Kultura slobode
Globalizacija ne guši lokalne kulture nego ih samo oslobađa od
ideoloških stega nacionalizma, tvrdi Mario Vargas Ljosa u eseju koji
ekskluzivno zajednički objavljuju Biblioteka ALEXANDRIA i američki časopis "Foreign Policy"
Najefektniji
argumenti protiv globalizacije obično nisu u vezi sa ekonomijom. Uspešniji
su napadi koji potegnu socijalne i etičke teme i, nadasve, kulturne.
Takvi argumenti izronili su iz one gužve u Sijetlu 1999. godine, a u
novije vreme čuli smo njihove rezonance i u Davosu, Bangkoku i Pragu. Oni
kažu sledeće:
Nestanak nacionalnih granica i uspostavljanje tržišno povezanog sveta
značiće smrtni udarac regionalnim i nacionalnim kulturama, kao i
tradicijama, običajima, mitovima i načinima ponašanja koji čine
kulturni identitet svake zemlje ili regije. Pošto je glavnina sveta nemoćna
da se odupre invaziji kulturnih proizvoda iz razvijenih zemalja – ili,
budimo konkretniji, iz supersile SAD koja za sobom vuče velike
transnacionalne korporacije – uskoro će se svima nametnuti severnoamerička
kultura, koja će standardizovati svet i uništiti njegovu bogatu floru
raznolikih kultura. Na taj način će svi narodi, a ne samo maleni i
slabi, izgubiti svoj identitet, svoju dušu, i svešće se na kolonije XXI
veka – na zombije ili karikature izvajane po kulturnim normama novog
imperijalizma koji, osim što vlada planetom i planetarnim kapitalom,
vojnom silom, a i naučnim znanjem, teži da nametne drugima i svoj jezik,
kao i svoje načine razmišljanja, verovanja, uživanja i sanjanja.
Ovaj košmar ili negativna utopija o svetu koji, zbog globalizacije,
gubi svoju lingvističku i kulturnu šarolikost i postaje kulturna svojina
Sjedinjenih Američkih Država nije ekskluzivni domen levičarskih političara
koji se nostalgično osvrću ka Marksu, Maou ili Če Gevari. Ovaj
delirijum progonjenosti – podstaknut mržnjom i zavidljivom zlobom prema
severnoameričkom džinu – primetan je i u razvijenim zemljama sa
visokom kulturom, i ne samo u jednom političkom sektoru, levici, nego i u
centru i na desnici.
U ovom pogledu najčuveniji slučaj (ali ne po dobru) jeste Francuska,
u kojoj vidimo česte državne kampanje u odbranu francuskog
"kulturnog identiteta" koji je navodno ugrožen globalizacijom.
Ogromna galerija intelektualaca i političara nalazi se u stanju alarma
zbog opasnosti da područje koje je svojevremeno proizvelo Montenja,
Dekarta, Rasina i Bodlera – a i država koja je dugo bila arbitar u
odevanju, likovnim umetnostima, hrani, i u mislilaštvu i svim duhovnim
domenima – može dospeti pod okupaciju "Mekdonaldsa",
"Pica hata", "Kentaki-prženih-pilića", rok i rep
muzike, holivudskih filmova, farmerica, teniskih patika i T-majica.
Posledice ovog straha su, između ostalih, velike novčane dotacije
francuske vlade lokalnoj filmskoj industriji, kao i zahtevi da se
bioskopima zakonom naredi da moraju prikazivati određenu kvotu domaćih
filmova i da ne smeju prikazivati više od određene kvote američkih
filmova. Taj strah je i razlog zbog koga opštinske vlasti u Francuskoj
objavljuju stroge direktive i propisuju visoke kazne svakome ko na javnom
mestu upotrebi Molijerov jezik zasut smećem anglicizama. (Doduše, kad se
šetate kroz Pariz, stičete utisak da se ti opštinski propisi baš i ne
poštuju dosledno.) Iz tog razloga je Hoze Bove, farmer-krstaš protiv la malbouffe (očajno loše hrane), postao ni manje ni više nego
heroj naroda. Nedavno je osuđen na tri meseca zatvora, a njegova
popularnost će zbog toga, po svoj prilici, porasti.
