Vreme broj 523, 11. januar 2001.

"Tačno je da kompenzacija za lošu ekonomsku politiku i socijalnu situaciju može biti pronađena u hapšenjima, što nikako ne bi bilo dobro. S tim što sa nekim hapšenjima nema šta da se čeka. Tu prvenstveno mislim na gospodina Miloševića"

U nedavno objavljenoj knjizi "Peti oktobar – dvadeset četiri sata prevrata" Nebojša Čović, predsednik Demokratske alternative, opisan je kao neposredni izvođač revolucionarnih radova i jedan od trojice lidera DOS-a koji su znali šta je tog 5. oktobra trebalo da se dogodi. Ako je to tada iko zaista mogao da zna. Posle revolucije, u prelaznoj vladi Srbije Čović je uglavnom radio na poslu koji bi se mogao opisati kao "funkcionisanje države i njenih sistema u trenucima raspada sistema". Poslednjih nedelja uglavnom boravi na jugu Srbije gde u ime novih vlasti radi na sprečavanju širenja konflikta i osujećenju albanskih ekstremista u pokušaju da ovladaju ovim prostorom. U tom poslu ima i dosta diplomatije tako da Čović, za koga inače tvrde da je prvi u DOS-u obezbedio šleper sa oružjem, sada ulaže mnogo napora da na jugu Srbije spreči bilo kakvu upotrebu oružja. Za nekoliko dana biće izabran i na mesto potpredsednika nove srpske vlade u kojoj će brinuti o privredi i finansijama.

Da su se u DOS-u kojim slučajem ispunjavale radne liste s učincima na demontaži starog sistema, Čović bi očigledno bio prilično dobro plasiran. Verovatno i zbog činjenice da je nekada i sam pripadao tom sistemu i da možda ponajbolje zna kako stvari funkcionišu iznutra, odnosno kako se efikasno mogu demontirati ili montirati. U razgovoru za "Vreme", vođenom prilikom Čovićevog kratkog zadržavanja u Beogradu i uoči njegovog povratka u Bujanovac, budući potpredsednik Vlade Srbije ističe da je do sada veoma malo govorio o 5. oktobru i sopstvenom učešću u tim događajima. "Više sam gledao i slušao šta su drugi o tome govorili i to me, da budem iskren, nije povuklo da požurim s pričom i opisima onoga što se dešavalo tih dana. Ostaviću to za neka kasnija vremena. Čini mi se da u onome što sam dosad čitao i gledao na tu temu ima puno hvalospeva. Ali dobro, možda neko na svemu tome i ubere poneki promil popularnosti i popravi svoj rejting", kaže Nebojša Čović. Razgovor se zato okreće prema situaciji na jugu Srbije i odgovoru na pitanje šta je sve tamo zatečeno i čiji se sve otisci prstiju u ovim opštinama prepoznaju.

"Sudeći po pričama i objašnjenjima, rekao bih da je stanje na jugu Srbije veoma slično onom na Kosovu u dugom periodu do prošlogodišnjeg rata", kaže sagovornik "Vremena". "To su faktički bile zaboravljene opštine. Uslovi života su veoma teški, a uz to je napravljen i takav ambijent da lako može da se razvija klica netrpeljivosti, pre svega nacionalne, verske ili one po političkoj osnovi. Odnosi između Srba i Albanaca godinama su sistematski kidani. U tom delu smo imali praktično preslikanu mini piramidu onoga što je bio Miloševićev režim, samo sa velikom piramidom. Jedan čovek sa nekoliko porodica obično je bio gazda i šerif cele opštine. To nikako ne znači da je albanska strana u svemu tome nevina. I te kako je i ona kumovala takvom stanju, ali polazim od toga da je onaj koji je imao vlast uvek najodgovorniji. Ono što je evidentno, i što je uostalom u dobrom delu bilo razlog sličnoj situaciji na Kosovu ranije, a ovde se samo prenelo, jeste da su se organi vlasti i administracije, pre svega organi policije, maksimalno uvukli u kriminalne, švercerske i dilerske poslove. Čini mi se da je albanski separatistički pokret, praveći svoju strategiju rešavanja albanskog pitanja na Balkanu, kada smo mi Srbi u pitanju, pre svega zaigrao na tu kartu. Na Kosovu ste imali opštine sa pet odsto Srba gde su oni držali kompletnu vlast. Albanski separatistički pokret nastojao je da potpuno isključi građanstvo, albansku etničku zajednicu, iz te vlasti, da napravi paralelnu državu i institucije i da pri tome jedinu dodirnu tačku sa Srbima održava ima u korupciji i švercu. Ovde je procenat Srba veći, ali su manifestacije ponašanja bile slične. Na jednoj strani mnogo kriminalnih i švercerskih radnji, na drugoj administracija u jednom širem smislu, koja je gledala samo kako da se obogati."

