice
3. Vladan Matijević Prilično mrtvi
4. Antonije Isaković Nestajanje
5. Dragoslav Mihailović Jalova
jesen
6. Danica Vukćević Život je
gorila
7. Milorad Grujić Novosadski
nokturno
8. Saša Ilić Predosećanje građanskog
rata
9. Sreten Ugričić Bog jezika i
druge priče
10. Svetozar Brkić Odsutnost
11. Borivoje Adašević Ekvilibrista
12. Tigran Đokić Tigranove priče
Protekla godina je "pomirila" klasike srpske moderne
pripovetke i priče koji su usprkos poznijim stvaralačkim sezonama
objavili vrlo dobre zbirke (Mihailović i Isaković) sa tzv. srednjom
generacijom, u kojoj Pantić uporno i šaroliko širi tematski repertoar
svojih kratkih proza, a Marčetić se knjigom u izdanju beogradskog Rada
predstavlja kao jedan od originalnijih inovatora žanra kratke priče.
Posebno bih izdvojio pripovedačku knjigu iz zaostavštine S. Brkića
kojom je "kompletiran" njegov autorski napor u oblasti proze.
Nekoliko mlađih pripovedača i nekoliko sasvim mladih, koji su na početku
"rvanja" sa pripovedanjem, daju dovoljno inovativnih varnica da
bi nas samo srpsko pripovedaštvo i dalje privlačilo. Ne bi ovom prilikom
trebalo zaboraviti ni Beopolisov zbornik Pseći
vek, u kojoj su okupljene priče šest mladih pripovedača, Andrićevom
nagradom ovenčani Vek Aleksandra Gatalice, ali ni najbolju
knjigu priča koju smo čitali tokom 2000, jer je, kao i Gataličina
kolekcija, objavljena poslednjih dana 1999, Neobične
priče kralja žanra Davida Albaharija.
Pesničke knjige
Kritičke jeremijade o sve manjem prisustvu poezije na sceni savremene
književnosti dobile su i tokom protekle godine nedvosmislenu potvrdu.
Izdavači sve teže izdaju pesničke knjige, publika ih sve manje čita, a
kritičari se sve ređe odlučuju da o njima pišu. Ipak, i u oblasti
lirike bilo je tokom 2000. dovoljno dobrih naslova da bi se mogla načiniti
lista uspelih knjiga, ne manje vredna od one iz neke protekle sezone.
Srpska poezija 2000.
1.
Miroslav Maksimović Izabrane pesme
2. Novica Tadić Noćna svita
3. Ibrahima Hadžić Hora
4. Nenad Jovanović Bela imena
5. Miša Pasujević A.M. telegram
6. Nenad Milošević Jureći u raj
7. Milovan Marčetić Ratno ostrvo
8. Petar Miloradović Porto
9. Vojislav Karanović Sin zemlje
10. Nataša Žižović Ćelija
11. Nikola Guzijan Čisto
stanje
12. Sandra Nešović Pečat za jedno
vreme.
Mali broj knjiga, generalno odsustvo većih izdavača, izostanak mnogih
etabliranih liričara koji tokom 2000. nisu objavili nove knjige osnovna
su karakteristika protekle godine. Ako su Izabrane pesme Miroslava Maksimovića nesumnjivo najvažnije
izdanje, upada u oči da su čak tri knjige (Jovanović, Pasujević, Nešovićeva)
objavljene u Centru za stvaralaštvo mladih, a da je Miloradovićevu drugu
knjigu štampao beogradski KOS, tzv. mali izdavači. Spajajući svoje dve
pre dosta godina objavljene zbirke u okvire jednih korica Novica Tadić je
akcentovao vanvremenost svoje poetike, a praveći dnevničku
rekapitulaciju 90-ih, Ibrahim Hadžić je zapisao hrabro svedočanstvo o
sebi i nama. Možda su, ipak, najzrelije nove knjige u protekloj godini
objavili Milovan Marčetić i Vojislav Karanović, potvrdivši tako visok
rejting iz proteklih projekata. Ukupno, dakle, što se naše književnosti
tiče, 2000. godina biće zapamćena po ovim naslovima i nekoliko knjiga
koje ne pripadaju romanu, pripovedaštvu ni poeziji, a o kojima ovde i ne
govorimo, recimo po knjigama Aleksandra Tišme, Mire Stupice, Biljane
Srbljanović, Vladimira Arsenijevića... Uz alibi da je u moru naslova
ipak nekoliko važnih i preskočeno, to bi bilo ono što se iz domaće
književnosti može preporučiti čitaocima.
Vasa Pavković