Iako verujem da je ovaj kulturni argument protiv globalizacije
neprihvatljiv, trebalo bi da konstatujemo da duboko unutar njega ipak
postoji jedna neosporna istina. Ovaj vek, kao i svet u kome ćemo živeti,
biće manje živopisan i manje natopljen društvenim šarenilom nego što
je to bio prošli, dvadeseti vek. Festivali, nošnja, običaji,
ceremonije, verovanja i rituali koji su u prošlosti davali ljudskom rodu
folklornu i etnološku raznovrsnost postepeno nestaju ili se ograničavaju
na manjine, a većina društva ih napušta i prihvata druge, podesnije za
realnost našeg vremena. Sve zemlje na planeti Zemlji doživljavaju ovaj
proces, neke brže a neke sporije; ali, to nije zbog globalizacije. To je
zbog modernizacije kojoj globalizacija nije uzrok nego posledica. Svakako
da je moguće lamentima propratiti činjenicu da se taj proces događa;
biti nostalgičan zato što u senku padaju oni nekadašnji, drevni načini
života koji, naročito kad ih mi iz svoje današnje pozicije gledamo,
izgledaju prepuni zabave, originalnosti i boje. Ali ovaj proces je neizbežan.
Totalitarni režimi u zemljama kao što su Kuba ili Severna Koreja, u
silnom strahu da će ih ma kakvo otvaranje uništiti, podižu zidine oko
sebe i uvode svakojake cenzure i zabrane protiv modernosti. Ali čak ni
oni nisu u stanju da zaustave sporu infiltraciju modernosti i postupno
potkopavanje njihovog takozvanog kulturnog identiteta. U teoriji je možda
moguće da neka država zadrži taj svoj identitet, ali samo ako odluči
– poput nekih plemena u Africi ili u Amazoniji – da živi u totalnoj
izolaciji, da preseče sve veze sa drugim nacijama, ako se opredeli za
samodovoljnost. Kulturni identitet sačuvan u tom obliku vratio bi tu
ljudsku zajednicu na preistorijski životni standard.
Istina je da zbog modernizacije nestaju mnogi tradicionalni načini života.
Ali, u isto vreme, ona otvara nove mogućnosti; ona je važan korak napred
za celokupno ljudsko društvo. Iz tog razloga narodi, kad im se ostavi
mogućnost slobodnog izbora, opredeljuju se, ponekad i nasuprot onome što
bi se sviđalo njihovim liderima ili intelektualnim tradicionalistima,
ipak za modernizaciju, i to biraju jasno i glasno, bez ikakve
dvosmislenosti.
Optužbe protiv globalizacije a u korist kulturnog identiteta otkrivaju
jednu statičnu koncepciju kulture. Ta koncepcija nije zasnovana na
istorijskoj istini. Koje su to kulture ostale za sva vremena
nepromenljive, nedotaknute vremenom? Da bismo ih našli, moramo tragati među
malenim i primitivnim magijsko-religijskim zajednicama koje žive u pećinama,
obožavaju grom i pojedine zveri, i koje su, zbog svoje primitivnosti, sve
manje sposobne da se odupru eksploataciji ili čak istrebljenju. Sve druge
kulture, a naročito one koje imaju pravo da se nazivaju modernim i živim,
evoluirale su do te mere da su sada samo mutni odsjaji onoga što su bile
pre samo dve-tri generacije. Ovu evoluciju lako je uočiti u zemljama kao
što su Francuska, Španija i Engleska, gde su promene tokom poslednjih
pedeset godina bile tako duboke i spektakularne da bi danas jedan Marsel
Prust, Frederiko Garsija Lorka ili jedna Virdžinija Vulf teško
prepoznali društva u kojima su rođeni i čijoj obnovi su svojim delima
toliko doprineli.