"VREME": Koliko dugo će biti moguće odupirati se zagovornicima brzog rešavanja nevolja na jugu Srbije, s obzirom na ovde godinama stvarano uverenje kako je najbolje da vojska i policija odrade posao i reše stvari?

ČOVIĆ: Tačno je da je veliki unutrašnji politički pritisak da se problem na prostoru Preševa i Bujanovca i delu kopnene zone bezbednosti završi vojnim sredstvima, jer ovde je zaista godinama pravljen ambijent da sva pitanja rešavaju vojska i policja. Ali, Srbija bi najzad trebalo da pobedi u jednom sukobu bez direktne upotrebe vojske i policije. Naravno, vojska i policija su tu i spremne su da reaguju odbrambeno, ali ne smeju ući u zamku koja se svaki dan iznova postavlja raznim provokacijama terorista i ekstremista, već moraju vrlo mudro da sačekaju svoj trenutak. A taj trenutak može biti da uopšte ne primenimo vojnu ili oružanu silu, već da političkim sredstvima dođemo do rešenja. Jedino takvo rešenje je dugoročno. Sada sa punim pravom možemo da očekujemo da nam pomognu i sve međunarodne institucije čiji smo ponovo članovi. Isto tako Srbija i SRJ moraju postići da oružana sila KFOR-a i oružane snage VJ i policije ne budu neprijateljske vojske. U tom slučaju kopnena zona bezbednosti gubi svaku logiku, ili je već izgubila. Napravljena je kao tampon zona za razdvajanje KFOR-a od VJ i MUP-a, i trebalo je da bude bezbedna. A ona je postala kopnena zona nebezbednosti ili zona u kojoj klijaju terorizam i ekstremizam. Političkim sredstvima, koja traže malo više vremena i strpljenja, možemo doći do boljeg rešenja. Ne kažem da neće biti usijanih glava koje se neće i dalje zaletati radi popravljanja svog nacionalnog rejtinga ili ne znam kakvih ambicija, ali to bi bila nova greška Srbije ili ponavljanje starih. Ako nismo naučili lekciju od Hrvatske, preko Bosne do Kosova, onda ni bog ne može da nam pomogne. Naše je da svoj narod izvodimo iz prostora koji su odlikovali militantnost, netolerantnost, isključivost, netrpeljivost, zloba. Trebalo bi jednom probati i nešto drugačije. Takav pristup bi pozitivno uticao i na rešenje problema Kosova. Ne smemo zaboraviti da i tamo žive Srbi. Tim ljudima se mora pomoći, ova država mora da se probije do njih, i da zajedno sa KFOR-om napravi osnove za njihov normalan i bezbedan život.

Da li su, po vašem mišljenju, neki krojači i automehančari iz sela oko Bujanovca i Preševa sa nešto vojničkog znanja zaista mogli tako lako da uđu u kopnenu zonu bez, ako ne pomoći, onda bar namernog slepila KFOR-a. Da li je to što smo poslednja država u Evropi koja se još bavi osiguranjem sopstvenih granica samo naša greška i posledica jedne nesporno loše politike, ili u svemu tome ima i znatnog udela međunarodne zajednice?

