Ima li venčanja posle razvoda
Očekuje se pojavljivanje Koštuničinih federalističkih papira. Važnije
od samog sadržaja predloga je to da se u donošenje tako dalekosežne
odluke uključe svi relevantni faktori, dakle i vlast i opozicija i u
Srbiji i u Crnoj Gori
Do
sredine januara predsednik SRJ Vojislav Koštunica mogao bi se obratiti
javnosti da bi izneo platformu za ustavno uređenje odnosa između Srbije
i Crne Gore. Po izjavi Zorana Đinđića od ponedeljka, tom poslu će se
pristupiti prilično urgentno. Savetnik predsednika SRJ Slobodan Samardžić
u ponedeljak ( 9. jnauara) najavljuje da bi Koštuničin predlog mogao da
ponudi rešenja slična onima koja su predložena u studiji Centra za
liberalne studije. To je koncept federalne države s minimalnim
funkcijama, koji s jedne strane nije mnogo različit od onog u crnogorskoj
platformi iz 1999, čak ima manje zajedničkih funkcija, ali se predlaže
bitno drugačiji karakter države. Samadžić kaže da nije bitno koliki
je broj funkcija, nego kako se one sprovode.
Može se zaključi da budući predlog najverovatnije neće polaziti od simetrične regionalne strukture države (sa "asimetričnim" državnim prerogativima za Crnu Goru) kakvu je predlagao akademik Miodrag Jovičić; već od postojanja dve republike sa jakom i živom državnom tradicijom.
Izgleda da se sa srpske strane smatra optimalnim da federativna država imala predsednika (izabranog na opštim izborima) s malim, uglavnom reprezentativnim ovlašćenjima, ali sa stabilnim položajem; vladu; dvodomni parlament, sastavljen kao i sada od veća građana i veća republika, s tim što bi njihove nadležnosti bile manje.
Kao federalna nadležnost pominju se spoljni poslovi, jedinstveno tržište, jedinstvena fiskalna politika, odbrana i zaštitu osnovnih prava i sloboda. Pominjanje ljudskih prava kao federalne nadležnosti verovatno implicira i federalne sudske funkcije. Verovatno će se zahtevati neki mehanizmi za harmonizovanje odnosa između republičkih, federalnih i međunarodnih institucija, s obzirom da je zaštita ljudskih prava je materija koja se u savremenoj praksi izvlači iz ingerencija suverenih država i prelazi i u nadležnost međunarodnih institucija.
MANJINSKI KOŠMAR: Često se zaboravlja da su Srbija i Crna Gora nacionalno heterogene republike sa gotovo istovetnom nacionalnom strukturom – Srbi u Srbiji čine 65,9 odsto stanovništva, a Crnogorci u Crnoj Gori 62 odsto. Zajednička zaštita ljudskih prava bi, dakle, možda mogla odgovarati manjinama koje žive na teritoriji obe republike, možda posebno Muslimanima, kojih u Srbiji ima oko 200.000, a u Crnoj Gori oko 90.000 i čiji bi korpus eventualna srpsko-crnogorska granica podelila. Oko 16 odsto građana Crne Gore su po nacionalnosti Albanci, a u Srbiji (ako se računa i Kosovo, njihov procenat mogao da iznosi oko 18 odsto.
U slučaju da se država raspadne u manjinski košmar ući će neminovno i Srbi u Crnoj Gori i Crnogorci u Srbiji kojih ima 200.000, a njihov se položaj u slučaju raspada države može dramatično promeniti, a da to lepe želje ili svečane proklamacije ipak ne mogu popraviti. To što svaki treći pripadnik crnogorske nacije živi u Srbiji rezultat je kolonizacija i kontinuiranih migracija – 1948. godine u Srbiji je bilo 74.000, Crnogoraca, 1953 godine 86.000, a 1981 147.466... Od ukupnog broja Crnogoraca u Srbiji, četvrtina (oko 50.000) živi u Vojvodini, a oko 20.000 njih je, po popisu iz 1991, živelo na Kosovu. Od 1981. do 1991. govorilo se o ugrožavajućem iseljavanju Srba i Crnogoraca s Kosova. Njih je u poslednjoj godini zadesila nezavidna sudbina proteranog nealbanskog življa, ali se pominjanje ove nacionalne grupe nekako proredilo.