Pojam
"kulturnog identiteta" je opasan. Sa društvene tačke gledišta,
on je sumnjiv i veštački, ali ne više od toga; međutim, kad se gleda
iz političke perspektive, vidimo da on ugrožava najdragocenije dostignuće
čovečanstva: slobodu. Ne poričem ja da ljudi koji govore istim jezikom,
koji su rođeni i žive na istoj teritoriji, koji se suočavaju sa istim
problemima i praktikuju istu religiju i običaje imaju i neke zajedničke
osobine. Ali taj zajednički imenitelj ne može nikada u potpunosti
definisati nijednog of njih; on samo ukida ili baca na neku prezrenu
drugorazrednu ravan sve one jedinstvene atribute i crte po kojima se jedan
član grupe razlikuje od ostalih. Koncept identiteta, osim kada se
primenjuje samo na pojedince i ni na šta drugo, inherentno je
redukcionistički i dehumanizujući, on je jedna kolektivistička i ideološka
apstrakcija izvučena iz svega onoga što je originalno i kreativno u
ljudskom biću, svega onoga što nije nametnuto nasleđem, geografijom ili
društvenim pritiskom. Istinski identitet proističe iz sposobnosti
ljudskih bića da se odupru takvim pritiscima i da im protivstave slobodne
postupke koje sami izmisle.
Pojam "kolektivnog identiteta" je ideološka fikcija i temelj
nacionalizma. Po mišljenju mnogih etnologa i antropologa, kolektivni
identitet nije istina čak ni kod najarhaičnijih ljudskih zajednica.
Praktikovanje istih postupaka i običaja može biti od bitnog značaja za
odbranu jedne društvene grupe, to je istina; ali uvek preostane i široka
margina inicijative i kreativnosti među članovima grupe, a individualne
razlike preovladavaju nad kolektivnim crtama čim počnete da razmatrate
nekog pojedinca kao takvog, a ne kao "člana" koji je puki
periferni element jednog kolektiviteta. Globalizacija radikalno širi i
stavlja na raspolaganje svim građanima ove planete mogućnost da svako
konstituiše svoj lični kulturni identitet, svojom sopstvenom voljnom
akcijom, u skladu sa svojim preferencijama i intimnim motivacijama. Građani
više nisu pod obavezom, kao u prošlosti i kao na još mnogim mestima i u
sadašnjosti, da respektuju jedan identitet koji ih zatvara u
koncentracioni logor iz koga nema bežanja – identitet koji im se nameće
jezikom, nacijom, crkvom i običajima mesta gde su se rodili. U tom
smislu, globalizaciju moramo dočekati dobrodošlicom, jer ona primetno širi
horizonte individualne slobode.
DVE ISTORIJE JEDNOG KONTINENTA:
Možda je Latinska Amerika najbolji primer do koje mere su veštački i
apsurdni svi pokušaji uspostavljanja kolektivnog identiteta. Kakav bi
mogao biti kulturni identitet Latinske Amerike? Šta bi to bilo uključeno
u jednu koherentnu zbirku verovanja, običaja, tradicija, postupaka i
mitologija koja navodno daje ovom regionu neki objedinjeni personalitet,
unikatan i neprenosiv? Naša istorija je iskovana u intelektualnim
polemikama – od kojih su neke bile veoma žestoke – koje su pokušavale
da odgovore na ovo pitanje. Najslavnija je ona koja je započela rano u
dvadesetom veku i u kojoj su se u areni našli s jedne strane hispanisti,
a s druge strane zastupnici domorodaca; ona je imala odjeke širom
kontinenta.