Naravno da to nije samo naša krivica. Ali u dobroj meri to su i rezultati politike koja je dugo vođena. Tu smo gde smo – neko vam udari šamar iz čista mira, i zato što ste stvorili lošu sliku o sebi svi odmah kažu da ste vi krivi, a ne onaj koji vam je udario šamar. Otprilike tako je išla i geneza svega ovoga dole. Teroristi i ekstremisti su u dobroj meri bili koncipirani kao alternativno rešenje pritiska za slučaj da Slobodan Milošević i njegova vlast pobede. A onda, pošto se to nije desilo, oni su se oteli kontroli. Naravno, ne mislim da je KFOR nedužan u svemu tome. Ali kada kažem KFOR, ne bih generalizovao jer tu ima razlike. U velikoj meri stvari se ipak menjaju. Iz dana u dan KFOR se sve više angažuje na sprečavanju ulaska ekstremističkih grupa i njihove opreme u kopnenu zonu bezbednosti.

Očekujete li da će međunarodna zajednica, možda svesna i sopstvenog udela u čitavoj toj priči, uskoro prekomandovati sadašnje pobunjenike u teroriste.

Terminološki, to može čak i da se desi. Trebalo bi ipak voditi računa da tu postoji i princip spojenih sudova. U kosovskom Pomoravlju živi oko 45.000 Srba. Na Kosovu je trenutno i nekoliko desetina hiljada vojnika KFOR-a. Način rešavanja problema na jugu Srbije može uticati i na bezbednost Srba i vojnika KFOR-a na Kosovu. Ako analizirate strane medije, videćete da su oni čak često mnogo kritičniji prema NATO-u zbog onoga što je urađeno nego mi sami. Mnoge zemlje koje imaju vojnike u sastavu KFOR-a imaju u svojim zakonima i ustavima jasno i oštro definisan pojam terorizma. Na Kosovu mnogi beže od upotrebe tog pojma i pribegavaju toj terminološkoj igri. Kako god da zovete te ljude, oni su neregularni, jer nose neregularnu uniformu sa neregularnim simbolima, jer nose oružje i ugrožavaju bezbednost svih ljudi u tom regionu. I na sve to dodajte da ugrožavaju teritorijalni integritet i suverenitet jedne međunarodno priznate države koja je članica od UN-a, pa nadalje.

U nekim opštinama na jugu Srbije Albanci su većinsko stanovništvo. Tamo dosad nije bilo nijednog glasila na albanskom jeziku. Šta će nova vlast ponuditi tamošnjem stanovništvu?

Očito je da će tamošnje stanovništvo morati da živi zajedno. Niko nikoga ne može odatle da počisti i eliminiše. Čim se živi zajedno, znači da se mora zajednički učestvovati i u svim segmentima vlasti. Velika greška prethodne vlasti bila je to što je pokušala da zanemari da tamo žive Albanci, da ignoriše tu činjenicu. Naravno, sve je to uzelo maha. Pa kad raspišete konkurs i pozovete na razgovor Albance bivše policajce, niko vam se ne javi. No ne treba gubiti nadu, treba raditi. Nešto što je intenzivno bilo rušeno i uništavano deset poslednjih godina, a ni pre toga nije bilo mnogo bolje, ne može se preko noći sagraditi.

Za desetak dana zvanično će se formirati nova vlada u kojoj ćete raditi kao jedan od potpredsednika i biti odgovorni za privredu i finansije. Briga o aktiviranju ekonomije i pasiviziranju kapetana Lešija iz okoline Bujanovca teško da mogu zajedno. Da li to znači i kraj vašeg bavljenja jugom Srbije?

Ne verujem da ću sa početkom rada nove vlade završiti ovaj posao koji sam započeo, mada sve zavisi od toga kako se budemo dogovorili. Naravno, moj resor su privreda i finansije, ali ću se u novoj vladi verovatno baviti i nešto širom oblašću. Pretpostavljam da i neki drugi imaju ambiciju da rade ovaj posao. To za mene nije nikakav problem i svima koji imaju ambicije treba pružiti šansu pod uslovom da su spremni da sve to povežu sa ličnom odgovornošću za dalji razvoj događaja.

