Vreme broj 522, 04. januar 2001.

Istina, baš u danu kada je Tina napustila koncertnu binu, agencija "Scan" uručila mi je priznanje za "drugog najuspešnijeg" novinara u Novom Sadu u prošloj godini, to jest 7,4 odsto od 1200 anketiranih izrazilo je to mišljenje (dok se 2,4 odsto rado prihvata čitanja mojih tekstova). Ako dobro znam procentni račun, izgleda da u mom gradu ima 90 ljudi koji su zapazili moj novinarski rad – a bili su zahvaćeni anketom. Moja šarmatna koleginica Marina Fratucan, koja je ovde pobedila, nadmašila me je za više od dva puta – što me veseli ipak manje od okolnosti da su mnogi moji stari drugari iz profesije čak i od mene prošli mnogo gore. Znači, teško mogu da se hvalim da sam simply the best u mojoj varoši – u kojoj poznajem 90.000 ljudi – ali baš u onih 1200 anketiranih našlo ih se čak 1110 koji me ili ne znaju ili me znaju suviše dobro.

Ipak, zadovoljan sam rezultatom, jer nekako osećam da postepeno dobijam narodnu podršku – 1999. godine sam u istoj anketi bio treći. Biti u pozitivnom kontekstu dobro plasiran u narodu mnogo je lepše nego biti "osuđen od naroda". Sećam se, kada sam zglajzao u Televiziji Novi Sad, posle "jogurt revolucije" 1988. godine, pre nego što sam uklonjen sa ekrana – dobio sam od naroda 200-300 pisama preteće sadržine. Mogu, dakle, reći da sam i tada bio visoko plasiran, što potvrđuje i to da je vest o mom smenjivanju s uredničkog položaja u TV NS čak objavljena u trećem dnevniku RTS-a kod Nenada Ristića – ili je to bio neki drugi urednik (većina je danas, srećom, na našoj strani), ne sećam se baš dobro.

Moj stari kolega i poznanik Ristić pao mi je na pamet samo zbog toga što sam pre neki dan, baš u poslednjem TV dnevniku s kojim se Novi RTS oprostio od proteklog milenijuma, čuo da je i on imao nevolja zbog Miloševićeve strahovlade – naime, pre nekoliko godina su i njemu skinuli jedan prilog sa TV dnevnika i povukli ga sa ekrana – na mesto direktora TV Beograd. Koliko sada demokratski dišemo dokazuje i to što je taj zabranjeni Ristićev prilog sada slobodno emitovan u etar, pa smo videli kako su nekad davno pripremane ove "udarne" informativne emisije, a za primer je pušteno parče prastarog TV dnevnika u kome Ristić, slikom a ponešto i rečju, citirao i Tita i Rankovića – koji su baš otvarali Institut za nukelarna istraživanja u Vinči. (Beše li to 1958. godine, nisam dobro čuo.)

Voditelj novogodišnjeg dnevnika Petar Lazović objasnio nam je da se nekom (ko bi to mogao biti) u tom prilogu nešto politički nije svidelo, pa je Ristić odbačen na direktorski posao – da li zbog "titoizma" ili zbog Rankovića, ili ko zna zbog čega. Ja ovde iznosim još jednu teoriju, koju Lazović nije spomenuo. Možda je prilog odbačen čak zbog toga – da se kod Amerikanaca ne širi strah da Milošević potiho sprema nuklearnu bombu u Vinči, za obračun sa novim svetskim poretkom. No, Lazović se toga nije setio, pa je rekao da je ostalo nejasno zašto je jedan takav sjajan profesionalac kao što je Ristić nagrabusio. Ergo, neko je tu osetio neki profesionalizam i odanost profesiji, što je, naravno, pod Miloševićem uvek bilo sumnjivo – ali taj neko nije jasno to hteo da kaže.

Uzgred, u tom smislu ja sam bio bolje sreće, valjda zato što su moji TV prilozi bili manje rafinirani, pa mi je jedan izvršni sekretar CK SK Srbije u poverenju, pre nego što sam zglajzao, jednostavno rekao: "Tvoj slučaj je potpuno jasan." Posle sam razumeo da sam nadrljao zbog širenja "birokratskog separatizma" i "cepanja Srbije". Optužbe, priznaćete, nisu bile baš slabe, to mi ni danas ne bi oprostili, ne samo Koštunica i Đinđuć, nego ni Čanak i Isakov. Srećom, od 1988. godine držim se podalje od državnog sektora informisanja, pa nemam nikakvih problema političke naravi. Osuđivan sam za nedostatak patriotizma više nekako grupno, zajedno sa "Vremenom" i nekim drugim listovima. Tek poneko me je prozivao zbog vojvođanskog zastranjivanja, čega se doista oslobađam dosta teško. Valjda nisam bezbednosno zanimljiv jer veoma sporo, kao što ste gore obavešteni, gradim pozicije kod naroda.

Sećam se, kada sam izdiferenciran, toliko sam se nasekirao da sam otišao u "Jugoeksport" i za sve kućne pare kupio jedan sjajan plavi blejzer na dva reda – što se pokazalo kao jedna od najpametnijih investicija u proteklih dvanaest godina. Naime, nekako je vešto skrojen, pa trpi oscilacije u kilaži od 10-12 kila, te ga uvek oblačim za svečane prilike. S tim blejzerom bolje razumem i Fridriha II Velikog, kralja Pruske, koji je tokom 46 godina svoje vladavine (od 1740. do 1786. godine) promenio samo tri odela – a najviše se družio sa Volterom, koji je isticao načelo skromnosti (pa je u svojoj bašti podigao spomenik sa potpisom – Bogu od Voltera). Elem, otkako imam ovaj blejzer uvek znam šta ću obući za doček nove godine. Tako sam se utegao i za doček novog milenijuma i, kada sam lepo svezao kravatu, upitam sina, inače mog večitog modnog kritičara: "Šta kažeš na ovog tipa." On mi jednostavno odgovori – simply the best.

Dimitrije Boarov

prethodni sadržaj