Za hispaniste kao što su Hoze De la Riva Aguero, Viktor Andres
Belaunde i Francisko Garsija Kalderon, Latinska Amerika je rođena onda
kada je, zahvaljujući Otkriću i Osvajanju, pripojena španskom i
portugalskom jeziku, i kad je, prihvatanjem hrišćanstva, postala deo
Zapadne civilizacije. Hispanisti nisu omalovažavali prehispanske kulture,
ali su smatrali da te kulture sačinjavaju samo jedan sloj – i to ne
primaran – socijalne i istorijske realnosti koja je svoju prirodu i svoj
personalitet upotpunila tek zahvaljujući oživljavajućem uticaju Zapada.
Zastupnici domorodaca, takozvani indigenisti, odbacili su sa moralnom
indignacijom te blagodeti koje su Evropljani navodno doneli u Latinsku
Ameriku. Po mišljenju indigenista, naš identitet nalazi svoje korene i
svoju dušu u prehispanskim kulturama i civilizacijama, čiji su razvoj i
modernizacija brutalno sasečeni i zgaženi nasiljem pridošlica,
cenzurom, represijom i marginalizacijom, ne samo tokom tri veka
kolonijalizma nego i kasnije, posle uvođenja republikanskog uređenja. Po
indigenskim misliocima, autentični "američki izraz", tj.
"američka ekspresija" (da upotrebimo naslov jedne knjige Hozea
Lezame Lime), leži u svim onim kulturnim manifestacijama – od domorodačkih
jezika do verovanja, rituala, likovnih umetnosti i popularnih načina ponašanja
– koje su se opirale zapadnjačkoj kulturnoj opresiji i koje su izdržale
do naših dana. Jedan ugledni istoričar naklonjen ovoj tački gledišta,
Peruanac Luis E. Valkarel, čak je rekao da sve crkve, manastire i druge
spomenike kolonijalne arhitekture treba spaliti zato što predstavljaju
"Anti-Peru". Sve su to lažne stvari, kaže on, negacije čistog
izvornog američkog identiteta koji se zasniva isključivo na indigenim
korenima. A jedan od najoriginalnijih romanopisaca u Latinskoj Americi
Hoze Maria Aguedas, čije se priče odlikuju velikom delikatnošću i
vibrantnim moralnim protestom, ispričao je ep o opstanku kulture Kvečua
u andskom svetu, opstanku uprkos gušećem i izobličujućem prisustvu
Zapada.
Hispanizam i indigenizam dali su odlične istorijske eseje i veoma
kreativna književna dela; ali, ocenjivane iz naše sadašnje perspektive,
obe te doktrine izgledaju jednako sektaške, redukcionističke i lažne.
Ni jedna ni druga ne mogu uklopiti ekspanzivnu raznovrsnost Latinske
Amerike u svoje pripremljene ludačke košulje; obe imaju zadah rasizma.
Ko bi se danas usudio da tvrdi da su jedini legitimni predstavnici
Latinske Amerike "Hispanici" ili "Indijanci"?
Pa ipak, nastojanja da se iskuje i izoluje naš distinktni
"kulturni identitet" nastavljaju se – sa političkim i
intelektualnim žarom koji bi zasluživao da bude usmeren ka nekim
dostojnijim ciljevima. Pokušaji da se jednom narodu nametne kulturni
identitet ekvivalent su zaključavanja tog naroda u zatvor i uskraćivanja
tim ljudima upravo one jedne slobode koja je od svih najdragocenija – a
to je sloboda da biraju šta, ko i kako žele da budu. Latinska Amerika
ima ne jedan nego mnogo kulturnih identiteta; nijedan od njih ne može
sebi pripisivati neku veću legitimnost ili čistotu nego ostali. Naravno,
Latinska Amerika je u sebe uključila i prehispanski svet i njegove
kulture, koje u Meksiku, Gvatemali i andskim zemljama imaju i danas tako
veliku socijalnu snagu. Ali Latinska Amerika je takođe ogroman roj
govornika španskog i portugalskog jezika, koji iza sebe imaju pet vekova
tradicije i koji su svojim prisustvom i delovanjem svakako odlučujuće
uticali na izgled i odlike ovog kontinenta. A zar nije Latinska Amerika
jednim delom sačinjena i od onog što je afričko i što je na naše
obale stiglo u isto vreme kad i Evropa? Zar nije afričko prisustvo
neizbrisivo utkano u našu kožu, našu muziku, naše idiosinkrazije, naše
društvo? Kulturni, etnički i socijalni sastojci koji čine Latinsku
Ameriku povezuju nas sa gotovo svim regionima i kulturama sveta. Imamo mi
kulturnih identiteta toliko mnogo da je to kao i da nemamo nijedan. Ta
stvarnost je, nasuprot onome što nacionalisti veruju, naše najveće
bogatstvo. Ona je takođe i odlična legitimacija, kredibilitet koji nam
omogućuje da se osećamo kao punopravni građani našeg globalizovanog
sveta.