Plaši li vas pomalo ambijent u kome nova vlada počinje da radi – stabilna i bezbrižna većina, gotovo nedostatak parlamentarne kontrole i ozbiljne opozicije? S jedne strane, dobro je imati tako veliki manevarski prostor za ozbiljne reforme koje slede ali, sa druge, za takvu vladu nema mnogo izgovora u slučaju neuspeha.

Imaćemo mogućnost za izgovore jedno tri meseca, možda čitavih šest. Ova vlada jeste pomalo specifična po velikom broju potpredsednika i nekome može da liči na nekakav politbiro. Formula vlade je u osnovi bila da se sačuva jedinstvo DOS-a i reše određene ambicije nekih lidera. To je kao prvi korak normalno, ali sada treba raditi i konkretno učiniti nešto što nije samo priča. Nas čeka veliko iskušenje prebacivanja iz prostora opozicije u prostor pozicije, gde se u velikoj meri menja retorika, ali i ponašanje, jer je ipak lakše samo kritikovati nešto bez velike odgovornosti. Kao vlast, dobijaš maksimalna ovlašćenja, ali i ogromnu odgovornost. Komoditet koji nam daje tih 176 poslanika može biti opasan jer može doprineti da se raspustimo, da postanemo bahati i osioni. Da počnemo da ličimo na one pre nas. Svi moraju da imaju na umu da narod neće nikoga više trpeti deset godina. Strpljenja više nema ni za ceo mandat od četiri godine.

Naše prosečne plate su oko sto maraka, polovina stanovništva je nezaposlena, mnoge firme su pred bankrotom. Većinu ljudi trenutno zanima odgovor na samo jedno pitanje – šta će uskoro biti sa našim novčanicima?

Prvi kvartal će biti veoma težak, možda čak i celo prvo polugodište. U drugom delu godine očekujem postepeno povećanje naših plata. Naših realnih plata, onih koje proističu iz rada, proizvoda i komercijalizacije tih proizvoda. To kažem jer je ranije mnogo toga bilo sasvim virtuelno. Isto tako očekujem da ćemo se suočiti sa minimum milion ljudi koji će biti fiktivno zaposleni, a neće imati posao. To sve govori da moramo imati izuzetno dobro postavljen socijalni fond.

Koliko će narod biti strpljiv da sačeka opipljiv boljitak? Ljudi iz G17 plus čak kažu da ova vlada ne može da računa na uobičajenih sto dana tolerancije.

Čini mi se da takve ocene polaze možda od nekakavih ličnih trpeljivosti ili netrpeljivosti – prema članovima još neizabrane vlade, prema mandataru ili nekom trećem. Moje je mišljenje da je to nebitno, da je neophodno izabrati vladu i dati ljudima mogućnost da rade. A njih svakako čeka pakao. Zna se takođe da nikada nisu baš dobro prolazile vlade koje su se prihvatale velikog tranzicionog posla, a mi se nalazimo u takvom vremenu. Ne treba se svega toga plašiti, važno je da se taj posao radi maksimalno otvoreno i u korist građana. I da se u tom poslu sprečava i direktno odgovara na svako medijsko onanisanje, koga trenutno ima veoma mnogo. I to raznoraznih tipova, a da pri tome baš ništa konkretno u svom životu nisu radili, niti stvorili.

Kakav je, po vašem mišljenju, redosled poteza nove vlade? Jedni bi da prvo prave državu, srede neizvesnost oko Kosova i juga Srbije; drugi bi da se odmah okrenu ekonomiji, treći misle da su prioriteti hapšenja i suđenja.