Deo tih brojeva zamagljuje tzv "fluktuacija" između srpskog i crnogorskog identiteta, koja je vidljiva i u popisima, godine 1981, na primer, 68,5 odsto građana Crne Gore identifikovalo se crnogorskom nacijom, a 3,3 odsto je videlo sebe kao Srbe. Godine 1991. ti podaci su se promenili pa se od 61,8 stanovnika Crne Gore deklarisalo kao pripadnik crnogorske nacije, a 9,3 odsto kao pripadnik srpske. Pitanje je kakav će rezultat dati novi popis stanovništva, planiran za početak aprila, koji će možda pasti pred odnedavna najavljivane vanredne izbore u Crnoj Gori.
POSTOJI, ILI NE POSTOJI: U Srbiji nisu dobro dočekani najnoviji postupci crnogorske vlasti i njihovo ponavljanje da Jugoslavija faktički ne postoji, uz nasatavak izazvanog i neizazvanog derogiranja federalnih funkcija. Sudeći po dosadašnjim reagovanjima političkih subjekata u Srbiji, nema razumevanja za "venčanje posle razvoda", za težnju crnogorske vladajuće koalicije da razgovor počne od čistog lista papira, kao da sadašnja Jugoslavija ne postoji – entuzijazam sa kojim je prihvatana crnogorska platforma iz 1999, istopio se kad je u pitanju crnogorska platforma za stvaranje saveza država iz 2000.
Kod političkih i stručnih ljudi u Srbiji može se često čuti da srpska strana ne bi trebalo da pristane na neko polovično rešenje u vidu saveza država pošto bi takva nedovršena država mogla da bude samo izvor novih tenzija, već se kristališe predlog da Srbija, ako se Crnogorci odluče za nezavisnost, treba da se i sama odluči za nezavisnu državu i da ne treba da koketira sa asimetričnim savezom. Uglavnom se ukazuje na dva razloga za neraspoloženje prema crnogorskom predlogu za venčane posle razvoda – "poništavanjem Jugoslavije" dovodi se u pitanje i niz institucija preko kojih demokratske snage u Srbiji komuniciraju sa svetom, potkopava se poverenje u novoizabranu vlast i čine se neizvesnim reformski projekti, ugrožava se dobar međunarodni rezultat koji je SR Jugoslavija postigla poslednjih meseci, do velike neizvesnosti problematizuje se pitanje Kosova i Metohije čiji je status simbolično vezan za SR Jugoslaviju preko rezolucije Saveta bezbednosti 1244. i pojačava se utisak da raspad država na Balkanu nije završen.
NAMIGIVANJE: Moguće da pojedine lobističke grupe i specijalisti za Balkan tipa Mortona Abramovica, još nešto rade, uostalom iz diplomatskih torbi pomaljan je predlog o konfederaciji Kosova, Crne Gore i Srbije. Moguće je dakle da Đukanoviću neko još namiguje da izađe napolje (Hrvati to čine otvoreno), ali čini se da preovlađujući signali imaju drugačiji ton – u razgovorima saveznog ministra inostranih poslova Gorana Svilanovića (od Vašingtona, preko Brisla do Moskve); u kontaktima Vojislava Koštunice (u Parizu, Moskvi i Bijaricu) po svoj prilici je testiran odnos međunarodnih faktora prema sudbinu savezne države. Uostalom, SRJ se rekordno brzo vratila u mnoge međunarodne institucije. S druge strane, Crna Gora do sada nije uspela da ostvari ono što su nekada imale dve republike SSSR-a Ukrajina i Belorusija, koje su pored SSSR-a imale mesto u UN, što je, kako je to konstatovao dr Vojin Dimitrijević, bio ustupak Staljinu zbog učešća Crvene Armije u borbi protiv Hitlera, a i zbog tadašnje moći SSSR-a.