LOKALNI GLASOVI, GLOBALNA ČUJNOST:
Strah od amerikanizacije planete Zemlje više je ideološka paranoja nego
realnost. Nema sumnje, naravno, da je sa globalizacijom engleski postao
generalni jezik našeg vremena, kao što je latinski bio u srednjem veku.
Uspon engleskog će se nastaviti jer je on danas instrument bez koga se ne
može u međunarodnim transakcijama i komunikacijama. Ali, da li to mora
biti na štetu drugih velikih jezika? Apsolutno ne. Zapravo je istina
suprotna. Iščezavanje granica i sve veća međuzavisnost sveta jesu
elementi koji podstiču nove generacije da uče o drugim kulturama i da se
međusobno asimiluju sa njima, ne samo iz hobija nego zato što to moraju,
jer je danas sposobnost da se govori nekoliko jezika i da se uspešno
plovi kroz razne kulture postala ključna za profesionalni uspeh.
Razmotrite slučaj španskog jezika. Pre pola veka, oni koji su govorili
španski, bili su zajednica koja gleda "ka unutra"; projektovali
smo sebe samo na nekoliko vrlo ograničenih načina izvan naših
tradicionalnih lingvističkih okvira. Danas je španski jezik dinamičan,
on se bujno razvija, uspostavlja svoje mostobrane ili čak ogromne nove
teritorije na svih pet kontinenata. Činjenica da u Sjedinjenim Američkim
Državama živi nekih 25 do 30 miliona onih koji govore španski objašnjava
zašto su dvojica nedavnih predsedničkih kandidata u SAD, guverner
Teksasa Džordž Buš i potpredsednik Al Gor, svoje kampanje vodili ne
samo na engleskom nego i na španskom.
Koliko
miliona mladih ljudi širom planete je odgovorilo na izazove globalizacije
tako što su naučili japanski, nemački, mandarin-kineski, kantonški,
ruski ili francuski? Na sreću, ova tendencija će se u dolazećim
godinama pojačavati. Zato se najbolja odbrana naših kultura i jezika
sastoji u tome da ih promovišemo žustro svud po ovom novom svetu, a ne
da se odbrambeno zgurimo da bismo "odoleli" u naivnom verovanju
da postoji neka vakcina protiv opasnosti zvane engleski jezik. Oni koji su
za odbrambeno zatvaranje, svojim postojanjem kažu mnogo o kulturi, ali
oni su u većini slučajeva neznalice; oni prikrivaju svoju pravu
vokaciju, a to je nacionalizam. Ništa nije toliko u raskoraku sa
univerzalizmom kulture kao ta lokalistička, isključiteljska, zbrkana
vizija koju nacionalisti, nastupajući iz svojih perspektiva, pokušavaju
nametnuti kulturnom životu. Najlepša lekcija koju od kultura možemo naučiti
jeste ona koja kaže da njima samim, kulturama, nije potrebno da ih štite
ni birokrati ni komesari, ni gvozdene rešetke, ni carinska izolacija da
bi ostale žive i bujne; naprotiv, od takvih pokušaja zaštite kultura se
samo sparuši ili čak trivijalizuje. Kulture moraju živeti slobodno, u
stalnom tiskanju i rvanju sa drugim kulturama. To ih renovira i podmlađuje,
to im dopušta da evoluiraju i da se prilagođavaju neprestanom toku života.