Mora da se radi paralelno. Sve je to jedno s drugim povezano. Ministri imaju svoje resore i ima mesta za sve ovo što ste pomenuli. Sve je važno. Koji god segment našeg života i države analizirate, vidite da tu ima mnogo propusta i on postaje najvažniji. A svi su egzistencijalno važni. Nas čekaju velika iskušenja u ekonomskoj i socijalnoj sferi jer iz stomaka počinju mnoge stvari. Čekaju nas mnoga iskušenja i u vezi s očuvanjem zajedničke države i rešenjem međusobnih odnosa Srbije i Crne Gore. I tu je pre svega potrebno strpljenje i moramo se ponašati sasvim drugačije nego Milošević, a to znači da moramo čuti i drugu stranu, ne samo sebe. Ubeđen sam da gospodin Đukanović nije ušao u sve ovo da bi se posvađao. Lično mislim da postoji mogućnost iznalaženja zajedničkog rešenja.

Često ste prošlog leta išli u Crnu Goru na zvanične ili nezvanične razgovore sa tamošnjim rukovodstvom. Ako se ne varam, bili ste prilično ubeđeni da će se rešenja o budućnosti zajedničke države neuporedivo lakše naći kada Miloševića više ne bude bilo na političkoj sceni. Sada se čini da nije tako, da su stvari mnogo komplikovanije?

Tačno je da sam često odlazio u Crnu Goru. Tačno je i da su Đukanović, Marović, Vujanović, da ne nabrajam sve, veoma mnogo uradili za demokratske procese na ovim prostorima. Ono u šta ne smemo da uđemo jeste isključivost. Imam običaj da kažem – sačuvaj me bože arogancije velike Srbije i osetljivosti male Crne Gore. Tu mora da se pronađe odgovarajuća mera. Iako ne želim da se vraćam na to, crnogorsko rukovodstvo je napravilo grešku što nije izašlo na nedavne savezne izbore. Inače, ne treba robovati nazivima i ustrojstvima, pogotovo ne onima koji prositiču iz ustava od 1992. godine. Oni nikada nisu ni bili poštovani. Mora se istovremeno poći i od faktičkog stanja. Nemamo trenutno ni fiskalnu, ni monetarnu, ni carinsku politiku u ovoj zemlji, a moramo je ostvariti jer to razbija tržište. Moramo sesti i razgovarati, strpljivo razgovarati, i sigurno će se naći rešenje. Moje je čak mišljenje da je, ako trenutno nemam šta pozitivno da kažem javnosti na tu temu, bolje da ne kažem ništa. U suprotnom, mogu da postanem atraktivan, ali će naša država izgubiti. To je isto stvar vežbe, ali je povezano i s tim koliko je ko zloban. Prostor za dogovor postoji. Međutim, to ne može da bude dogovor tipa – hajde da se vidimo popodne pa ćemo do ujutro da završimo posao. Neki su procesi u ovoj zemlji uzeli maha. Svi mi imamo u sebi pomalo virus onoga što je radio bivši režim.

Znate li nešto o srpskoj platformi o budućem uređenju države. Utisak je da u DOS-u o tome ne postoji jedinstven stav. Vojvođanski deo DOS-a već je saopštio da je za njih nova crnogorska platforma prihvatljiva.

Ono što je činjenica jeste da DOS još nije seo i ozbiljno razgovarao o ovoj temi. Razgovorali jesmo, to nije bilo neozbiljno, ali nismo dovoljno vremena posvetili svemu tome. Neki drugi problemi odvukli su na drugu stranu. Naš je zadatak da što pre to uradimo i jasno definišemo naš stav po pitanju Crne Gore, Kosova, pa i same Vojvodine, mada ne vidim da je to veliki problem. Kada to definišemo, onda nema više solo gitarista i solo pevača. Imamo, dakle, crnogorski predlog i to je jedna od ponuda. Obaveza je Srbije da dâ svoju ponudu, a treća bi mogla da dođe i od saveznih organa.

Reč "hapšenja" postala je ovde jedna od najpopularnijih...

Gotovo naučno-popularna...

... U novinama se svakodnevno oglašavaju oni koji bi da hapse, po redu ili bez reda, ali i oni koji podsećaju da bi pre eventualnih hapšenja i suđenja trebalo obnoviti sudove i pravosudni sistem. Da ne bude da se na kraju sve svede samo na logiku – hajde da hapsimo jer u ekonomiji ide sporo.