IPK, NEKAKO...: Što se javnog mnjenja Srbije tiče ono je podeljeno: Prema istraživanju Centra za politikološka istraživanja Instituta društvenih nauka u decembru 2000. godine trećina (29 odsto) je bila za ravnoravnost (nešto manje zajedništva od sadašnjeg), a po petina preferira sadašnje rešenje(20 odsto), konfederaciju (19 odsto) i nezavisnost (21 odsto). U poređenju sa istraživanjima iz 1999. godine prepolovljen je broj onih koji insistiraju na sadašnjem rešenju, ali je takođe jako uvećan broj pristalica potpune nezavisnosti (od 8 odsto, decembra 1999, na 21 odsto, decembra 2000). Samo za poslednjih mesec dana broj pristalica nezavisnosti Srbije povećan je za 6 odsto. Ipak, kad se saberu pristalice maksimalističkog rešenja, sadašnjeg stanja i minimalističkog, tj. konfederalnog, dve trećine građana Srbije se ipak zalaže za održanje zajednice. To bi ipak trebalo da obaverzuje političke aktere, koji imaju zadatak da vode komplikovan i dalekosežan politički proces.
Možda odgovori na takva pitanja i ne leže samo u javnom mnjenju, već nečeg možda ima i u logici zajedničke prošlosti, izmešanim idetnitetima, težnji Srbije da izađe na more, u crnogorskoj demografskoj težnji da se spuste do Dunava, u proceni da preci možda i nisu baš sasvim bez veze sa toliko muka probijali tu prugu koja spaja te dve velike vode, možda u toj panonsko-jadranskoj osovini ima neke zdrave zamisli. Dve federalne jedinice su u protekloj deceniji teško funkcionisale – tehnički, to se moglo očekivati zbog disproporcije u broju stanovnika (Srbija 1991. godine 9.791.475, Crna Gora 618.287) pri čemu nije pomogla pozitiva diskriminacija po kojoj je jedan crnogorski glas važio 15,8 puta više od glasa srpskog građanina, a u veću građana 4,5 puta.
Loše su funkcionisale i zato što je to bila partijska, nedovršena, na brzinu sklepana država. Zajedničku državu je 27. aprila ratne 1992. godine na prilično problematičan način ustanovilo 74 (od 220) poslanika Saveznog veća Saveznog veća Skupštine (tada već nepostojeće) SFRJ, čiji je mandat istekao još 1990. godine. U Crnoj Gori, ta odluka je te 1992. godine verifikovana na referendumu na koji je izašlo 278.382 glasača (66 odsto od 421.548 tada upisanih birača, 96 odsto izašlih je glasalo za zajedničku ravnopravnu državu). U Srbiji takvog izjašnjavanja nije bilo već je taj korak na brzinu odobrila Skupština Srbije, ali uz tada uobičajeno arogantno ignorisanje primedbi opozicije. Uz posrtanje ta zajednica je ipak pregurala traumatino doba. Paradoks je da je godine 2000, posle odlaska Slobodana Miloševića sa scene, odnosi u trouglu (nedovršena) federacija, Srbija, Crna Gora pogoršavaju.
Većina u Srbiji sada je pred definisanjem svojih federalističkih papira. Da se stvari ne bi nepovratno upropastile, važnije od samog sadržaja predloga je to da se u donošenje tako dalekosežne odluke uključe svi relevantni faktori i u Srbiji i u Crnoj Gori. DOS u Srbiji ima dvotrećinsku parlamentarnu većinu, ali valjda su njegovi poslanici naučili kuda ide vlast koja ne čuje opoziciju, pa bi bilo logično očekivati da svoju platformu ponude i svojim oponentima u Srbiji, ma šta o njima mislili.
Bilo bi naročito dobro ako bi se Crnoj Gori oponenti, koji sada ulaze u neku vrstu ustavotvorne izborne trke, malo približili.
Ustavi su do sada trajali kraće mandata pojedinih političara, olako krojenje ustava je možda jedan od uzroka nevolja. Da li će se bar to promeniti? Kad se odlučuje o ustavnim okvirima potrebno je da se postigne nešto nalik na opštu saglasnost o okviru zajednice i da se ima vizija zajedničke budućnosti. Preglasavanje o pravilima igre stvara bespomoćne manjine koje potežu za drugim sredstvima. Mudro bi bilo da se nađe način da se čuje i uvaži ne samo glas većine već i glas reprezentovanih i nereprezentovanih manjina, naročito onih koji najviše mogu biti pogođeni –Muslimana, na primer, koji učestvuju na svim izborima, a koji mogu biti podeljeni još jednom granicom, morali bi da dobiju šansu da se iskažu. Zašto ne i crnogorskih državljana koji žive u Srbiji i crnogorski Srbi? Ustravna materija pobuđuje emocije, praćena je trubama i fanfarama, ali jedino što u tom poslu neće smetati je razboritost.
Milan Milošević