U antici, latinski nije ubio kulturu Grka; naprotiv, umetnička
originalnost i intelektualna dubina helenske kulture prožela je i
natopila rimsku civilizaciju kroz koju su, zatim, filozofije Platona i
Aristotela i Homerovi spevovi stigli do celog sveta. Neće od
globalizacije iščeznuti lokalne kulture; u opštoj svetskoj otvorenosti,
sve ono iz ma koje lokalne kulture što zaista vredi, što je stvarno
dobro, preživeće i naći će nove plodne teritorije za procvat.
Ovo se dešava u Evropi, svuda. Naročito vredi zapaziti Španiju, u
kojoj se sada događa izraziti procvat tamošnjih regionalnih kultura. One
su u vreme diktatora, generala Franciska Franka, suzbijane i osuđivane da
se drže u tajnosti. Ali, sa dolaskom demokratije, oslobođeno je bogato
kulturno šarenilo Španije, kome je sad dozvoljeno da se razvija
slobodno. U toj zemlji je na snazi režim autonomija, pod kojim su lokalne
kulture izvanredno procvetale, naročito u Kataloniji, Galiciji i Baskiji,
ali takođe i u ostalim delovima Španije. Naravno, ne smemo mešati ove
regionalne kulturne preporode, koji su pozitivni i obogaćujući, sa
fenomenom nacionalizma, koji je ozbiljna pretnja kulturi slobode.
Engleski pisac T. S. Eliot je 1948. godine u svom proslavljenom eseju
"Beleške za definiciju kulture" predskazao da će ljudski rod
doživeti renesansu lokalnih i regionalnih kultura. U to vreme činilo se
da je ovo proročanstvo veoma smelo. Ali globalizacijom će se ono
najverovatnije ostvariti već u XXI veku, a mi zbog toga treba da budemo
srećni. Preporod malih, lokalnih kultura vratiće ljudskom rodu onu
bogatu mnogostrukost ponašanja i iskazivanja koju je nacionalna država
uništila u pokušaju da stvori takozvane nacionalne identitete krajem
XVIII i naročito u XIX veku. (Na ovaj fakt se lako zaboravi, ili ga mi i
sami pokušavamo zaboraviti zato što ima vrlo sumorne moralne
konotacije.) Nacionalne kulture su u mnogim slučajevima iskivane u krvi i
ognju, zabranama da se u školi predaje ili ma šta objavljuje na lokalnim
narodnim dijalektima ili da ma ko praktikuje religiju ili običaje u ma
kakvom raskoraku sa onim što je nacija-država smatrala idealnim. Na taj
način je u mnogim zemljama sveta nacija-država nasilno nametala lokalnim
kulturama jednu kulturu, dominantnu, a njih je suzbijala i eliminisala iz
zvaničnog života. Ali, suprotno upozorenjima onih koji se plaše
globalizacije, nije lako u potpunosti izbrisati kulture – ma koliko
malene one bile – ako iza njih stoji bogata tradicija i narod koji ih
praktikuje, makar i tajno. A danas, zahvaljujući slabljenju nacionalne države,
vidimo povratak zaboravljenih, marginalizovanih i ućutkivanih lokalnih
kultura koje pokazuju znake novog dinamičnog života u velikom koncertu
ove globalizovane planete.
(Mario Vargas Llosa, The Culture of Liberty. Reprinted
with permission from Foreign Policy, January/February 2001. Copyright C
2001 by the Carnegie Endowment for International Peace. Serbian
translation: copyright C 2001 by Biblioteka ALEXANDRIA)
