"Noć u molitvi"; "Nema državne religije"; "Kritički duh"; "Vreme" br. 518, 520 i 521
U Srbiji se ovih dana raspravlja o uvođenju veronauke u škole. Pošto niko ko se zalaže za obaveznu veronauku ne izlazi s argumentima, sve to pomalo liči na trofejno obeležavanje teritorija. (Da ne pričamo da u zemlji u kojoj je školstvo već više od decenije zapostavljeno i srozano u svakom pogledu rasprava o veronauci više liči na "vidi ruke..." nego na pokretanje ozbiljnog problema)
Ja živim u Holandiji, i dete mi je ovde išlo u školu. U kraju u kome smo živeli mogli smo da biramo između nekoliko javnih i katoličke škole. Prijatelji su nam savetovali katoličku školu, kao najbolju. Pri upisu, direktor škole me je pitao da li pripadamo Crkvi, a na moje pitanje zašto je to važno odgovorio mi je da u tom slučaju dete ima mogućnost da pohađa časove veronauke. Časovi su se održavali dva puta nedeljno, posle redovne nastave. Pošto je u školi bilo dosta dece poreklom iz zemalja Srednjeg istoka, a bilo je zainteresovanih roditelja, za njih je takođe organizovana verska nastava u okviru škole – učenje Korana. Nekoliko puta godišnje, uoči velikih verskih praznika, sva deca u školi učila su ponešto o njima. Tako je moj sin znao i kad počinje Ramazan i zašto se slavi Božić.
Kao katolička, škola je organizovala proslave i priredbe povodom najvećih katoličkih praznika i, pošto je i njihov izbor bio poštovan, roditelji muslimani i ateisti uglavnom nisu imali ništa protiv da i njihova deca obučena u anđele ili četiri kralja pevaju o rođenju Isusa, ili da sa korpicama traže uskršnja jaja u obližnjoj šumici. Roditelji su takođe mogli da odbiju da im deca u svemu tome učestvuju, samo bi im bilo napomenuto (neko će reći – jezuitski) da se deca tada osećaju isključena iz čitave fešte u kojoj su zaista uživala. Moj sin nije išao na časove veronauke, i nikad nisam osetila da ga zbog toga u školi drugačije tretiraju.
Dotle se išlo sa religijom i veronaukom, po meni sasvim dovoljno. Data je mogućnost, čak i izbor, bez nametanja ili uslovljavanja.
Javne škole ovde nemaju veronauku, a postoje i protestantske škole, i u njima se o veronauci odlučuje zajedno sa roditeljima i prema trenutnom profilu dece koja ih pohađaju, kao i u školi u koju je išao moj sin. Jevrejske i muslimanske škole, kao i katoličke i protestantske, sa obaveznom veronaukom same se finansiraju (znači koštaju). Država iz poreza koji plaćaju svi finansira samo škole koje su otvorene za decu svih, i tako i treba da bude.
Meni ovaj sistem izgleda sasvim primenjiv, jer pomiruje one koji veronauku u školi smatraju indoktrinacijom, i one koji je smatraju neophodnom za (na primer) duhovni preporod Srbije. Ovako ničije pravo nije veće, a deca se na najbolji mogući način uče toleranciji. A prvenstveno je tolerancija ono što u Srbiji treba da se uči, posle svih ovih godina ksenofobije.
I za Srpsku pravoslavnu crkvu bolje bi bilo da traži fakultativnu a ne obaveznu nastavu veronauke, i to u posebnim školama, hrišćanski ljubeći bližnjeg svog kao sebe sama, i ne uskraćujući mu njegova prava. Inače bi se razlika između hrišćanstva i marksizma u srpskim školama mogla suviše lako uporediti sa razlikom između Kurte i Murte.
Majda Vojniković, Amsterdam, elektronskom poštom
Gde su i šta rade
“Čudesni svet Bracike Kertesa”; “ Vreme”
br. 520
Mihalj Kertes je pušten iz pritvora zato što ga štiti poslanički imunitet. Vidim po dnevnim novinama da se nagađa gde je sada. Za Tomića (“Jugopetrol”) šuška se da je u Londonu, Hadži Dragan Antić se locira na potezu od Meksika do Kube, Marko Milošević se krije ili u Moskvi ili u Požarevcu, onaj Jevđević iz Tanjuga takođe je nedostupan... Zašto “Vreme” ne proveri gde su ti ljudi i šta sada rade, da ne bude posle “pojela maca” i da ne ostanemo i bez vinovnika i bez svedoka. Oteglo se ovo vreme konstituisanja nove vlasti, a ako mi moramo da čekamo, pomenuti i one koje nisam spomenuo nisu valjda blesavi da to rade.
Mikan Petronijević, Niš
Pravovremeno upozorenje
“Give Me Five”; “Vreme” br. 520
Mislim da je tekst Dragoljuba Žarkovića pravovremeno upozorenje ljudima iz nove vlasti da rade ono što su obećali da će činiti. Koštunica se zakleo da ga vlast neće promeniti. Možda bi lideri DOS-a morali da daju kolektivnu zakletvu slične vrste, a ne da kao Milan St. Protić obećaju jedno, a nameravaju da urade drugo. Ništa nije lakše nego izigrati poverenje naroda.
Milan Tomanović, Čikago, elektronskom poštom
Povratak rubrike
“Lik i delo” – Deda Mraz; “Vreme” br.
521
Dopalo mi se što ste vratili dugogodišnju rubriku “Lik i delo”, a posebno me je obradovao tekst Ljubiše Rajića o Deda Mrazu, odnosno Božić Bati, odnosno Santa Klausu, odnosno... kako se on već sve zove diljem sveta. Mislim da ovakvi tekstovi u kojima se može puno naučiti o ljudima, običajima i događajima predstavljaju kvalitet “Vremena”, i volela bih da istrajete u naporima da budete još zanimljiviji u novom milenijumu.
Jovanka Rebić, Novi Sad
Šta dalje?
“Novogodišnji kalendar”; “Vreme” br. 521
Sve pohvale Koraksu, dostojno je ispratio kraj veka crtajući bračni par kao nešto što je izgubilo upotrebnu vrednost, pa se, istina po tradiciji nekih mediteranskih zemalja, u noći novogodišnjeg slavlja izbacuje kroz prozor.
Karikatura je odlična, ali je sam kalendar vrlo nepregledan. To onako, usput. Mene više zanima šta će Koraks crtati za doček 2002. godine. S ovo dvoje smo izgleda završili, a ko će biti na meti za 365 dana?
Miloje Katuranić, Herceg-Novi