Tačno je da kompenzacija za lošu ekonomsku i socijalnu situaciju može biti pronađena u hapšenjima, što, naravno, nikako ne bi bilo dobro. Srbija ne bi smela da živi u strahu, niti bi promena vlasti smela da bude problem. A ona jeste bila problem. Srbija mora sada da uđe u normalne ustavne i zakonodavne tokove gde će oni koji su odgovorni zaista i odgovarati. S tim što sa nekim hapšenjima nema šta da se čeka. Tu prvenstveno mislim na gospodina Miloševića. I njemu će biti lakše kada dođe u poziciju da zna da li je kriv ili ne. To mora da se sprovede veoma časno i dostojanstveno.

Da li smo kao država zaista dobili rok da do 31. marta uradimo "nešto" sa Miloševićem?

Ja tako nešto nisam video. A odavno u priče više ne verujem. Za to sam da se taj problem izvede na čistinu. Svi smo postali zatočenici politike koja je vođena, a centralna ličnost te politike bio je Milošević. Ne govorim to sa nekom željom za osvetom, već jednostavno zbog toga što kad krenete malo Srbijom, kada se suočite sa problemima, vidite međunacionalne i verske odnose; kada vidite sa kakvim se statusom susrećemo u svetu, onda ne možete da se ne setite Miloševića. Za čast ove zemlje i naroda neophodno je da se to uradi. Ali sve je to stvar prava, i ja mogu o tome imati određeno mišljenje, to može biti i samo moja želja na osnovu procene javnog mnjenja, kao čoveka koji se bavi i politikom. Inače sam protiv hapšenja i samo hapšenja, koje potenciraju oni što ništa drugo ne umeju da kažu.

Nenad Lj. Stefanović

Jeste li u ovim burnim događajima poslednjih meseci imali vremena da se pozabavite svojom nekadašnjom strankom SPS-om?

Jesam pomalo. Više sam imao nevolja sa onima koji su želeli da na brzinu promene odelo, bilo je toga u određenim delovima Srbije i u jednom delu Beograda. SPS je u velikoj meri erodirao. Jedini način da se socijalističko-socijaldemokratska opcija sačuva, a ona je potrebna Srbiji, jeste da se u samom SPS-u smogne snage i napravi konačan obračun. Konačan obračun u smislu svođenja računa jedne loše politike. U SPS-u treba počistiti iznutra. Ako budu imali snage za to, opstaće kao stranka. U protivnom, nestaće. Ako malo bolje pretresete našu političku scenu videćete da bi bar dva tri Centra "Sava" mogla da se napune ljudima koji su nekada bili u SPS-u.

FMP

"Trenutno sam predsednik Skupštine akcionarskog društva FMP-a. Kad uđem u vladu napustiću potpuno FMP i biti samo jedan od akcionara. To je kadrovski i tehnološki opremljena firma koja može sasvim normalno da radi i funkcioniše, pogotovo u tržišnim uslovima. Zamrznuću, dakle, svoje radno mesto, ali to isto tražim i od drugih iz vlade. Hoću da vidim sve radne knjižice svih funkcionera Vlade Srbije na jednom mestu."

Gradonačelnik

Kao bivši gradonačelnik Beograda, kako gledate na to što je boravak Milana St. Protića na ovoj funkciji bio tako kratak?

Mi smo članovi DOS-a i moramo da poštujemo neku disciplinu koja tamo vlada. S tim što je pravo izbora svakoga od nas da promeni funkciju ukoliko to DOS želi. Sve su to odgovorni poslovi, s tim što je, po mom mišljenju, vođenje Beograda jedan od najodgovornijih. Kada uđete u jednu kuću, o njoj sudite pošto vidite dnevnu sobu. Kada uđete u jednu zemlju, gledate prvo njen glavni grad. Znam da je to ponekad mučan i vrlo težak posao, i da taj posao traži veoma mnogo odricanja. Sve drugo što bih prokomentarisao moglo bi pogrešno da se shvati.