Badnjak je super
Prošle nedelje Srbijom su protutnjali Deda Mraz, Božić Bata i Sveti
Nikola a da im nisu bile potrebne ni zimske bunde, ni sanke, ni irvasi.
Ako se ovo globalno zagrevanje nastavi, dogodine eto njih u bermudama i sa
naočarama za sunce. Sve ovdašnje televizije su Božiću posvetile veću
pažnju, emitujući specijalne programe, a po tradiciji, to je
najdosadniji TV program tokom cele godine.
Otkako je Koštunica posetio Hilandar, na televiziji se pojavljuje sve
više popova. To samo po sebi ne bi bilo ni čudno ni pogrešno, ukoliko
bi emisije sa tzv. duhovnim sadržajima dobile odgovarajuću formu. Slična
stvar se desila u Hrvatskoj, gde je crkva dobila jednosatnu emisiju na
HRT-u i nazvala je "Mir i dobro".
Tako hrvatski vernici svakoga dana gledaju svojevrsnu Hroniku regiona i
vide gde se ko zapopio, kako teče obnova i izgradnja verskih objekata,
ili ko je dao najveći prilog za crkvu.
U Srbiji su emisije posvećene veri nalik na duhovne putopise po
manastirima, ili su edukativnog karaktera poput BK "Vekovnika".
Tokom Božića emitovane su (uglavnom na RTS-u) etnološke emisije koje po
pravilu opisuju božićne običaje na selu. Tu se razne izvorne grupe
nadpevavaju, pečenica se natiče na ražanj, drže se zdravice, a sve to
bez struje – uz ognjište. Legendarna emisija ovog tipa jeste TV i video
ostvarenje Radoša Bajića "Božić u Srbiji". Međutim, problem
nastaje kada se na televiziji susretnu staro i novo. Tako u antologijskoj
sceni, gde deda iz šume u kuću unosi badnjak i unuku kaže: "Eve ga
badnjak", unuk bucko odgovara: "E, super!".
Drugi tip emisija predstavljaju razgovori sa verujućim. Studio B je
tvorac ovog pristupa i tu u televizijskom smislu stvari stoje nešto
bolje. Praksa pokazuje da je ovakav tip emisija širem auditorijumu
nerazumljiv i da se Srbi više interesuju za običajni deo Božića (šta
valja, a šta ne) od teološkog. Televizija 3K je pokušala da ovaj
problem prevaziđe spajanjem vere i običaja u formi tribine. Verujuća
voditeljka je tako ugostila tri mudraca (đakona Ilića, verujućeg
skeptika Cekića i verujućeg konzervativca g. Zorana). Diskusija je bila
žučna, a dijapazon tema se kretao od toga da li uvoditi veronauku u školu
do voditeljkinog pitanja: "Gospodine Cekiću, šta je po vama smisao
života?". Gospodin Zoran je zaključio da je država od Boga, pa
zaključujem da je i vlast od Boga, i onda nema više zezanja. Da su
crkva, politika i televizija u vezi pokazuje i odluka Crnogorske
Mitropolije da državnoj televiziji u Crnoj Gori ne dozvoli prenos
paljenja badnjaka na Cetinju. Dakle, vidi se ko ima autorska prava za
spektakl.
Naše televizije su evidentno promašile formu. Pitam se zašto se na
pomen Božića, baš kao u predizbornim spotovima bivšeg režima, uvek
pojavljuju ruralni motivi. Urbano, moderno i mlado isključeno je iz
programa posvećenog prazniku dece. Šta da radimo mi što badnjak
kupujemo na pijaci, što nemamo u kući ognjište i ne pečemo prase na ražnju.
Roditelji su u vreme socijalizma bežali kod babe na selo da slave Božić,
a danas valjda za to nema potrebe. Od prijatelja sam božićne čestitke
primio e-mailom, a na televiziji još uvek žive u XIX veku.
Nezaobilazni deo božićnjeg TV programa uvek su i određeni filmovi.
Nekada smo za 29. novembar ili 1. maj obavezno gledali Neretvu, Sutjesku
ili Sašu, a danas za Uskrs i Božić gledamo one dugometaržne spektakle
sa biblijskom tematikom. Nijedna beogradska televizija nije ispunila
tradiciju, ali je zato TV Fan iz Kovina u nedelju emitovala film
"Deset zapovesti", sa Čarlton Hestonom u ulozi Mojsija. U prvi
mah ćete se upitati – zašto Stari Zavet?
Odgovor vam televizije daju svaki put kada vidite plaćene termine
vidovnjaka i proroka. Kleopatra je pred Božić izbacila novi proizvod –
"amajliju sedam anđela". Srbi, poput Mojsija (pre Sinaja),
tragaju za imenom svoga Boga i začas se okrenu zlatnom teletu. Pošto su
televizije ovde cirkusko ogledalo života – i one su mnogobožačke.
Na kraju, izgleda kao da nema rešenja za dobar božićni program. Moj
predlog je jednostavan i zahteva kratko podsećanje na seriju "Priče
iz Nepričave". Sve što je lepo i važno u našim običajima kao
klincu mi je tada ispričao i pokazao Zoran Radmilović, a nije bio
maskiran u Svetog Savu, niti je guslao – već je sa učiteljicom u duetu
(usna harmonika i drombulje) svirao "Oj, Moravo...".
Dragan Ilić
